Vrlo je lepa i puna smisla prica o Orfeju koji, odlazeci u Had, sobom nosi carobnu, oplemenjujucu i umirujucu moc umetnosti, i dok on peva i svira, muke, ma kakve bile, prestaju. Sizif prestaje da gura svoj kamen i seda. Tantala vise ne mori zedj. Tocak, za koji je u plamenu vezan i okrece se praotac Iksion, praotac Kentaura i Simeona, prestaje da se okrece i pakao postaje trenutno nesto sasvim drugo.

Ovu pricu o Orfejevom lutanju Hadom u potrazi za Euridikom ja prebacujem u vreme nakon njegove smrti, kada je Euridika za njega vec davno izgubljena. Prebacujem je, dakle, u Trakiju, u istoriju, u pakao. Posto su dionizijski nastrojene, odnosno ucenice i obozavateljke Dionisa, osvetnicke Menade rastrgle Orfeja, njegova glava luta paklom, vodama pakla i peva. Noemis ce tako sresti tu i Sizifa i Tantala, ali on nece - bar ne u pocetku, sve do kraja, sve dok ne usedne na konja i kao tracki konjanik krene tim paklom, tom istorijom - shvatiti ni gde se u stvari nalazi niti prava znacenja tih nepoznatih ljudi i onoga sto oni rade. Kad nestane Orfejeve glave, pakao se pokrece, muke se obnavljaju, a vatre koje su se gotovo ugasile ponovo se razbukte. Trakija sad ponovno zivi svojim paklenim istorijskim zivotom.

Naravno da ja ovde cinim u stvari izvesnu interpolaciju koju ne poznaje grcki mit - grcko shvatanje pakla nije sto i hriscansko shvatanje - a da se zadrzavam samo na fizickim odlikama. Grcki pakao deluje zaista mrtvo i hladno, i muke se uglavnom sastoje od toga sto se ne zivi, sto se ne moze komunicirati sa svetom, pa covek stice utisak da je jedna od najgadnijih osobina grckog shvatanja pakla zapravo dosada. Vatra tu ne igra ulogu kakvu igra u hriscanstvu, u kome ona simbolise pakao. Medjutim, vatre ima. Recimo Iksionov tocak u paklu je vatreni tocak, tako da je, cini mi se, meni dopusteno u stvari da napravim to nekakvo spajanje, s tim sto ce elementi hriscanskog pakla biti iskljucivo vezani za vatru, a sve ostalo imace osobine grckog pakla.

Grci su, sa izvesnim izuzecima, malobrojnim uglavnom, smatrali da Ilijada i Odiseja pripadaju jednom pesniku i to Homeru. Ali se prve sumnje javljaju vec 1644. godine, a iskazuje ih Dobinjak u raspravi o Ilijadi. Upravo te prve sumnje bile su i nekako najradikalnije, a za mene i najinteresantnije jer pomazu jednu moju ideju koja pocinje da mi se radja, odnosno koju sam vec imao, a sad pokusavam da joj nadjem i neka licna opravdanja; ne naucna ideja, naravno, vise literarna. Dobinjak je smatrao da Ilijada nije Homerovo delo u prvom redu zato sto Homer nije uopste postojao, te je sam ep nastao mehanickim spajanjem samostalnih pesama o opsedanju Troje, a te pesme su ispevali slepi pevaci, nekoliko slepih pevaca. E sad je meni narocito zanimljivo to sto je on tvrdio da ime Homer dolazi od home horon, sto znaci onaj koji ne vidi, ili slepi covek. Naravno da home horon i Homer zvuci dosta ubedljivo, ali naravno to je pitanje lingvisticko, a sama spoljna slicnost reci sa imenom jos nije dovoljna da bi se nasla i stvarna lingvisticka opravdanja za to.

Kasnije su se naucnici uglavnom delili, koliko vidim, na dve grupe, na tzv. analiticare, koji su zastupali misljenje da pojedini delovi tih epova pripadaju razlicitim autorima, i na unitariste, koji su smatrali da oba epa pripadaju jednom coveku koji se zvao ili nije zvao Homer, bez obzira na to pitanje koje i nije u stvari toliko vazno u homeristici. Bilo je kasnije onih koji su tvrdili, zajedno sa Hermanom, da je, po teoriji prvobitnog jezgra, Ilijada u stvari nastala, i da su homerovski epovi uopste nastali, prosirivanjem hipoteticne Prailijade i Praodiseje novim epizodama ispod ruke novih umetnika. Dakle, kao sto se vidi, bio je ogroman broj teorija u vezi sa Homerovim autorstvom.

Krajem proslog stoleca medju homerskim istrazivacima nastao je u stvari jedan nov pravac - teorija slojeva. Zastupnici te teorije su priznavali Homerovo autorstvo samo na Ilijadi, odnosno samo na jezgru Ilijade, ali ne i na Odiseji. Dakle, kao sto se vidi, dozvoljena su mnogobrojna tumacenja i buduci da se ja ovde ne bavim naukom nego direktnim izmisljanjem na polzu moje vlastite filozofije i umetnickog gledanja na stvari, dozvoljeno mi je mozda da i ja doprinesem jednu umetnicku teoriju, ali ne putem eseja nego putem njene primene u praksi.

Kada Helespontom prolazi Argo, prolazi vrlo tiho zato da ga trojanske straze ne bi opazile, svi cute, jedino ce tiho poceti recitovati, odnosno pevati, Orfej. Orfej je po jednoj tradiciji i Apolonov sin, dakle njemu kao i Mopsu, na primer, mora biti data mogucnost predskazanja, predvidjanja, u slikama, ali s obzirom da je pesnik, on je kadar to na drugi nacin da iskaze nego sto iskazuje Apolonov svestenik Mops na primer. I Orfej ce videti buducnost Troje. On ce tu buducnost videti i u vezi sa Pelejem, ocem Ahilovim, koji se pored njega nalazi, Autolikom, dedom Odisejevim, koji se nalazi takodje na Argu, i pocece da u heksametru peva upravo autenticne Homerove stihove. Dakle pocetak, onaj poznati pocetak -

I na taj nacin, eo ipso, ja tvrdim da je homerovsko pevanje u stvari zapocelo sa Orfejem, da je on bio arhetip homerovskog pevanja, a posto je istovremeno i bio prorok, mogao je predvideti pad Troje u onim detaljima u kojima se on i dogodio. Ovde, isto tako, postoji i jedno povezivanje koje na prvi pogled moze izgledati nategnuto i meni vise sluzi za zabavu nego sto ga je mogucno dokazivati, ali ja cu pokusati da to dokazem na jedan umetnicki nacin, na samom Argu. Poznato je da je vidovitost vrlo cesto povezana sa slepilom. To je dar Apolonov, koji daje coveku mogucnost dubljeg duhovnog vidjenja i predskazanja, ali mu oduzima fizicko culo vida. Orfej je imao obicaj da, kad god je pevao, drzi oci zatvorene i zato su ga zvali slepim pevacem, odnosno home horonom, odnosno Homerom. Dakle prvi Homer u tom nizu bio je u stvari Orfej. Mit, dakle, i ovde prethodi stvarnosti.

Uprosceno receno, Noemis je u Elevsinu, u oblast granice istorije i mita, dosao iz istorije. Uzimajuci Hijeru, umro je i neuspesno putovao besmrtnim Argom, dok su ostali Argonauti koji su uspesno prosli kroz ovu inicijaciju otisli po Zlatno Runo, nasli ga i uzeli, on je bio ponovo izbacen u istoriju, dakle u pakao, dakle u Trakiju, na neku vrstu, da tako kazemo, "povtoravanja" svoje vlastite sudbine. Dakle, u stvari u Trakiji nastaje vaskrsenje u jednom nizem ili prvobitnom obliku.

Ambivalentni su osecaji Noemisa na Argu. On se, dabome, podsmeva tim ludijama, onako kao sto se svet smejao i podsmevao Don Kihotu. Ali lagano, u dubini srca, on pocinje osecati ceznju, pocinje uvidjati da je u necemu prikracen, da mu nesto bitno nedostaje, i to je osnova za izvesno preobrazenje do cijeg kraja on, nazalost, ne stize.

Sinoc u razgovoru sa Duskom Puvacicem, kada sam pokusavao, mislim prilicno neuspesno, da izlozim svoje ideje u vezi sa VII knjigom Runa, pala mi je bila medjutim na pamet dobra misao koju sad pokusavam da nesto bolje definisem i da izvrsim neka uporedjenja izmedju Runa i hijeroglifskog pisma.

Uzmimo da su prve knjige Runa, od prve do seste, u stvari jednake nekim ako ne pogresno transkribovanim onda svakako delimicno transkribovanim hijeroglifima, odnosno transkribovanim samo u jednoj vrsti znacenja. Medjutim, mi u datom trenutku ne znamo da je to nizi oblik, odnosno nizi nivo znacenja, i mislimo da smo upoznali iskljucivo znacenje Zlatnoga Runa. Onda, kada se u VII knjizi dâ kljuc za te hijeroglife, mi vidimo da smo u ovih sest knjiga protumacili samo nizi nivo znacenja i da tek sa ovim kljucem mozemo da shvatimo onaj visi, zbog kojeg je Runo uopste pisano.

Runo se mozda takodje moze porediti, odnosno proces izgradnje Runa se moze porediti sa zidanjem jedne gradjevine na neortodoksan nacin. Naime, pretpostavljalo bi se da se jedna velika gradjevina zida na takav nacin da se prvo napravi konstrukcija tako da mi vec odmah, daleko pre nego sto je ona zavrsena, mozemo videti njen oblik, estetski smisao, otprilike mozemo naslutiti kako ce izgledati kad bude gotova. Nesto od te konstrukcije, naravno, dato je u prologu Runa, ali nedovoljno da bi se proces zidanja Runa mogao porediti sa ortodoksnim nacinom zidanja u kome mi iz tih pocetnih, primarnih oblika, osnovnih konstruktivnih oblika, mozemo naslutiti i sam konacni izgled gradjevine. Runo se, dakle, gradi na jedan drugi nacin, jednim postepenim procesom u kome se dodatni oblici nadovezuju na stare oblike, ali na taj nacin se i opsta konstrukcija Runa menja i sve do kraja, u stvari do VII knjige, ona se ne moze znati. Mi zapravo ne mozemo znati ne samo koliko ce spratova imati Runo (spratova znacenja, spratova kompozicionih, itd.), jer kazati da ima toliko i toliko tomova - to ne znaci nista. Ne mozemo znati hoce li se ta gradjevina zavrsiti ravnim krovom, ili kubetom, kakav ce zapravo da bude njen konacni oblik.

Zbog toga i ne treba osudjivati kriticare u tom smislu da nisu bili kadri da naslute konacni oblik celine, mada je smesno ako nisu mogli da shvate da se Runo V tomom ne zavrsava. Toliko se morala poznavati arhitektonika jednog velikog romana, koji ima svoje zakone i svoja pravila, da bi se videlo da se na takav nacin roman ne moze zavrsiti, ako je poceo na onakav nacin na kakav je poceo. No u smislu znacenja samoga Runa, kritika zaista nije mogla mnogo da pretpostavi, sem mozda da nasluti izvesne elemente. Ja se secam nekih kriticara koji su to naslutili. Palavestra, na primer, mada sam ja sa Palavestrom i razgovarao na tu temu, to mu je mozda i pomoglo. Sa Pavlom Zoricem, medjutim, nisam razgovarao, a on je ipak naslutio taj sloj. Pa onda cak i Slapsakova, koliko se secam, koja je, naravno, kao klasicar najdublje mogla da udje u eventualne buduce elemente te konstrukcije, da nasluti u stvari citav mitski sadrzaj necega sto izgleda kao jedan moderan roman.

Sta je poslednje sto je Simeon zapamtio od Tomanije kad je poslednji put video nju zivu, kad ga je ona jos ziva ispratila na sud 1919. godine? Bio je to jedan cudan razgovor. Ona ga je pitala:

Mene je dugo mucila ideja da sam, prenebregavajuci u VI knjizi geometrijski rasporedjene Simeonove monologe, ucinio jednu omasku u odnosu na harmoniju knjige. Posle sam dosao do uverenja da bi to bila jedna vestacka harmonija i da Simeonovi monolozi u VI knjizi moraju biti kompletno iskljuceni, osim na kraju, dakle u trenutku kada se on, u jednom od svojih lucida intervalla, budi iz kôme u koju je pao i kroz koju se, kao i uvek kod njega, odigravaju svi ti stari dogadjaji kojima je on prisustvovao, pa cak i oni kojima nije prisustvovao, u smislu jedne rasne memorije. Dakle, sasvim je logicno da, ukoliko se priblizava trenutak njegove smrti, Simeon se gubi i njegov poslednji monolog, vec nacet smrcu, poslednji je njegov svesni trenutak na zemlji. To znaci da je prirodno da takvih monologa nema u VI knjizi, osim na kraju, da oni nisu potrebni ni u jednoj Parnici, i da se citava proslost objektivno odvija bez Simeonovog svesnog ucesca.

Kada je Hermes izveo Persefonu iz Hada, obradovana Demetra doznala je sa zaljenjem da se Persefona prevarila u paklu, da ju je Had prevario, i da je okusila od nara, a po tradiciji i zakonima ili regolatu pehni, pravilima igre, ko u paklu ista okusi mora se uvek u pakao vracati. Tako je Persefona, naravno, po sporazumu tri meseca svake godine provodila u paklu, a ostalih devet meseci sa majkom Demetrom na Olimpu.

Sta se od toga moze primeniti kod mene? Mogu da razmisljam na vise nacina. Uzimanje nara se moze jednaciti sa uzimanjem ambrozije, odnosno s uzimanjem elevsinske droge, amanita maskari, ma kako definisao tu somu, divinu somu zivota. Ako bih hteo da ostanem na tacnom terminu, slici iz, ja mislim, Pindarove Ode Demetri, onda bih morao da vodim racuna da termin bude nar. Dakle, posto je Persefona narom bila obavezana da se vraca u pakao, sta ce uraditi u Trakiji Simeon? Naravno, ja mogu za obrazovanijeg citaoca da ucinim jasnijim to pitanje hrane. On prakticno ne bi smeo nista da jede, jer samo na taj nacin sebi obezbedjuje mogucnost da jedanput iz pakla izadje; ukoliko nesto pojede, on ce se u pakao uvek morati vracati, i taj krug je zatvoren.

E sada ja ne znam, jos ne znam, da li Noemis treba da pojede nar? U svakom slucaju, ako pojede nesto, moze pojesti samo to pakleno voce, taj nar koji je obavezao Persefonu na vecno vracanje u pakao. Sta to znaci za njega i njegovu sudbinu, to je drugo pitanje. Ja imam utisak da je to protivurecno, jer mi cemo na kraju videti pretvaranje Gazde u Crnoga konja, dakle u njegov prvobitni oblik koji smo videli u epizodi radjanje Kentaura, dakle u harmoniju koju taj oblik predstavlja. To znaci da se on izvukao iz pakla istorije, a ako bi pojeo taj nar onda bi to normalno znacilo da se mora ponovo u taj pakao vratiti.

Cini mi se da bi to bila jedna, ako ne preterano pesimisticka ideja, premda je ja delim, ono mozda necista ideja. Ne kao ideja vecnog vracanja, koja sama po sebi nije necista, nego jedina moguca za mene bar, nego kao priznanje da je istorija jedan vecni oblik ljudskog opstanka, u sta ja licno sumnjam.

Biblioteka | Sadrzaj | Sledece: Nedelja, 27