Mene stalno muci to pitanje Seobe Srba, naime to sto sam, zahvaljujuci nesrecnim okolnostima propustio, da to obradim tamo gde ta seoba Srba jedino hronoloski, po mojoj naime hronologiji, stoji, a to je kraj II toma Zlatnoga Runa u okviru spekulacija Kir-Simeona Njegovana. Medjutim, pitam se da li ja to mogu bar privremeno, pre konacne revizije Zlatnoga Runa, za neko izdanje da smestim u VI knjigu. Naime, prema sadasnjem mom rasporedu, VI knjiga sastoji se od cetiri Parnice, posto sam dve Parnice vec imao u V, znaci trece, cetvrte, pete i seste, pri cemu ce se treca obradjivati u hronologiji koja ide prema 1941. godini. Dakle, tim pravcem: 1903. odnosno Parnica sa Obrenovicima, zatim Parnica sa potomstvom 1907, zatim 1913 Parnica sa Srbijom, odnosno 1919. njegovo sudjenje, dakle utvarni sud zajedno sa pravim sudom, a poslednja parnica bila bi Parnica sa sobom nad odrom umrle supruge, neposredno posle povratka sa suda na kome je oslobodjen.

E, sada je vec i ona druga hronoloska linija, koja vraca u proslost, poremecena, jer ja za parnicu s Obrenovicima vezujem 1288, do 1321, dakle Milutinovu zenidbu Simonidom, zatim u drugoj, Parnici sa potomstvom, nemam nista od te hronologije, a onda u Parnici trecoj imam zapravo povratak na Carigrad, dakle na pad Carigrada sa povratkom na Kosovo i predaju Beograda Ugrima 1427. godine. Znaci da je ona druga horonologija vec prilicno poremecena. Naravno, ja cu se truditi da u takvoj kompoziciji to ipak na neki nacin sacuvam. Cini mi se, dakle, da postoji jedna praznina u Parnici cetvrtoj, istorijska praznina, gde u Parnici sa potomstvom, dakle sa sinom Simeonom, ja nemam taj povratak u istoriju. E, sad se ja pitam - da li bi tu mogla doci Seoba Srbalja iz 1690-ih godina, koju bih onda u konacnoj reviziji Zlatnog Runa prebacio na pravo mesto?

Povodom toga hteo bih jos da razmislim i o sledecem elementu. Dakle, ja imam tu dve Parnice u kojima nemam povratka u istoriju; to su ta Parnica cetvrta sa sinom i Parnica sa sobom, gde pocinje Parnica sa Tomanijom, u stvari Parnica sesta.

Postoji jos jedna varijanta. Za sada se necu truditi da je iskazem u onom pravom mom hronoloskom redu, ali bih, recimo, mogao da se istorijski u Parnici s Obrenovicima, dakle trecoj, vratim na Milutina, dakle njegovu zenidbu Simonidom i 1288, u Parnici sa potomstvom, sa sinom Simeonom, da se vratim u Seobu Srbalja, u Parnici sa Srbima, odnosno sa sudom, da se vratim na Kosovo, odnosno prvo na Beograd, predaju Beograda i na Kosovo, a da se tek u Parnici cetvrtoj vratim na Carigrad, dakle na kraj istorijskog vremena, ovoga puta bez povratka, znaci bez onog duplog secanja koje bi me vratilo u Beograd 1427. i 1389. godine. Prednost je ovde u izvesnoj postupnosti, pomeranju prestanka istorijskog vremena (dakle pada Carigrada) prema samom kraju knjige, a neprilika bi mogla eventualno nastati zato sto bi to mozda poremetilo onaj izvanredan sklad u prelasku raznih vremena u Parnici sestoj, kada zapocinjem sa Simeonom kraj odra Tomanije, a zatim, potpuno bez ikakvog naglog prelaza, prelazim na njegovo umiranje u fotelji, cime se ta dva vremena potpuno supsumiraju i spajaju. Uvodjenjem Carigrada verujem da bi ta glatkoca prelaza i smisao koji on sobom nosi bili na neki nacin unisteni.

U Parnici trecoj, Parnici sa Obrenovicima, obracajuci se mrtvom kralju Aleksandru Obrenovicu na odru, Simeon Gazda evocira i razloge za zaveru protivu njega i razloge za svoje licno ucesce u toj zaveri koje se svelo na finansiranje u drustvu sa Hadzi-Tomom, zatim na tok zavere i na sve ono sto je poznato i nije poznato iz 1903. godine. Ali u tom razgovoru Gazda napominje, izmedju ostaloga, svoj razgovor sa mladim kraljem, u kome ovaj, zaleci se na stav Srba prema njegovom izboru Drage za kraljicu, govori o Dragi kao o prvoj kraljici posle Kosova. Treba od Mihiza doznati gde je nasao ovaj autentican tekst, kako on autenticno glasi i s kim je taj razgovor autenticno vodjen. Dodajem da Gazda u svojim razmisljanjima poredi kraljicu Dragu sa Julijanom Tolnaj koja je bila na putu da kroz njega unisti Firmu, isto kao sto je Draga uspela da pomocu Aleksandra unisti dinastiju Obrenovica.

Kad sam citao prvu verziju Dijaloga za drugi blok dijaloga izmedju Jakova Baltazara i njegove unuke Emilije, domacice, supruge Stefana Seniora Njegovana, taj mi se dijalog u osnovi ucinio dobrim, osim sto jedna epizoda od nekoliko stranica, koja se odnosi na vezu odnosno buduci razvod Leonida i Dijane, nekako nije tu lezala i razbijala je citavu temu. Tako sam dosao do ideje, koja je izgleda dosta plodonosna, da taj dijalog razbijem, da motiv Dijane i Leonida prebacim u prvi deo razgovora koji bi se negde, na nekom mestu, u intermecu prvoga bloka, jevrejskog bloka, odigravao. Na taj nacin bih pomalo i razbio funkcionalnost prvog bloka, jer - kako mi se sad cini kad sam ponovo citao - ceo prvi blok je prokleto funkcionalan i odnosi se suvise na zadatu temu, tako da bih taj motiv razvoda Dijane i Leonida olaksao. On je kratak, dakle ne bi produzio mnogo stvari, ali bi na neki nacin olaksao i razbio tu suvu funkcionalnost. Takodje mislim da bi taj metod trebalo primeniti i kasnije. Naime, pronaci scene koje nesto znace, neku misao, neki odnos, bilo sta, cak i kod sporednih likova, i njima razbijati te funkcionalne dijaloge koje sada nastojim da sazmem i sto vise skratim.

U Dijalogu drugoga bloka, bloka odlaska Turjaskih, izmedju Johane i Maksima, koji predstavlja Teodora, ja sam izbacio prethodni razgovor izmedju Maksima i Teodora koji na neki nacin priprema postupak Maksima u odnosu na Johanu i ponudu koju joj ovaj cini. To nije potrebno. Mnogo je bolje da Maksim sam cini te predloge i razgovara sa Johanom, mada mi ne znamo u stvari pozadinu. Johana, medjutim, koja je pametna zena, takodje Bizantinac, shvata da pomoc koju joj Teodor preko Maksima nudi ima sasvim licne motive: da Teodoru savrseno nije stalo do pravde i do toga da se parnica Turjaski-Njegovan konacno resi na pravedan nacin, dakle u korist Turjaskih, nego da tim putem on zeli jednostavno da izvrsi pritisak na Stefana kako u vezi sa njegovim pregovorima sa Nemcima, tako i u odnosu na ulogu koju se Filip sprema da odigra u Gepratovom procesu.

U vezi sa dijalozima, koje sam sve procitao i vec dosta skratio, mislim da nacelno jos treba vrsiti redukciju. Uciniti ih, medjutim, i vise fleksibilnim, nedovrsenim, vise naznacenim nego sto su bili do sada, dakle i vise razbijenim. Medjutim, treba uvek voditi racuna da dijalog ne bude isuvise funkcionalan, kakav mi se sad cini, a razbijanje te funkcionalnosti vrsice se ubacivanjem nekih motiva o kojima sam govorio u Primedbi broj 3.

Ja sam izgradio ideju, ali jos ne i detaljnu simboliku prave Argonautike kao slike elevsinskih inicijacija. Dakle, posto je izbacen iz Arga u Trakiju, to bi trebalo da znaci da je Simeon u stvari onda umro, jer je izbacen u limbo, u smrt, koja se nalazi izmedju raja i pakla. Ali posto se nalazi izmedju raja i pakla, on je - i kao mrtav - u mogucnosti da se bori za raj i pakao. Dakle, on nije neaktivan u toj smrti. Na taj nacin, celo Zlatno Runo u stvari, svih sedam knjiga, njegova su druga inicijacija, njegov drugi pokusaj Argonautike, njegov drugi prolazak kroz Elevsinske misterije, ovoga puta uspesan.

Druga stvar: on je na neki nacin iz bezvremenosti izbacen u vreme i u istoriju koja pocinje od Trakije. Bezvremenost je ovde predstavljena limbom, a Simeonova Argonautika kroz sedam knjiga je u stvari ponavljanje Elevsinskih misterija, ovoga puta sa uspesnom inicijacijom jer je on postao Crni konj, sto mu u putovanju pravim Argom nije uspelo.

Posle mnogobrojnih metanastevsisa, odnosno seoba, koje su njegov genos i Simeone terali od Trakije do podno Alpa, kroz severozapadne prolaze, dakle posle svih tih zemaljskih metanastevsisa i seoba koje su se pokazale i neuspesnim, dolazi do pretvaranja u Crnog konja, dakle do konacne seobe - metanastevsisa, do konacne seobe duse, u stvari do prelaska u jednu formu koja je ne samo konacna nego i zavrsna: hocu da kazem da nakon toga vise nema inkarnacije i da je Simeon Njegovan konacno nasao svoj mir. On je, dakle, sada izasao iz limba i, bez obzira sto mi vidimo tog Crnog konja, on je stvarno mrtav. Sada tek stvarno mrtav.

Ili u prvim glavama Crvenih i Belih ili u poslednjem Saldu VII knjige Zlatnog Runa govorice se o tome kako je nastao pozar u Gradscini, koja je ovde delimicno izgorela. Smatrace se da su to pocinili radnici, ali jedini ce Stefan Mladji za pobunu radnika i nagovaranje radnika da zapale Grascinu optuzivati svoga brata Filipa. Poneko ce drzati da je to ucinila Berenika, luda Berenika koja je o tom pozaru sve vreme govorila, a bice i neko ko ce smatrati da je pozar izazvao pijani Fedor. Jedino ja i Isidor znacemo pravu istinu i saopsticu je u Saldu, tom poslednjem, citaocima.

Evo sta se zapravo dogodilo. Pozar je izazvao mrtvi Gazda. Mi smo bili deca, nikada nismo videli mrtvog coveka, te smo iskoristili banket koji se u medjuvremenu odvijao da se uvucemo u lovacki salon i da tamo ostanemo sve dok radnici ne provale u Gradscinu. Kao deca razgovaramo o mrtvacu. Ja citaocu moram pokazati da je Gazda definitivno mrtav i da je nasminkan od Stefana i Emilije, sto smo takodje videli, kako ljudi sa banketa ne bi videli da je mrtav i kako to ne bi pokvarilo veceru.

Pitam se da li bi, po jednoj varijanti, Isidor trebalo da tvrdi kako jos uvek moze da govori sa mrtvim Gazdom, sto mu ja necu verovati. Cujemo buku, otvaramo vrata i vidimo revoluciju u nastupu. Vidimo radnike, pratimo sta se zbiva izmedju radnika i Stefana koji pokusava da ih zaustavi, vidimo mozda pocetke razbijanja, koji podsecaju na provalu rulje 1848. godine u palatu Lupusa Njegovana, a onda obracamo paznju na samoga Gazdu i jasno vidimo kako se njegova noga, iako je on mrtav, pomera, kako obara glavanj sa kamina, kako vatra zahvata slamu koja je posuta po podu lovackog salona, dohvata se zavese i kako pocinje pozar.

Ovde ne resavam sta mi radimo, da li mi ikome javljamo za pozar, da li mi upozoravamo, vicemo, da li to mozda cinimo ali niko ne veruje: to cu kasnije da resim. Vazno je da, kad je plamen obuhvatio Gazdu i kad je Gazda poceo goreti, Isidor vidi (a mozda i ja, to ne znam, a mozda i radnici koji o tome kasnije pricaju) kako se Gazda pretvara u Crnog konja, jednim skokom razbija veliki prozor koji gleda prema Alpima i nestaje u snegu.

Dodajem da se u Crvenim i Belim, u prvim glavama kad se o tom pozaru govori, izricito kaze da les Gazdin nikada nije nadjen. To moze da se kaze i u ovom poslednjem Saldu, dok se ja od njega oprastam.

Biblioteka | Sadrzaj | Sledece: Ponedeljak, 31