KPJ nije imala posebnu organizaciju koja se bavila obavestajnom aktivnoscu za svoje potrebe, niti specijalno odabrane i izdvojene kadrove koji bi se bavili tim poslovima. Tajnost, konspiracija, budnost, zastita svog i tudjeg imena, posebno rukovodilaca, sifrovana prepiska, bili su utkani principi delovanja jugoslovenskih komunista. Samo godinu dana nakon sto je 1919. godine osnovana, partija komunista je zabranjena u Beogradu, ali nije sklonjena sa jugoslovenske politicke scene.

Potreba borbe za politicku vlast, u takvim uslovima, nalagala je KPJ da razvija svojevrsnu obavestajnu aktivnost, pa su sve vrste saznanja do kojih su dolazili aktivisti i simpatizeri partije, dostavljane direktno, cak do Centralnog komiteta. Na drugoj strani, posebnim merama bezbednosti, komunisti su se suprotstavljali delovanju organa vlasti Kraljevine Jugoslavije. Clanstvo je redovno, preko lista »Proleter«, upozoravano na opasnost od tajne sluzbe i informisano o otkrivenim agentima i provokatorima. Decembra 1932. zagrebacke organizacije su upozorene da se paze laznog ilegalca Jose Starcevica i poznatog provokatora Josipa Cara, a u Beogradu da se cuvaju agenta Radoslava Markovica. Dousnik Branko Teodosic sa zenom, koja se potpisivala kao Cina Jota, je, na primer, politickoj policiji dostavio spisak od pedeset simpatizera KPJ. Zato su policijske provale i metodi mucenja komunista u partijskim celijama posebno analizirani, a sve partijske celije su u slucajevima izdaje tajnoj sluzbi blokirane i izolovane od ostalih. Povlacenjem u duboku ilegalnost, KPJ se spasavala od progona politicke policije Kraljevine Jugoslavije. Prve osnovne mere bezbednosne zastite KPJ je objavila u knjizi »Pravila konspiracije«, tek pred sam rat 1940. godine. Ko je ta pravila krsio, potpisivao je sebi smrtnu presudu. Da bi zastitila sebe, KPJ je bila surova prema kolebljivcima iz vlastitih redova.

Biti komunista u Jugoslaviji izmedju dva rata znacilo je cesto i biti politicki kadar, ali i obavestajac partije, tj. Kominterne ili sovjetske drzave, odnosno GPU. Bila je to Drzavna politicka uprava SSSR-a sa pretezno kontraobavestajnim zadacima, koja je 1936. prerasla u NKVD (Narodni komitet unutrasnjih dela). Partijsko skolovanje u Moskvi komunistickih internacionalaca bilo je uvek tesno povezano i sa agenturnim obrazovanjem. Istoricari se i danas trude da razaznaju i razdvoje politicku, partijsku i obavestajnu aktivnost jednog Petka Miletica, Mustafe Golubica ­ Mujke, dr Sime Markovica, Milana Gorkica, Borisa Kidrica, Andrije Hebranga, Ivana Krajacica, Josipa Kopinica, pa i Josipa Broza. Jedan od mladjih Titovih pratilaca, Marko Strunje, smelo je jednom prilikom izjavio da je Broz od 1922. do 1924. godine, u Moskvi zavrsio visoku Akademiju NKVD, i da je dobio sovjetsko drzavljanstvo i cin generala-lajtnanta. Koliko je Josip Broz zatim, tridesetih godina bio jak kao vojni obavestajac i politicki komesar, svedoci Strunje, videlo se i po cinjenici da je on Staljinu doveo i namestio Beriju za sefa sovjetske tajne policije. U svojim memoarima, na primer, Jakov Blazevic tvrdi da je Andrija Hebrang hteo zajedno sa Vladimirom Bakaricem 1941. da uz pristanak ustasa, formira KP NDH i da je Hebrang, zapravo, bio i sovjetski, i nemacki, i ustaski spijun.

Pavle Pavlovic ­ Crni se seca, da su tokom tridesetih godina u vojnoj tajnoj sluzbi SSSR-a radili Bosanac Ivan Kralj i Srbijanac Andrija Biklovic. Prvi je bio cak i sef GPU i tvorac jednog od najvecih srpskih spijuna Branka Vukelica, saradnika legendarnog Zorgea u Tokiju, a drugi je bio clan sekcije IV uprave GPU za likvidacije politickih licnosti po Evropi, u kojoj je neko vreme radio i Mustafa Golubic. Naime, pored obavestajnog rada, Moskva se aktivno bavila kontraobavestajnim, ali i specijalnim akcijama, odnosno i subverzivnom delatnoscu, koja je cesto podrazumevala i uklanjanje nepodobnih kadrova. Jedna od tajnih organizacija Moskve sa specijalnom namenom, nosila je ime »Crveni kamerni orkestar«. Zvanicno ova organizacija je pripadala tehnickom aparatu Kominterne. Njene temelje u Beogradu postavio je bas Mustafa Golubic, koji je, inace, bio koordinator ruskih tajnih sluzbi na tlu Jugoslavije. Mujka je bio clan centrale Komunisticke partije SSSR-a, zaduzen u Becu za Odeljenje Jugoslavija, a zatim rukovodilac Balkanske komunisticke federacije. U Jugoslaviji se pojavio prvi put 1932. godine, a u Beogradu pocetkom cetrdesetih. Tada je ovaj Mostarac vec imao pedeset godina i status vecitog studenta.

U beogradskom ansamblu tog »Crvenog kamernog orkestra«, pod komandom Golubica, radila je Ljubica DJurdjevic ­ Popovic, radio-telegrafista pod sifrom »Bauer«. Ona je imala dve mlade saradnice Davorjanku Paunovic i Veru Miletic. Pored njih tu su bili i Pavle Popovic ­ Crni, Dida Demajo, Stevan Hristic, Dragutin ­ Guta Kostic, dr Misa Subotic. U drugom obavestajnom punktu u Beogradu, clanovi su bili Pavle Bastajic, Ceda Popovic, Nezir Hadzinazovic, Cile Kovacevic, Ceda Krusevac, Radivoje ­ Bata Uvalic, Mata Vidakovic, Bora Prodanovic. Pored njih, Pavle Popovic spominje kao ruskog obavestajca i pisca Dragisu Vasica. Treci obavestajni centar »Pavlodar«, vodio je beogradski novinar Misa Brasic pod konspirativnim imenom »Dzin«, a cetvrti Blagoje ­ Blasko Neskovic, spanski borac. Istovremeno u Zagrebu je delovao poseban obavestajni centar koji je vodio Ivan Srebrnjak ­ Antonov. On je bio Slavonac, obucarski radnik. Nekoliko godina je proveo u SSSR-u, gde je zavrsio vojno-obavestajnu skolu. U Jugoslaviji, odnosno u Zagrebu je bio sef sovjetske obavestajne sluzbe za Balkan. Koristio se jos laznim prezimenima Stefanovic i Ivancic. U Hrvatskoj je postojao i drugi centar, koji je pripadao Josipu i Steli Kopinic. Bio je to zapravo obavestajni centar Kominterne za osam srednjoevropskih drzava: Bugarsku, Grcku, Nemacku, Cehoslovacku, Madjarsku, Austriju, Svajcarsku i Jugoslaviju. Zadatak ovog centra, koji je radio od 1939. do 1944. godine, bio je da odrzava radio-vezu izmedju Kominterne i KPJ. Pseudonimi Josipa Kopinica, rukovodioca ovog punkta u Zagrebu, bili su najcesce Vazduh i (Ramon) Valdes. Potpisivao se i kao Aleksandar. Staljin ga je zvao Stefan. Za Tita je bio Mali. U Hrvatskoj je bio major Markovic, za ustasku policiju i Antun Kadic, a za kraljevsku beogradsku policiju bio je inzinjer Nik Brozovic.

Sam Kopinic, za sebe nije voleo da kaze da je obavestajac, neciji spijun, vec da je komunista, revolucionar, internacionalac. Kominterna, po kazivanju samog Josipa Kopinica, nije imala svoju posebnu prijemnu radio-stanicu u Moskvi, pa su sve depese njenih internacionalnih saradnika, isle preko drzavne sovjetske radio-stanice. Otuda, ono sto je bilo najinteresantnije i najvaznije za Kominternu, cesto, pretpostavlja Kopinic, nije odlazilo kod Dimitrova, vec je zavrsavalo kod Staljina, odnosno drzavnih organa SSSR-a. Tim podacima Moskva je hranila svoje obavestajne i kontraobavestajne sluzbe, a pre svih, Cetvrto odeljenje NKVD, koje je bilo zaduzeno za »zagranicnu bezbednost«. To odeljenje je imalo zadatak da prikuplja sve interesantne podatke za bezbednost, ali i za unutrasnju i spoljnu politiku SSSR-a. Kako tvrdi Josip Kopinic, ne samo sovjetski obavestajac, nego i rezident tog IV odeljenja NKVD-a, a kasnije i KGB-a, bio je licno Ivan ­ Stevo Krajacic i to od 1942. godine, pa do svoje smrti. Rezident je sef obavestajaca na terenu, na odredjenom prostoru, a to je Krajacic bio za Jugoslaviju, a i za drzave Srednje Evrope.

»... Istina, Kominterna je trazila od KPJ detaljne izvestaje o radu, narocito zapisnike o pojedinim odlukama sednica Politbiroa i Centralnog komiteta KPJ, ali, kada je rec o direktnom, neposrednom kurirskom prenosenju tih dokumenata za Moskvu, bar sto se Tita tice, to je prestalo 1941. godine. Jedino je Stevo Krajacic, sef IV sekcije sovjetske obavestajne sluzbe, redovno odlazio iz Zagreba u Sofiju i tamo predavao pisane izvestaje. Usput je svracao do Blaska Neskovica u Beograd. O tome je Stevo Krajacic pricao svom bratu Josipu, komesaru jedne nase divizije. On je imao svoj dnevnik i u njega unosio sve sto mu je Stevo Krajacic pricao o svojim putovanjima u Sofiju, i o zadrzavanjima u Beogradu ...« ­ izjavio je akademik Vladimir Dedijer 1990. godine beogradskoj »Politici«.

Najkompletniju pricu o Ivanu Stevi Krajacicu imala je svojevremeno Dara Janekovic, koja je uspela da sa ovim sovjetskim agentom napravi visecasovni intervju. Neko joj je, medjutim, ukrao sve magnetofonske trake sa snimljenom ispovescu Ivana Krajacica. Sumnja se da je to on licno uradio, uz malu pomoc svojih saradnika. Vecina pripadnika jugoslovenske partijske tajne sluzbe, radila je u interesu Moskve, a ne beogradske ili zagrebacke centrale KPJ. Tako se i moglo dogoditi, svedoci Popovic, da je Mustafa Golubic sa svojim ljudima podigao narod na puc 27. marta 1941. godine, bez Brozovog znanja i uplitanja. Doduse, neki od aktivista ovih obavestajnih centara Kominterne i NKVD bili su clanovi KPJ, kao na primer, Vasilije ­ Cile Kovacevic, Voja Nikolic, Davorjanka Paunovic, kurirka CK KPJ, Vera Miletic, Milos Mamic i o svemu su obavestavali Aleksandra Rankovica i Svetozara Vukmanovica ­ Tempa. Jacanjem te jugoslovenske frakcije unutar Kominterne, sto se povezuje sa Brozovim dolaskom u Kraljevinu Jugoslaviju, osnazeni su i politicki i spijunski sukobi izmedju pripadnika promoskovske i Brozove struje. U toj borbi za prevlast unutar Kominterne, istorija je pokazala, pobedio je Josip Broz, za koga se sumnja da je sredio da »padnu« ili da se likvidiraju svi njegovi konkurenti, od Milana Gorkica, Petka Miletica, preko Mustafe Golubica i beogradskih clanova njegove obavestajne mreze do Ratka Pavlovica ­ Cicka i Andrije Hebranga. Glavni likvidatori Titovih protivnika, kaze Pavle Popovic ­ Crni bili su Boris Kidric, Ivan Karaivanov, a zatim Milovan DJilas. Kasnije je tu ulogu preuzeo Ivan Krajacic, zvani Stevo, koji je bio glavni obavestajac Moskve u Jugoslaviji i na Balkanu. O tome svedoci njegova sestra Emica Krajacic ­ Drlic:

»... Ivan Krajacic je pripadao egzekutorskoj grupi, formiranoj jos u Parizu posle sloma gradjanskog rata u Spaniji, u kojoj su bili i Mustafa Golubic, ali i Boris Kidric. Ivo je sve do 1943. godine, bio direktno i iskljucivo vezan za Kominternu i NKVD. Tacnije, radio je za njihove dve obavestajne sluzbe, a februara 1942. godine, posle hapsenja Ivana Srebrnjaka, NKVD ga je postavio za sefa tajne policije Kominterne za citav Balkan. Taj zadatak mu je u Zagrebu preneo Ivo Lola Ribar. Kako je Tito, takodje, bio vezan za Kominternu, njemu je iz Moskve naredjeno da Ivu Krajacica stavi na najvisu vojnu duznost u Hrvatskoj, kako bi obavestajno mogao bolje da radi. Tom prilikom je doslo do nesporazuma, jer je Broz zeleo da Ivana Krajacica kooptira u CK Hrvatske i CK KPJ, ali Moskva to nije dala. Bilo joj je vaznije da Stevo radi za »Direktora«, odnosno NKVD. Tito je Krajacica imenovao za komandanta Druge operativne zone, sto je zapravo bio obavestajni centar, u kome su radili i Marko Belinic, Antun Biber i Dragutin Sajli. O tome je Josip Broz odmah izvestio Kominternu, telegramom koji je potpisao konspirativnim obavestajnim imenom ­ Valter.«

Poruke koje je direkcija NKVD slala Titu iz stanice u Kujbisevu, bile su potpisane lozinkom »Centr«, dok su Brozovi telegrami bili pod sifrom »Za direktora«. Te tajne depese iz Jugoslavije su slate po sledecem sistemu: pozivna oznaka ­ KFO, osnovni talasi ­ 56 m, rezervni talasi ­ 35 m, moskovsko vreme emitovanja ­ 01,30 i vreme trajanja emisije ­ 20 minuta. Prvo sa osnovnog, a zatim sa rezervnog talasa. One poruke koje su bile namenjene centrali Kominterne u Moskvi, Tito, Kopinic i Krajacic su adresovali sa lozinkom: »Za Djeda«. Sva trojica su prosla istu politicku i policijsku skolu u Moskvi, mada Broz i Krajacic to nisu zeleli da priznaju jugoslovenskoj javnosti, dok je prica o Kopinicu objavljena tek sredinom osamdesetih. Vlado Dapcevic se seca jednog incidenta kod Tita, kada je na veceri sa Rankovicem, Tempom i Krajacicem 1948. godine, podnapit i ljut na Staljina rekao: »Evo kako nas napadaju, a mi smo im dali najbolje kadrove. Cak sam i ja radio za Ministarstvo drzavne bezbednosti NKVD!« Kada ga je Krajacic gurnuo nogom, da ga opomene da cuti, Broz mu je odgovorio da nema sta da krije, jer oko njega su njegovi najbolji kadrovi. Josip Broz i Josip Kopinic su se prvi put sreli, upravo u Moskvi, krajem maja 1935. godine. Godinu dana kasnije i Ivan Krajacic je dosao u sovjetsku prestonicu. Kada su Tito i Stevo dosli u Pariz, posle rata u Spaniji, licno ga je Broz preporucio Kominterni kao obavestajca u Jugoslaviji, jer je taj posao obavljao sjajno za Bozidara Maslarica ­ Andrejeva, sovjetskog spijuna u Madridu. Svoj potpis, Ivan-Stevo Krajacic stavio je na zakletvu NKVD-u u Pragu 1936. godine i postao tajni agent Stefan. Slicnu preporuku, ali dosta kraceg sadrzaja, Broz je dao i za druga Voksina, kako se tajno tada zvao Kopinic, jer je Moskva, njegovu biografiju sa karakteristikama, vec imala. Kopinic je bio sef centra za Srednju Evropu, pa je Krajacic i od njega dobijao obavestajne zadatke. Za ovu trojicu komunista, obavestajaca i politicara, a posebno za Broza i Krajacica, pokazace se kasnije, vezuje se direktan nastanak, razvoj, a zatim i propast sistema bezbednosti i tajne policije u Jugoslaviji od 1945. do 1991. godine. A nijedan od njih trojice nije bio Srbin.