Tihi i poverljivi covek Josip Kopinic, drugi Titov najbolji drug, je rodjen 18. februara 1911. godine u okolini Metlike, Slovenija. Studirao je ekonomiju i vojnu akademiju, ali se medju komunistima proslavio kao osnivac partijske celije u bokokotorskoj flotili, zbog cega je morao da emigrira u Bec. U Moskvi je tridesetih godina, dobio sovjetsko drzavljanstvo. Bio je stanar hotela »Luks«, kursista Ceke, apsolvent Crvenog univerziteta. U toj Rusiji, tajni agent Josip Kopinic je Josipu Brozu dva puta spasavao zivu glavu. Prvi put kada je okrivljen za odavanje imena dobrovoljaca za Spaniju i njihovo hapsenje na brodu u Budvi. Kominterna je tada 1936. planirala cak i da raspusti KPJ, ali je pobedila ideja Bjelova i Dimitrova, da je bolje da se KPJ prepusti vodjstvu jugoslovenskih komunista, a drugi put kada je Broz 1939. godine, zbog prevoda »Kratkog kursa historije SKP/b« okrivljen da je trockista. Proveo je Kopinic i dve godine u spanskom gradjanskom ratu. Po zadatku Kominterne postao je vojni i politicki obavestajac u Zagrebu. Radio-stanicu je drzao u specijalnom bunkeru ispod stepenista. Prvi je 1941. godine video Hrvate kako masu i sa cvecem docekuju naciste. Prvi je poceo da dobija tajne informacije direktno iz Hitlerove »Vucje jame«. Prvi je Moskvi slao depese o nemackim transportima za Rumuniju i ruski front. I prvi je osetio kako hrvatski komunisti suruju sa ustasama i izbegavaju sukob sa Nemcima. Otkrio je Hebrangovu izdaju. Josip Kopinic ­ Vazduh, koji je drzao obavestajni centar Kominterne i KPJ usred Zagreba, tokom 1942. godine je uspeo da u ustaskoj policiji stvori agenturu. Glavna i tajna komunisticka »krtica« bio mu je Tibor Vasko, licno referent u odeljenju za antikomunisticku delatnost. Njemu je Vazduh izdao i posebnu licnu kartu, kao i dokumenta na ime Teodor Maksimovic, sekretar danskog konzulata u Zagrebu. O tome je svojevremeno svedocio Zvonko Moric, Kopiniceva desna ruka uoci II svetskog rata. Kopinicev centar slao je tokom rata Kominterni depese, sve do njenog raspustanja 1943. godine. Iz Zagreba je po moskovskim podacima stiglo cak 4.500 tajnih poruka od Vazduha. Neke od tih depesa Kopinic je posle rata, uz detaljan izvestaj o svom radu, poklonio Aleksandru Rankovicu za arhiv Ozne, ali je, kazu neki publicisti, Leka to odbio i dokumentaciju poslao Rusima, generalu Kiseljevu. Stela i Josip Kopinic stigli su u Beograd februara 1945. godine, gde je Vazduh dobio cin pukovnika JA, iako je vec bio potpukovnik spanske Republikanske armije. Da bi spasao svog saradnika Tibora Vaska od Hebrangove izdaje, Kopinic je zamolio Aleksandra Rankovica da ga dovede iz Zagreba i smesti na neko tajno mesto. To mesto je bio specijalni zatvor usred Beograda. Tu je ovaj agent i okoncao svoj zivot. Sva dokumenta o aktivnostima Tibora Vaska, tajni agent Vazduh predao je kolegi Maksimilijanu Baceu. Po nalogu Moskve, a i zelji samog Tita, nekoliko meseci kasnije, Josip Kopinic je upucen na novi obavestajni zadatak. Postavljen je za trgovackog atasea u Istanbulu, sto je bilo samo pokrice za njegov rad u diplomatskoj tajnoj sluzbi. Zahvaljujuci bas Vazduhu, i Moskva i Broz su sve znali o zbivanjima u Jugoslaviji i unutar KPJ. Tu na prostorima Turske, iskusni obavestajac Josip Kopinic uspeo je u jesen 1947. godine, od starih spanskih boraca iz Rusije, da dodje do podataka o Staljinovoj optuznici protiv Tita i Jugoslavije. Stari, kada je dobio Vazduhovu informaciju, naprosto nije verovao u nju, ali posle objavljivanja Rezolucije IB pokazalo se da je od 18 tacaka Staljinovih optuzbi, Josip Kopinic dostavio Titu cak sedamnaest. O tome je Kopinic govorio u listu »Politika« 1990. godine:

»... Za mene je 1948. godina bila dobrih pola godine ranije. Negde u jesen ili zimu 1947. godine, kod mene je dosao engleski obavestajac Bejli i predao mi jedan papir, za koji mi je rekao da ga dobro procitam, jer se Titu i komunistima u Jugoslaviji, prema engleskim saznanjima, ne pise dobro. Zapravo Bejli mi je predao 18 optuzbi koje su smislili Staljin i Molotov protiv CK KPJ i Tita. Isprva sam mislio da je u pitanju cista provokacija i da je to deo kapitalistickih carki, cija je namera da nas, komunisticke drzave, zavade izmedju sebe. Ali, ne lezi vraze, jednog dana dodje jedan covek iz Donovanove sluzbe, znate iz americke obavestajne sluzbe. I veli mi: Frend, uskoro ce Jugoslavija biti na raportu kod Staljina. I on mi je dao spisak optuzbi koje su smislili u Moskvi protiv Tita i nase partije. Ni njemu nisam verovao. Medjutim, pojavio se jedan sasvim drugi covek, koji me je prosto zaprepastio. Reci cu da je bio Rus i da je bio general po cinu. Rekao mi je da je nedavno odrzan tajni sastanak rukovodilaca bezbednosti SSSR u Moskvi i da je bilo reci o mogucim akcijama u vezi sa Jugoslavijom, ukoliko Tito i CK KPJ ne prihvate ocene koje ce izneti Staljin, KP SSSR i Informativni biro...Prvo je bilo da uporedim spiskove optuzbi. Rus je popisao 15, Amerikanac 16, a Englez 18 tacaka optuzbi. Sve je tu u sustini bilo isto, samo su se razlikovale u sitnicama i po redosledu. Odmah sam trazio dozvolu da hitno krenem za Beograd. Zeleo sam da licno referisem Titu. Tito nije bio zapanjen. Rekao mi je: ­ Sve je moguce Mali! Mislim da su ovo vase obavestajne podmetaljke. No, ko zna? Videcemo kako se stvar bude razvijala!«

Kada se nekoliko godina kasnije sve oko Rezolucije Informbiroa zavrsilo dobro po Tita, predsednik Jugoslavije zeleo da se oduzi Josipu Kopinicu za vernost, odanost i profesionalnost imenovanjem za admirala Ratne mornarice, ali je Josip Kopinic izabrao da bude direktor brodogradilista »Uljanik« u Puli. Ovaj covek iz Titove senke izasao je tek 1983. godine, kada je Vjenceslav Cencic u dva toma pokusao da odgonetne enigmu Kopinic. U tome ga je omela hrvatska tajna sluzba, kojom je dirigovao Josip Vrhovec, pa se zbog mogucih neprijatnosti Kopinic iz Pule, sredinom osamdesetih, preselio u rodnu Sloveniju, odnosno Ljubljanu. »Ramon Valdes«, »Vazduh«, »Mali« i ko zna jos kako se sve zvao Josip Kopinic, kao svaki veliki obavestajac nikada nije nikome ispricao svoju kompletnu pricu o radu za »Djeda«, »Direktora« i Tita.

O Josipu Brozu je u Jugoslaviji napisano oko devet stotina knjiga. U njima je, medjutim, bilo najmanje reci, upravo, o Titovom obavestajnom radu za Moskvu. I u njegovoj politickoj biografiji ima istorijskih rupa i to bas o periodima kada je Broz od referenta Balkanskog sekretarijata Kominterne uzleteo do generalnog sekretara KPJ u zemlji. Bilo je to vreme Staljinovih cistki, u kojima su stradali mnogi jugoslovenski internacionalci, ali ne i Josip Broz. Govoreci o tom vremenu, sam Tito je najcesce pominjao tri imena: Georgija Dimitrova, generalnog sekretara Kominterne, Vilhelma Pika, clana Izvrsnog komiteta, a nesto redje i Ivana Karaivanova, rezidenta NKVD. Dok je sa prvom dvojicom obavljao politicke i partijske zadatke selekcije kadrova za Spaniju i Jugoslaviju, sa trecim je Broz kao obavestajac Valter, vrsio proveru tih clanova Kominterne. Ivan Karaivanov ­ Spiner, bugarski internacionalac, bio je neko vreme desna ruka Bozidara Maslarica ­ Andrejeva, koji je bio izaslanik NKVD u Kominterni. Zvanicno Maslaric je radio kao zamenik Manuilskog, Staljinovog predstavnika Svesavezne komunisticke partije (boljsevika), i otuda imao dvostruki uticaj na Broza, i kao politicki, i kao obavestajni kadar. Sam Andrejev imao je velike primedbe na Valterov rad, posebno zbog njegovog raskalasnog privatnog zivota, a i zbog optuzbi Srebrnjaka da se Valter druzi sa jugoslovenskom burzoazijom. Broz je zbog toga bio pod partijskom i policijskom istragom, pa su ga Spiner i Andrejev uporno pratili. Josip Kopinic je, medjutim, uspeo da dokaze da je Broz cist, a da su drugi jugoslovenski komunisti sumnjivi, i to Gorkic, Miletic, i Srebrnjak. Optuzbe Vojne obavestajne sluzbe tj. Srebrnjaka su povucene, a Spiner i Andrejev su postali veliki Brozovi prijatelji. Jos su i bili zadovoljni izvestajima koje im je Broz dostavljao o kadrovima za Spaniju, kao i o stanju u KPJ i njenom rukovodstvu. Insistiranjem na svojim kadrovima, koji su odani Kominterni, a ne na staroj gardi, koja je tezila ka politickoj samostalnosti, Broz je ubedio i Andrejeva, i Dimitrova, i Staljina da mu povere mandat za stvaranje kominternovskog CK KPJ u zemlji. Neposredno pred postavljenje, Dimitrov mu je u poverenju rekao: ­ Od jugoslovenskih kadrova ostao si samo ti!

Tito je u Moskvu dosao krajem 1934. godine i u njoj bio u raznim razdobljima sve do 1939. Izvrsni komitet Kominterne mu je tada dao konspirativno ime Fridrih Valter, koje je Tito koristio sve do kraja II svetskog rata. U tom periodu, Josip Broz se tako i potpisivao ispod svojih izvestaja Staljinu, odnosno Kominterni i NKVD. U Dedijerovoj biografiji Josipa Broza, o obavestajnim poslovima nema mnogo zapisa, samo se u drugom tomu »Priloga...« nalazi spisak svih Titovih tajnih imena. Njih ima oko sedamdeset. Ona svedoce o Brozovoj potrebi da iz bezbednosnih razloga prikrije svoj identitet, ali i da pod laznim imenom deluje kao politicar i kao obavestajac. Ovo su bili poznatiji Brozovi partijski, politicki, ratni, literarni, ali i obavestajni pseudonimi: Metalac, Bradopor, Radnik, Georgijevic, Zagorac, Rudi, Vanja, Jirecek, Valter, Titus, Pebic, Caca, Ivica, Oto, Viktor, ing. Brkic, Titerman, Vaster, Spiridom, Vilim, Stari, Vanij, Petar, Isakovic, Novak, Tito...

Kao organizacioni sekretar KPJ, Josip Broz je nastojao da ucvrsti redove Partije, narocito posle ucestalih provala i hapsenja i u Zagrebu i u Beogradu krajem tridesetih godina. Preduzimajuci razne mere zastite kao generalni sekretar, a i mnogo ranije, kao polit ­ referent Jugoslovenske sekcije u Kominterni, Broz je insistirao na konspiraciji, ilegalnosti, tajnom radu i delovanju jugoslovenskih komunista. Na V zemaljskoj konferenciji u Dubravi 1940. i na savetovanju rukovodecih kadrova CK KPJ maja 1941. godine, Tito je posebno ostro govorio o potrebama konspiracije, bezbednosti i zastite od tzv. pete kolone. Tada je i naglasio da iz Partije treba ukloniti »... sve elemente koji su se pokazali kao kolebljivci i nesigurni...«, a da prilikom prijema novih clanova treba obratiti paznju i budnost da se »... ne bi provokatori i tudji elementi uvukli...« u KPJ. Ocigledno je, zakljucuje istoricar Milovan Dzelebdzic, da je KPJ, u periodu svog ilegalnog delovanja, imala organizovanu obavestajnu i bezbednosnu sluzbu. Nju su sacinjavali clanovi Partije ubaceni u drzavni i policijski aparat Kraljevine Jugoslavije, ali i simpatizeri KPJ, koji su se nalazili u vojsci, zeleznici i ostalim vaznijim ustanovama. U KPJ, tada nije postojala posebna tajna sluzba, politicka policija ili organizacija ili telo za vrsenje obavestajnih funkcija, smatra dr Obren DJordjevic, jer su one bile inkorporirane u politicku aktivnost svih komunista, od partijske celije do CK. Zato se i desavalo da i politicki sekretar, kakav je bio Rade Koncar, zvani Brka, u Zagrebu, padne u zamku policije. Iz bezbednosnih razloga premesten je prvo u Beograd, a zatim u Split, gde je, opet, zbog nepaznje uhapsen. Umesto njega u Zagreb je otisao Aleksandar Rankovic. Andrija Hebrang, potpisan kao Faty, je u svom izvestaju CK KPJ, tim povodom napisao da su »... nekonspirativnost i aljkavost bile njegova (Brkina) slabost...« U takvoj situaciji KP Hrvatske i KPJ su docekali i pocetak oruzanog otpora nemackom okupatoru jula 1941. godine, koji je pripreman preko oblasnih, okruznih i mesnih, tada vec »vojnih« komiteta Partije.

Kako svedoci Josip Kopinic, u svom intervjuu »Politici«, 23. maja 1941. godine, Josip Broz je, samo dan pre nego sto je rodjen njegov drugi sin Misa, odlucio da iz Zagreba predje u Beograd i odatle vodi KPJ, a kasnije i ustanak u Jugoslaviji. Razlozi za to su bili dvojaki. Prvi je, sto se dan kasnije zatvarala granica izmedju NDH i okupirane Srbije, pa Broz nije mogao lako da predje preko nje. A drugi je, sto je Tito gledajuci Hrvate kako sa veseljem docekuju naciste, shvatio da se Nemcima samo Srbi mogu odupreti. To je glasno i rekao Kopinicu. Kada je dosao u Beograd, Josip Broz je kao iskusni internacionalac, obavestajac i komandant, gradio oko sebe zid bezbednosti, koji ce do njegove smrti ciniti iskljucivo armijski kadrovi. Tek kasnije, kada se Vrhovni stab nasao na terenu, kada su formirane partizanske jedinice, Josip Broz je naredio i formiranje bezbednosne sluzbe na frontu i oslobodjenim teritorijama. Mnogi istoricari bezbednosti pisu, da je to bilo prema Titovim opstim naredjenjima za organizovanje i partizanske (kontra)obavestajne sluzbe, izdatim prvi put jos na Savetovanju u Stolicama 26. i 27. septembra 1941. godine, a zatim iste godine u Crnoj Gori. Pukovnik Mirko Simic, autor poglavlja o istorijskom nasledju vojne obavestajne sluzbe, u knjizi o VOS-u, kategoricno i dokumentovano tvrdi da u Stolicama nije bilo ni reci o pitanjima obavestajnog rada. Kako je to savetovanje trajalo samo jedan dan, a ne dva, tvrdi pukovnik Simic, Tito nije ni stigao da govori o tom pitanju, pa se prema tome, svako uplitanje Stolica u istoriju vojne tajne sluzbe, moze smatrati izmisljanjem istorije. Cinjenica je, medjutim, da je te ustanicke godine, Glavni stab NOP Hrvatske jos u decembru 1941. objavio Uputu za organizaciju politicke obavestajne sluzbe. Taj termin je preuzet najverovatnije od ruskih instruktora, jer je predratnim kursevima u SSSR-u rukovodila upravo »Glavna politicka uprava« ­ GPU. Tu hrvatsku »uputu« potpisali su politicki komesar Vlado Katic, odnosno Vladimir Bakaric i komandant Ivo Vladic, tj. Ivan Rukavina:

»... Da bismo uspjesno sprijecili i u zacetku onemogucili podlu rabotu fasistickih placenika, moraju komesari, komandanti i partizani da razviju veliku politicku djelatnost i budnost. Za taj rad treba organizirati posebnu sluzbu, u kojoj ce se drugovi za to odredjeni posvetiti iskljucivo pronalazenju i raskrinkavanju petokolonaskih i tudjinskih agenata u nasim redovima. Taj zadatak treba da vrsi politicka obavjestajna sluzba... U svakom bataljonu i visim stabovima treba postaviti politickog obavjestajnog oficira, koji ce obuhvatiti u svoj djelokrug sve vojne jedinice i sve civilno stanovnistvo svog podrucja, dok se ne organizira civilna obavjestajna sluzba. Za svoj rad u cetama, odijeljenim vodovima, selima i mjestima imati ce obavjestajni oficir svoje povjerenike. Sav rad u obavjestajnoj sluzbi odvija se sistematski, temeljno i bez zurbe. Nije najvaznije uhvatiti sitne protivnicke agente ili izvrsitelje, nego prave kolovodje i organizatore. Ako se naidje na rad protivnika, ne treba odmah intervenirati, jer nam otkriveni protivnicki agent nije vise tako opasan. Takve agente treba vjesto pratiti i hvatati njihove veze i organizaciju. Hapsenju pristupiti onda kad je stvar sazrela ili kad iziskuju same prilike... Politicki obavjestajni oficir polaze racuna o svom radu svom pretpostavljenom komandantu i komesaru, kojima podnosi svoje izvestaje, upoznava ih sa tokom ispitivanja i prima od njih potrebna uputstva. U slucajevima vece, a narocito politicke vaznosti, treba odmah obavijestiti vise komande, koje ce u konkretnom slucaju odluciti da li je potrebna i njihova intervencija. Sudjenje nad krivcima vrsi sud, koji se sastoji od komandanta, komesara, sudskog oficira i obavjestajnog oficira. Organizaciji politicke obavjestajne sluzbe treba pristupiti cim prije i posvetiti joj narocitu paznju, jer aktivnost protivnika postaje sve veca.«