Takva tajna sluzba bila je i u Srbiji u sustini politicka policija, jer se bavila otkrivanjem namera i sprecavanjem delovanja prvo protivnika vladara medju samim Srbima, a zatim neprijateljske turske strane. Sam srpski knjaz Milos imao je uhode koje su pratile i usmrtile srpskog vozda DJordja Petrovica, ali i svoje spijune, koji su mu javljali sta spremaju turske age i dahije. Za vreme vlasti Obrenovica, najpoznatiji srpski obavestajac i profesionalni policajac bio je Sima Nesic, prevodilac kod Turaka. On je bio sin uglednog beogradskog trgovca i kmeta Pavla Nesica. Studirao je u Becu trgovinu i bankarstvo. Nikola Hristic, ministar unutrasnjih dela, dok je radio na formiranju prve srpske politicke policije zapazio je svetske manire Sime Nesica i postavio ga za prvog obavestajca Srbije. Nesic je koristio svoja poznanstva sa Jevrejima, da preko njih dodje do podataka o turskoj upravi i vojsci. Glavni saradnik mu je bio trgovac Mosa Mevorah. Posebno vazne podatke Nesic je dobijao od zavrbovanih turskih vojnika i oficira. Da bi se sto vise priblizio Turcima, obavestajac Sima Nesic se licno ubacio u njihovu upravu kao terdzuman, odnosno tumac. Tako je mogao da direktno prisluskuje i sultanovog izaslanika Afir pasu. O tome je Nesic obavestavao licno ministra policije Nikolu Hristica, a cesto i samog knjaza Mihaila Obrenovica. Prvi srpski obavestajac Sima Nesic, poginuo je na Cukur cesmi 1862. godine od zalutalog metka, dok je razdvajao zavadjene Turke i Srbe. Jedna beogradska ulica i danas nosi njegovo ime. Najugledniji srpski policajci, dok su Srbijom vladali Obrenovici i Karadjordjevici do I svetskog rata, bili su ljudi od ugleda i autoriteta: Ilija Garasanin, Nikola Hristic, Radivoje Milojkovic, Milutin Garasanin, Stojan Novakovic, Svetozar Milosavljevic, Svetomir Nikolajevic, Nikola Stevanovic, Stojan M. Protic.

U Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, unifikacijom policijske organizacije, temelji bezbednosnog sistema postavljeni su tek 1922. godine, dok je policijsko zakonodavstvo usvajano sve do 1929. Ministarstvo unutrasnjih poslova Kraljevine SHS formirano je 7. decembra 1918. U njemu su postojala cetiri sektora: Odeljenje za drzavnu zastitu, Odeljenje javne bezbednosti, Pravno odeljenje i Odeljenje za samoupravu. To prvo odeljenje bilo je nadlezno za rad drzavne bezbednosti. Odeljenje za drzavnu zastitu Kraljevine SHS imalo je u svom sastavu Odsek za suzbijanje unutrasnje antidrzavne i razorne propagande i akcije, Obavestajnu sluzbu, Odsek za suzbijanje spoljasne antidrzavne i razorne propagande i akcije, Odeljak za policijski nadzor nad strancima i putnickim saobracajem, Administrativni odeljak i Odeljak za stampu. Samo u gradu Beogradu, sa sto hiljada stanovnika, u to vreme radilo je hiljadu zandara i stotinak inspektora Odeljenja za drzavnu zastitu. Americki casopis »Policijske vesti« zabelezio je, na primer, da je u Kraljevini SHS 1921. godine otvorena Policijska skola, koju je pohadjalo dvadeset i osam agenata. Vec naredne godine, skola je imala pedeset polaznika. Ovakva organizaciona struktura srpske sluzbe bezbednosti, odgovarala je klasicnoj postavci u obliku lepeze svih tajnih policija sveta. Na njihovom vrhu se, obicno, nalazi centrala, ispod nje je centar za odredjeni region, zatim podcentri za okruge i srezove, i zatim obavestajni punktovi u svakom mestu i vaznijim institucijama i ustanovama. Svaka od ovih direkcija imala bi istovremeno i svoju mrezu obavestajaca, koji su bili podredjeni i odgovorni samo svojim naredbodavcima licno. Na taj nacin je ispostovan princip tajnosti veza i podataka, tako da drugi obavestajci i nacelnici tajne policije nisu mogli znati sta njihove kolege rade i sa kojim podacima raspolazu.

Stvaranjem Kraljevine Jugoslavije, udareni su i novi temelji jugoslovenskog obavestajno ­ bezbednosnog sistema, koji su sacinjavali: Vojna obavestajna sluzba, Kontraobavestajna sluzba i Sifarsko odeljenje u Ministarstvu vojske i mornarice, zatim Kontraobavestajna sluzba i Politicka policija u Ministarstvu unutrasnjih dela. Zandarmerija je predstavljala okosnicu unutrasnje i javne bezbednosti. Kako su poslovi unutrasnje bezbednosti bili skoncentrisani u ministarstvu policije, to je ono bilo podeljeno na dva sektora ­ Direkciju javne bezbednosti i Direkciju nacionalne bezbednosti. Druga direkcija je zadatke drzavne bezbednosti izvrsavala kroz tri odelenja: politicko, specijalno- obavestajno i specijalne bezbednosti. Politicko odeljenje je, zapravo, bilo centar tajne policije Kraljevine Jugoslavije, iz koga se rukovodilo kontrolom i suzbijanjem aktivnosti stranaka i njihovih pristalica. Ono je vodilo, kako tvrdi dr Obren DJordjevic, istrage protiv uhapsenih lica i predavalo ih drzavnom tuziocu. U svom sastavu Politicko odeljenje je imalo politicki odsek za obavestajnu sluzbu, odsek za udruzenja i odsek za kontrolu stampe i stampariju. Ovo odeljenje je bilo srz politicke policije i zato je bilo najjace u Kraljevini Jugoslaviji, jer je pokrivalo teritoriju citave zemlje. Specijalno ­ obavestajno odeljenje rukovodilo je kontraobavestajnim poslovima jugoslovenske tajne policije, koji su bili podeljeni u pet referata: bugarsko ­ albanski, madjarski, italijanski, nemacki i za »ostale« drzave. Pred II svetski rat ovo odeljenje je posebno pratilo i suzbijalo aktivnost engleskih agenata na Balkanu. Kontraobavestajna mreza Kraljevine Jugoslavije, nije bila mnogo cvrsta, ni stabilna, jer je funkcionisala po potrebi, mada je postojala u svim vecim gradovima zemlje. Ovo odeljenje je tesno saradjivalo sa vojnom tajnom sluzbom. Obavestajna i Kontraobavestajna sluzba, i pri policiji i pri armiji, imale su prvenstveni zadatak da sakupljaju podatke i da se suprotstavljaju delovanju stranih tajnih sluzbi kako unutar Jugoslavije, u diplomatskim, privrednim i vojnim predstavnistvima, tako i napolju, pre svega da deluju protiv agenata iz Madjarske, Austrije, Italije i Bugarske. Poseban zadatak im je bio da se bore protiv ustaskih i siptarskih secesionista i emigranata. Odeljenje specijalne bezbednosti staralo se o evidentiranju svih osoba cija je aktivnost bila bitna za sam rezim, kao i o vrsenju analitickih poslova u tajnoj sluzbi. U odsecima na terenu formirani su i posebni dosijei za pracena lica, cije su kopije obavezno morale da se salju za Beograd, gde je osnovana Centralna kartoteka jugoslovenske politicke policije.

Najpoznatiji policajac Beograda bio je u to vreme Dragoljub Dragi Jovanovic, sef Srpske drzavne bezbednosti, a kasnije i specijalni savetnik Ministarstva unutrasnjih poslova Kraljevine Jugoslavije. Rodjen je 1902. u Pozarevcu. Gimnaziju je zavrsio u Velikoj Gradiski, a prava u Beogradu, gde se zaposlio kao policijski cinovnik Uprave grada. Tridesetak godina kasnije, kada je pred posetu kralja Aleksandra Zagrebu, otkrio ustasku zaveru, unapredjen je u nacelnika Opste policije Beograda, mada su svi znali da je direktno rukovodio drugim politickim odeljenjem. Iza njegovog napredovanja u policiji, stajali su i Anton Korosec, i Milan Acimovic, ministri policije, kao i premijeri Milan Stojadinovic i Dragisa Cvetkovic. Kralj Aleksandar je na dvoru imao dve svoje obavestajne suzbe, koje je vodio Petar Zivkovic. Ovaj iskusni obavestajac, ugradio je kraljevu licnu tajnu sluzbu u sve jugoslovenske stranke i na vezi drzao kao agente, spijune ili saradnike mnoge ugledne licnosti: dr Dragutina Kojica, dr Milana Srskica, Momcila Nincica, Voju Marinkovica, dr Ninka Perica, dr Nikolu Preka, dr Nikolu Nikica, Ivana Radica, Jovana DJonovica. Vladar je imao i svoje obavestajne centre u svim vecim gradovima, a u Beogradu je formirao i spijunsku mrezu za stampu, koju su vodili Toni Slogl i Milan Divjak. Beogradska tajna sluzba tog doba, imala je pet odseka ­ administrativni, politicki, defanzivno ­ obavestajni protiv inostranaca, antimarksisticki i za kontrolu stampe. Kartoteka je bila zasebno odeljenje. Njihovi sefovi su bili Radomir Jovanovic, Veceslav Montanja, Kosta Tasic, Kazimir Magasic, Slobodan Vujkovic, Konstantin Zaho. Pod Jovanovicevom komandom u tajnoj policiji bilo je dvadeset pet cinovnika i stotinu agenata. Za rad protiv radikala, na primer, bio je zaduzen agent Steva Savkovic, novinar. Njegov kolega Josip Barisic, pratio je hrvatske stranke i politicare, a Bosko Radovanovic je kontrolisao demokrate i Zemljoradnicku partiju.

Zakon o zastiti javne bezbednosti i poretka u drzavi i Zakon o Drzavnom sudu za zastitu drzave, dali su politickoj policiji Kraljevine Jugoslavije izuzetna ovlascenja u progonu kriticara rezima dinastije Karadjordjevic. Glavna meta progona, postala je ilegalna Komunisticka partija, pa su zato komunisti bili najveci problem kraljevske tajne policije. I posle okupacije Jugoslavije, dinasticka sluzba je nastavila da deluje, ali u sastavu kraljevske vlade u izbeglistvu i kvislinskog aparata u zemlji. U samoj Srbiji, na primer, delovali su Obavestajno odeljenje Komande srpske drzavne straze, pa Obavestajni odsek u stabu Srpskog dobrovoljackog korpusa, Poglavarstvo policije, a narocito je bilo aktivno Odeljenje specijalne policije Uprave grada Beograda i njegov cetvrti Antikomunisticki odsek, koji je vrlo tesno saradjivao sa Gestapoom. Gradska policija je tokom okupacije imala trista agenata, a Antikomunisticki odsek devedeset. Sef specijalne policije bio je 1941. prvo Mija Petrovic, a posle Ilija Paranos. Prvi odsek je u to vreme vodio Bora Mitrovic, drugi Josip Vucinic, treci Nikola Gubarev, cetvrti Bozidar ­ Bosko Becarevic i peti Milan Jelovac. Vecina njih su istovremeno bili i nemacki spijuni, dok je sam nacelnik Dragi Jovanovic sa Nemcima i Drazom Mihailovicem odrzavao direktne veze. Od toga je Jovanovic imao velike koristi, jer mu je, na primer, samo Gestapo u fond za progon komunista dao 1,4 miliona ondasnjih dinara. Dragi Jovanovic je bio upravnik, ali i glavni policajac Beograda, pa i Srbije sve do 1944. godine. Njegovi najverniji agenti i istrazitelji bili su Becarevic, Grujicic, Steric, Golubjev, Pavlovic, Pantelic, Jeremic, Kosmajac, Miloradovic i Zlatar, a njihovi dousnici medju komunistima, po secanju samog Jovanovica, bili su Jovanovic, Buha, Zuti, Klonfer i Mali. Za cetiri godine borbe sa komunistima, tajna sluzba Dragog Jovanovica uhapsila je i saslusala 1.500, a zatim streljala 600 simpatizera KPJ. Odeljenje specijalne policije uspelo je da razbije organizacionu strukturu Komunisticke partije u Beogradu i Srbiji, a okupatori su uspeli da u Jugoslaviji instaliraju 669 nemackih centara, 102 centra italijanske i na desetine madjarskih i bugarskih centara tajne sluzbe.