Prema istorijskim dokumentima, Josip Broz je postao obavestajac jos 1914. godine i to na austrougarskom frontu prema Srbiji. Titovi biografi su dugo godina precutkivali istinu da je Broz u I svetskom ratu bio vodnik u bataljonu 25. domobranskog puka i staresina izvidjackog, tj. obavestajnog odeljenja becke armije. Njegov zadatak je bio da osmatra srpske pozicije, da upada na srpsku teritoriju, hvata zarobljenike, saslusava ih i iz njih »vadi« vojne podatke o srpskoj armiji. Podoficir Josip Broz je bio toliko dobar vojni obavestajac, da ga je komanda predlagala i za odlikovanje. Tu medalju je Tito i dobio sezdesetak godina kasnije iz ruku Kurta Valdhajma, mozda, ponajvise zato sto je, kako misli Dobrica Cosic, Josip Broz u citavoj svojoj politickoj karijeri srpsko nacionalno pitanje resavao na austrougarski i austromarksisticki nacin. Sa takvim obavestajnim iskustvom, Titu nije bilo tesko da u Rusiji nastavi da bude vojni obavestajac, ali Kominterne. Ima u Jugoslaviji publicista koji su tvrdili da je Josip Kopinic stvorio Tita, a da ga je Ivan Krajacic unistio.

Za razliku od Josipa Kopinica, koji je voleo da deluje iz senke, i mrzeo vlast i sve sto ona donosi, Ivan Krajacic, poznatiji kao Stevo, voleo je javnost i vladavinu. Samo nije voleo da priznaje da je ikada bio rezident Kominterne i NKVD u Jugoslaviji. Dr Obren DJordjevic seca se, da je Krajacicu federalna tajna policija oduzela tajnu radio-stanicu, sa kojom je drzao vezu sa Moskvom, tek 1985. godine, gotovo, pred smrt. Tu radio-stanicu uzeo je general Jere Grubesic, nacelnik vojne kontraobavestajne sluzbe, sa namerom da proveri da li je Krajacic zaista i pred smrt radio za KGB. Izgleda da jeste, jer je i u bolnickoj postelji, Stevo Krajacic lezao sa pistoljem ispod jastuka. Toliko se bojao stranih agenata i sopstvenih neprijatelja. A imao ih je puno. Svoju obavestajnu aktivnost ovaj slavonski metalac, kako je sebe cesto predstavljao, uporedjujuci se sa Josipom Brozom, zagorskim metalcem, zapoceo je 1936. kao likvidator Kominterne u Parizu. Bio je tada zamenik Ivana Antonova Srebrnjaka, sefa grupe za atentate u kojoj su bili jos i Joca DJakovic, Nikola Kovacevic, Vlajko Begovic. Istoricari Komunisticke internacionale sumnjaju da su oni 1937. godine ubili Blagoja Parovica, metkom u ledja. Sam Krajacic, svoju spijunsku biografiju je javno pominjao samo dva puta. U Moskvi 1935. na zakletvi Kominterni i u Zagrebu u ispovesti kolegi Antonu Duhaceku:

»... U Moskvu sam isao kao kurir CK KPJ. S Titom sam u Moskvi ostao mesec dana. U Moskvi sam od njega cuo da se bavi obavestajnim radom. Bio je zaduzen za jugoslovenske kadrove pri Kominterni. Nije bio zadovoljan tim poslom, mislio je da ce uciti na jednom od univerziteta za strance. U Kominterni nije bilo drugih poslova sem kadrovskih. Pratio je rad svakog komuniste ponaosob. Bez razlike na funkcije i hijerarhiju u Kominterni. Cim je Tito dosao u Moskvu, poceo je da pise izvestaj o stanju u KPJ. Mene je konsultovao oko nekih kadrova koji su se nalazili u Parizu. Nakon toga je usledila molba da mu pomognem u prikupljanju nekih podataka o nasim ljudima koji su radili po punktovima van zemlje. Tada je Tito i dobio prvi zadatak od Kominterne. Sugerisano mu je da popuni obavestajni centar u Becu sa novim ljudima. U obavestajni rad me uputio Josip Broz. Ja to nisam ni krio od svojih drugova, bila je cast raditi za Kominternu. Svoju biografiju Kominterni sam napisao 1939. godine i dao je Srebrnjaku, u njoj sam se potpisao kao Stevo Spanac. Mi smo obavestajno radili i dostavljali centru trazene podatke, nismo uopste mislili da obavestajno radimo za SSSR. Radeci za Kominternu, mi smo radili za nasu zemlju. Najveci broj tih informacija koje su dostavljane Moskvi, odnosio se na devijacije i sektasku borbu u Partiji, na trockiste i izdajnike, koji su se drzali slabo pred policijom. Rusi su bili odlicno obavesteni sta se desava u nasoj partiji. Jasno se videlo, pricao mi je Tito, da Rusi imaju posebnu obavestajnu mrezu medju nasim clanovima, kako u zemlji, tako i u inostranstvu. Mora se znati da je Titova aktivnost u Kominterni bila vise kontraobavestajnog, nego obavestajnog karaktera. I sigurno su se njegovi bezbednosni podaci podudarali sa ruskim informacijama, jer da nije tako bilo, Tito ne bi dobio podrsku Kominterne da bude generalni sekretar KPJ...«

U zvanicnim Krajacicevim biografijama izdatim u Jugoslaviji, nijednom nije napisano da se bavio obavestajnim radom u Kominterni i KPJ, da je bio obavestajni rezident na relaciji Bec ­ Prag ­ Pariz, niti da je skolovan za agenta i rezidenta u Moskvi i Pragu. Svojevremeno je u intervjuu zagrebackom »Vjesniku« 1984. sam Krajacic licno demantovao mnoge cinjenice, ali i mnoge napise o svom i Valterovom obavestajnom radu. Ti njegovi moskovski dani i meseci pribelezeni su, po Stevinom naredjenju, u enciklopedijama samo kao »skolovanje u SSSR-u«. Zvanicno Ivan Krajacic je pristupio kominternovskoj agenturi, Odeljenju za kontrolu stranaca, koje je vodio Bozidar Maslaric ­ Andrejev, najblizi Brozov saradnik. Sa njim je Stevo bio u Spaniji, gde je stekao cin kapetana Republikanske vojske. Zadatak rezidenta Krajacica je bio, prvo da unutar KPJ, a i u Jugoslaviji stvori agenturnu mrezu za informisanje Kominterne, a zatim i da stiti Josipa Broza od frakcija, trockista, nacionalista unutar same Partije i Komunisticke internacionale. Saradjivao je sa Srebrnjakom, koga je nasledio na mestu sefa obavestajnog punkta u Zagrebu i sa Ivom Lolom Ribarom ­ Fiserom, koji je, pod Stevinom kontrolom, bio Titov licni obavestajac. Ako je, kao sto tvrdi Anton Duhacek, Tito jos 1940. godine, Stevi Krajacicu dodelio u rad Zdenku Kidric, Ivana Matiju ­ Maceka, Lolu Ribara, Jokasa Dalibora, Francka Klinceva, Vlajka Begovica, onda se moze izvuci zakljucak da su Tito i Stevo u Jugoslaviji imali svoju privatnu tajnu sluzbu. Vec tada, Krajacic pocinje da stvara tajna dosijea o jugoslovenskim komunistickim kadrovima, koja je cuvao sve do svoje smrti 1986. godine. Ostavio ih je u nasledstvo svojim pulenima, medju koje Vladimir Dedijer ubraja Josipa Vrhovca, Fabijana Trga i Budimira Loncara. Dolazak Broza na celo KPJ, bio je za obojicu kljucni momenat u njihovoj kominternovskoj i komunistickoj karijeri. Prvom da osvoji vlast, a drugom da bude u vrhu te vlasti. Kada je Broz dosao u Zagreb 1939. godine, ubrzo za njim je stigao i tajni agent Kominterne i NKVD, Stevo Spanac. Ivan Krajacic, koga je Broz najradije zvao Stef, je bio kljucni covek u Brozovom obracunu sa konkurentima iz stare komunisticke garde, kao sto su bili Gorkic, Markovic, Golubic. U tim burnim godinama za KPJ, izgradjen je prisan i poverljiv odnos izmedju Josipa Broza i Ivana Krajacica, koji je u uzajamnom razumevanju prevazilazio uspostavljene relacije generalnog sekretara KPJ i obavestajnog poverenika Kominterne. Kao covek od iskljucivog Titovog poverenja, Ivan Krajacic je licno Josipu Brozu preporucio Jovanku Budisavljevic za rad u Belom dvoru. Josip Kopinic ne veruje da je Jovanka Budisavljevic bila Krajacicev ili Moskvin spijun kod Tita, ali podseca da je Stevo Krajacic bio njen stari svat na Titovoj i njenoj svadbi. Sam Krajacic je, inace, kao i Broz bio ozenjen Srpkinjom, Milicom Milidrag iz Bosne i Hercegovine. Milomir Maric je u uvodniku feljtona DJure Zagorca za »Dugu« o Krajacicu, napisao da je »Drug Stevo bio najbolji drug naseg Najboljeg druga«, odnosno da se moze smatrati da je Ivan Krajacic duhovni blizanac Josipa Broza i jedini covek koji je u Jugoslaviji mogao da cini, zaista, sve sta mu je volja. Razlikovali su se jedino po tome sto je Broz uvek sanjao Jugoslaviju, a Krajacic Hrvatsku.