Svaki vladar voli dosluh, pa i sam gospod Bog. To se moze i zakljuciti iz trinaeste glave Biblije, u kojoj pise da: »...Gospod rece Mojsiju ­ posalji svoje ljude da ispitaju zemlju Hanan, koju dajem deci Izraela... I Mojsije ih posla da potajno ispitaju zemlju Hanan...«

Najstariji pisani trag o spijunazi nadjen je na glinenoj plocici ispisanoj pre 4.000 godina, kada je obavestajac Banum, iz drzave Mavi na reci Eufrat, javio svom vladaru da je primetio sumnjive svetlosne signale u susednom neprijateljskom selu. Prvo najznacajnije pisano delo o obavestajnoj sluzbi, medjutim, ostavio je Sun Cu Vu, u Kini pet stotina godina pre nove ere. U svojoj »Vestini ratovanja« ovaj vojskovodja je zapisao da je spijunaza »...bozansko povlacenje niti...« i »...najdragocenija osobina vladara...« Ko zeli da vlada, mora da ima sposobnost da vidi i predvidi dogadjaje u vlastitoj drzavi i okolini.

Kineski carevi su za to koristili pet vrsta spijuna. Vizantija je u ranom srednjem veku spijunazu ugradila u svoju diplomatiju, a Papska kurija u crkvenu politiku. Tek su Francuzi u trinaestom veku, kada je doslo do institucionalizacije policije, svoju obavestajnu sluzbu ugradili u drzavni aparat. Karlo peti je imao »licne agente« i »poverljive sluzbenike«, a Luj IX i sluzbu za kontraspijunazu.

U vreme apsolutnih monarhija, zbirske igre odvijale su se po dvorovima i medju plemstvom, da bi stvaranjem prvih gradova- drzava u Italiji, spijunaza postala i opasna drustvena zabava. Vladari su red i mir cuvali uz pomoc bucne i tesko naoruzane javne milicije, a svoju vlast uz pomoc tajne policije. Zbog verskih i gradjanskih, ratova obavestajni poslovi su se vec u sedamnaestom veku delili na »unutrasnje« i »spoljne«. Tacnije, zadaci agenata, vec tada su bili prikupljanje informacija o domacim zaverama i o komsijskim vojnim planovima. Godine 1647. engleski parlament je ustolicio prvi drzavni organ sa obavestajnom funkcijom. Osnivac i prvi ministar te moderne tajne policije u Engleskoj, bio je Frensis Volsingem. U Francuskoj osamnaestog veka, bio je to ministar Jozef Fuse, a u Pruskoj, polovinom devetnaestog veka, nacelnik unutrasnje i spoljne bezbednosti bio je Vilhelm Stiber. Tek dvadeseti vek je pokazao punu snagu i moc obavestajnih sluzbi, i to u oba svetska rata. To je bilo vreme totalne spijunaze, kada je zaracenim i posvadjanim drzavama najvaznije bilo da prepadnu protivnika i to na njegovom terenu. Tajne sluzbe su se tada najvise bavile prikupljanjem vojnih podataka druge strane; pronalazenjem informacija o novim tehnickim i naucnim dostignucima; aktiviranjem pokreta otpora u okupiranim zemljama i akcijama dezinformisanja i varanja neprijatelja. Pariz, London, Kazablanka, Istanbul, Kairo, Berlin, Rim bili su, u to ratno vreme najveci centri medjusobnog spijuniranja zaracenih strana.

Kineski vojskovodja Sun Cu Vu, smatrao je da nameru neprijatelja, vladar moze saznati samo uz pomoc drugih licnosti. Te licnosti bili su spijuni, koje je ovaj teoreticar vojne misli svrstao u pet kategorija: mesni ­ upotrebljava ih osvajac kada se koristi uslugama stanovnistva nekog kraja, unutrasnji ­ one koje biramo medju zvanicnicima neprijatelja, preobraceni ­ spijuni neprijatelja koje smo uhvatili i koristimo u nase svrhe, zrtvovani ­ dousnici osudjeni na propast i preziveli ­ oni kojima polazi za rukom da se sa podacima vrate iz logora neprijatelja. Engleski kralj Henri VII, medjutim, razlikovao je samo tri vrste obavestajaca: tajni agent ­ covek dobrog polozaja koji radi za nas, a zivi u drugoj zemlji, dousnik ­ bilo ko, makar i niskog porekla koji nam daje informacije za novac; i spijun ­ informator, po profesiji koja ima veze sa javnoscu, kao svestenik, berberin, hirurg ili cinovnik, koji nema stalno mesto boravka, a dovoljno je ugledan da se moze kretati po dvorovima, crkvama, trgovima i prikupljati informacije. Bez obzira koliko vremena proslo, ove vrste poslenika tajne policije postojale su i postoje vec decenijama u svim drzavama i sistemima, mada cesto i pod drugim imenima.

U drzavi Srba pod Nemanjicima, policijskim poslovima su se bavili vlastelini, zupani i sami knezovi i vojvode. I u vreme Karadjordja i Obrenovica knezovi i vojvode su cuvali vlast, dok su Turci stolovali u Beogradu, cak i kad je posle I srpskog ustanka formiran Praviteljstvujusci sovjet. Kako je 1811. formiran novi Praviteljstvujusci sovjet, medju sest popecitelja, nasao se i prvi srpski ministar policije Jakov Nenadovic. Tajna sluzba je, medjutim, bila u rukama samog Vozda. On je, u svojoj malenoj drzavi, imao i zakonik o spijunima. Istoricari se danas ne spore, da je Vujica Vulicevic bio najpoznatiji ustanicki spijun, ali su jos u dilemi da li je on radio za Karadjordja ili za Milosa ili za obojicu i sebe istovremeno. Temelje srpske sluzbe bezbednosti postavio je jos knjaz Milos Obrenovic u okviru Popeciteljstva vnutrenih dela i Popeciteljstva vojenih dela, koja su vodili Dimitrije Davidovic i Mileta Radojkovic. Oni su predstavljali »vrhovne cuvare javnog bezbjedija i poretka...« Njihov zadatak je bio da paze »...da se ko s neprijateljem Srbije ne dogovara, protivu Praviteljstva rdjave reci ne raznosi i da se tajna druzestva u Srbiji ne pletu...«

Dr Andreja Savic je, u svom udzbeniku za srpske policajce 1994. godine, dao jednu preciznu, doduse, profesorsku definiciju tajnih sluzbi, koja odslikava sustinu njihovog postojanja i delovanja. Obavestajna sluzba je drustveno ­ istorijski i klasno uslovljena, specijalizovana organizacija, koja u okviru svog delokruga rada, sprovodi tajne obavestajne, kontraobavestajne i subverzivne akcije prema vitalnim interesima protivnika, koristeci pri tom, takodje, specificne metode i sredstva, sa ciljem ostvarivanja odredjenih politickih interesa i zastite unutrasnje i spoljne bezbednosti zemlje. U svim drzavama sveta, ta sluzba je formacijski smestena u resor drzavne bezbednosti pri civilnim, a negde i pri vojnim ministarstvima. Zbog toga sto obavestajne sluzbe deluju i unutar jedne zemlje, ali i u svim regionima sveta, moze se reci da one nisu orijentisane usko nacionalno, vec internacionalno, pa im je tesko i odrediti siri okvir njihovog policijskog i prostornog delovanja.

Zavisno od same organizacije tajne policije, njene nadleznosti i predmeta rada, obavestajne sluzbe se, u teoriji i praksi, dele, na strateske i takticke, na vojne i civilne, odbrambene i agresivne, na unutrasnju i spoljnu, odnosno na obavestajne i kontraobavestajne. Obavestajna aktivnost vezana je za prikupljanje, obradu i prezentaciju podataka o delatnosti protivnicke strane, dok se kontraobavestajna bavi zastitom vlastitih sistema, ali i otkrivanjem i onemogucavanjem stranih sluzbi, kao i njihovim dezinformisanjem. Shodno tim vrstama poslova i pripadnici tajne sluzbe dele se na obavestajce i kontraobavestajce. Najbitnije je, medjutim, da je taj resor drzavne bezbednosti, kao deo drzavnog aparata, bio neosporno i institucija koja bitno utice na stvaranje politickih odluka garniture na vlasti. Taj uticaj tajna sluzba, a posebno politicka policija zasniva, tvrdi dr Andreja Savic, pre svega na svojim specijalnim ovlascenjima i metodima rada, na monopolu nad najdelikatnijim informacijama, na usmeravanju same sluzbe prema drzavnickim i politickim potrebama vlasti, kao i na neposrednom kreiranju drzavne politike. Odnos izmedju drzavne politike i tajne policije se u osnovi svodi na odredjivanje poslova i zadataka za obavestajnu sluzbu od strane politickog vrha, sa jedne strane i od povratnog uticaja politicke policije, svojim informacijama i analizama na organe vlasti, na drugoj strani. Iskusni obavestajci, medjutim, skloni su da kazu kako je tajna policija uvek bila samo servis politickog vrha za borbu protiv unutrasnjeg i spoljnjeg neprijatelja, odnosno za ocuvanje postojeceg rezima.