Ratno neprijateljstvo Nemacke i Jugoslavije nastavljeno je i na obavestajnom planu narednih pedeset godina, jer su zvanicni Bon i Beograd bili na suprostavljenim pozicijama oko vidjenja razvoja Jugoslavije i citavog Balkana i samog uticaja Nemacke na to podrucje. Taj uticaj je posebno bio izrazen posle ujedinjenja dve Nemacke, kada su ze Bonu otvorila vrata prema Istoku. Podsticaj okretanju Nemacke prema evropskom Istoku davali su, kako to tvrdi analiticar Mark Fiser, njeni ekonomski, politicki, cak istorijski interesi. Sireci privrednu saradnju sa socijalistickim drzavama, koja je bila dominantna cak i u periodu hladnog rata, Nemacka je postepeno nametala germansku viziju ekonomske i politicke buducnosti srednje i istocne Evrope. Iza nemackog kapitala isao je nemacki jezik, nemacka kultura i nemacka politika, koji su se vrlo brzo probili u Poljsku i Madjarsku, na primer. U planu je pocetkom devedesetih bio ulazak na Balkan i u Ukrajinu. To je, po strucnoj proceni Gintera Hetkampa, direktora Evropa instituta iz Minhena za Nemce bio najkraci put za izlazak na topla mora - od Baltika do Jadrana. Prva ozbiljnija prepreka nemackoj ekspanziji bila je Jugoslavija, a potom Rusija. Avgusta 1990. general Veljko Kadijevic je obavestio predsednika Borisava Jovica o "daljem prodiranju nemacke linije" u Jugoslaviju sa ciljem cepanje i podele zemlje. U medjuvremenu, SDB SSUP-a je nabavio i video kasetu na kojoj je snimljen Franc Bucar, predsednik Skupstine Slovenije u tajnom razgovoru sa poznatim obavestajcem Nemacke u Svajcarskoj. Jovic je bio i obavesten da su i Bavcar i Janez Jansa na zahtev BND 1990. izradili obavestajni elaborat sa radnim naslovom "Kako izazvati gradjanski rat u Jugoslaviji" U tom kontekstu bi trebalo i da se sagledava delovanje ne samo nemacke diplomatije vec i tajne policije i posebno obavestajne sluzbe prema ljudima i pokretima poreklom sa jugoslovenskog prostora.

Profesor Erih Smit Enbom u svojoj knjizi "Ratnici u senci", na primer, iznosi ozbiljne prigovore na racun ministra inostranih poslova Klausa Kinkela, njegovog rada u tajnoj sluzbi i njegovog odnosa prema jugoslovenskom pitanju. Najvaznija teza ove knjige je da je Kinkel svojevremeno, kao sef nemacke tajne sluzbe BND, planski radio na razbijanju Jugoslavije, uz pomoc hrvatskih fasistickih grupa u egzilu. To je bila teska optuzba koja je 1995. bacila kriticko svetlo na nemacko samostalno istupanje pri priznavanju Hrvatske u decembru 1990, koje se nije dopalo nijednoj zemlji NATO-a, i ne samo na njega. Pored nesumnjivo najskakljivijeg poglavlja o BND na Balkanu, u ovoj knjizi se spominju i druge, poznate i manje poznate, aktivnosti ove sluzbe: beskrajna serija poraza u okrsajima sa obavestajnom sluzbom NDR, saradnja sa nasilnim rezimom Gadafija u Libiji i jos nasilnijim rezimom Sadama Huseina u Iraku. Smit Enbom sve ovo tumaci kao deo jedne planske trategije, sracunate na to da se SRN nacini svetskom silom na planu tajnih sluzbi. Bliski saradnik Eriha Smita Enboma, direktora Instituta za mirovnu politiku u Vajlhajmu i autora ove interesantne knjige bio je Vladimir Konstantinovic, slobodni novinar iz Dortmunta, jugoslovenski migrant u Nemackoj, koji je zaposlen u tom istom institutu.

U osvrtu Tomasa Bekera na knjigu "Ratnik u senci, Klaus Kinkel i Savezna obavestajna sluzba Nemacke", iznosi se i geneza subverzivnog delovanja nemacke obavestajne sluzbe i razotkriva njenu povezanost sa hrvatskom obavestajnom sluzbom. Naime, kada je Genser u decembru 1990. zapretio da ce tada jos zavisnu Hrvatsku priznati kao nezavisnu drzavu i na taj nacin zapecatiti razbijanje Jugoslavije, drzave nastale posle Drugog svetskog rata, on je samo time ubrao plodove jedne visedecenijske revnosne aktivnosti nemacke obavestajne sluzbe. Klaus Kinkel, od 1979. do 1982. sef savezne obavestajne sluzbe BND, odigrao je glavnu ulogu u ovoj podzemnoj borbi: za vreme svoje duznosti predsednika nemacke obavestajne sluzbe, pospesivao i ubrzavao svim obavestajnim sredstvima podelu Jugoslavije. Slicno kao i Nemacka, ni Hrvatska se nije mogla pomiriti sa porazom i politickim prilikama nastalim posle Drugog svetskog rata. Kao sto se Nemacka zaklinjala da ce se ponovo ujediniti, hrvatski nacionalisti su ispisali na svojim zastavama zahtev za ponovnim razbijanjem Jugoslavije. Da su pri tom racunali na izdasnu pomoc, izmedju ostalog, i vojnu, iz Nemacke, nije ni potrebno spominjati, jer je i hrvatska drzava stvorena 1941. bila nemacka tvorevina. "Satelit par excellence", kako pise istrazivac holokausta Raul Hilberg. Jos 1950. organizacija Gelen (OG), prethodnica sadasnje nemacke obavestajne sluzbe (BND) koja je proizasla iz generalnog odeljenja "Fremde Heere Ost" 1945, uputila je svog agenta u Beograd koji je predvodio vec postojece brojne spijune. Agent Dr Njeber, prerusen u poslovnog coveka, u stvari se zvao Andreas Cicelberger i bio je za vreme Drugog svetskog rata kapetan Abvera u Sloveniji gde mu je poveren zadatak da obnovi elektronske spijunske stanice.

U knjizi "Ratnik u senci" se direktno kaze : "...Kada je 1962. godine vetar zaostrenih nacionalnih sukoba u Jugoslaviji dospeo do Nemacke, Savezna obavestajna sluzba Nemacke je pojacala svoje tamosnje prisustvo i uspostavila bliske veze sa emigrantskim organizacijama ustasa. I kada je 1970. godine hrvatski nacionalni masovni pokret "Hrvatsko prolece", koji je zapravo inicirala hrvatska Udba, Savezna obavestajna sluzba Nemacke (BND) je reagovala preduzimanjem aktivnih mera za destabilizaciju Jugoslavije. Kada je ovaj masovni pokret, ipak, usled nedovoljne podrske u zemlji i iz inostranstva doziveo krah, odluceno je da se saceka Titova smrt i u medjuvremenu pripremi teren i politicka osnova za kasnije razbijanje jugoslovenske drzave. Najznacajniji za vezu BND sa Hrvatima u Zagrebu bio je austrijski konzul i nemacki agent dr Johan Jozef Dengler. On je poceo odmah da organizuje tajne sastanke u Hrvatskoj, Nemackoj i Austriji izmedju hrvatskih nacionalista i ustaskih emigranata i uspostavlja kontakte sa vodjama "maspoka". U red njegovih najvisih kontakata spada i Bruno Busic koji je sedme decenije stekao kao agitator velikohrvatske ideje i pomirenja svih Hrvata veliki ugled. Busic je odrzavao veoma dobre odnose sa ustasama i vazi za idejnog tvorca danasnje Hrvatske. On se zalagao za iznalazenje losih Hrvata. Njegove obavestajne operacije uskladjivali su dr Ernest Bauer, pukovnik hrvatske obavestajne sluzbe u Drugom svetskom ratu, i dr Branko Jelic, ustaski vodja koji je ziveo u Berlinu. U ove operacije bili su ukljuceni neki od buducih vodja secesionistickog pokreta iz 1990. Krajem 70-ih godina demonstrirao je klerofasisticki pokret u Hrvatskoj svoju snagu javnim nosenjem ustaskih zastava. Nije bilo nikoga u Zagrebu – pise Smit Embom – koji nije nosio stari grb. Posto je Bruno Busic ubijen 1979. u Parizu, kao njegov naslednik nastupio je dr Franjo Tudjman."

Prvog januara 1979. Klaus Kinkel je postao predsednik savezne obavestajne sluzbe Nemacke. Glavni akter BND u Jugoslaviji ostao je agent dr Johan Jozef Dengler. Sedamdesetih i 80-ih godina savezna obavestajna sluzba Nemacke je, prema saznanjima jugoslovenske obavestajne sluzbe, drzala u Jugoslaviji oko 100 agenata. Neposredno pred Titovu smrt 5. maja 1980. u Zagrebu su donete sve glavne odluke o strateskim i personalnim pitanjima u Krajacicevom krugu, u dogovoru ljudi nemacke savezne obavestajne sluzbe u Hrvatskoj i ustasa iz inostranstva koji su se ilegalno vratili u Hrvatsku. Kada je dr Tudjman 1981. po drugi put boravio u zatvoru, posetio ga je agent BND dr Johan Jozef Dengler. Vrativsi se u Nemacku, on je uspeo da pridobije jedan broj novinara, posebno list "Frankfurter algemajne cajtung" za organizovanje medijske kampanje u korist Franje Tudjmana.

Savezna obavestajna sluzba Nemacke je uspostavila kontakte sa nacionalisticki orijentisanim novinarima i u samoj Hrvatskoj. Osamdesetih godina, posebno 1981. BND je uspeo da pridobije Antu Gavranovica predsednika Udruzenja novinara Hrvatske, direktora "Privrednog vjesnika". Te godine su u Rimu su organizovane konsultacije izmedju Nemacke, Austrije i Italije radi priprema za predvidjeni raspad Jugoslavije. Tadasnji predsednik SR Nemacke izjavio je u razgovoru u cetiri oka 1982. jednom zvanicnom posetiocu u Bonu da se, doduse, zvanicna nemacka politika zalaze za ocuvanje celovitosti Jugoslavije, ali da on podrzava zahtev za stvaranjem nezavisne Hrvatske. Klaus Kinkel je potpisao licno ocenu svog agenta Johana Denglera o situaciji u kojoj su se predvidjali predstojeci nemiri i secesionisticki ratovi i kao posledica toga ocekivanje oko 250.000 izbeglica u Nemackoj. Visi sluzbenik BND potvrdio je 1994. godine da su od polovine 80-ih godina oficiri BND-a u velikom broju ulazili u Jugoslaviju da bi osmatrali objekte od znacaja za odbranu zemlje. Ojacani ljudi iz Krajacicevog, Tudjmanovog i Manolicevog kruga, poceli su jos osamdesetih da prodiru u politicke i vojne strukture: Zdravko Mustac je bio od 1964. do 1991. operativni rukovodilac savezne Udbe; u saveznom vazduhoplovstvu, u izvidjackoj sluzbi i protivvazdusnoj odbrani bili su general Anton Tus i niz hrvatskih oficira za bezbednost. Josip Vrhovec je bio dugo ministar za inostrane poslove, a krajem 80-ih godina tu funkciju je obavljao Budimir Loncar..."

Klaus Kinkel je od 1979. do 1982. bio je sef ove sluzbe sa sedistem u Bulahu, sluzbe koja predstavlja silu nad silama u drzavi sa 6.300 zaposlenih, spijuna i dousnika. Kinkelov period rada u saveznoj obavestajnoj sluzbi BND poklapa se sa periodom kada je Jugoslavije postala goruca tacka svetske politike. Sa priznanjem Hrvatske protiv volje drugih clanica Evropske unije, SAD i Rusije, u decembru 1990, savezni ministar inostranih poslova Hans Ditrih Genser jasno je stavio do znanja da su interesi Savezne Republike za uticajnu zonu na Jadranu dovoljno jaki da se zbog toga nastavi sukobi unutar Severnoatlantskog saveza potisnu u stranu.

Ucenici "Niceove" gimnazije iz 1943. su ga se secali pod profesorskim nadimka Zucko. A nemacka javnost nije znala da je Genser bio nacista, pa se 1994. i pitala zasto je Genser precutao to sto je – dobrovoljno ili ne – bio clan nacisticke partije? Jos ranih sedamdesetih godina njega su Amerikanci, koji su vodili Berlinski dokumentacioni centar, diskretno upozorili da je njegovo ime zavedeno medju clanovima nacisticke partije. Ovo obavesternje Genser je iskljucivo zadrzao za sebe.Tek nedavno, nekoliko dana posle katastrofalnog poraza njegove partije na izborima u pokrajini Saksen–Anhalt, u javnost je doprlo otkrice o njegovom navodnom sagresenju tokom gimnazijskih dana. Genserovo ime je pronadjeno na spisku, ali nije utvrdjeno da je ono preneseno u kartoteku nacisticke partije, koja sadrzi vise od deset miliona plavih, zutih i zelenih kartica. Ova kartoteka tezi vise od 400 tona raznih materijala Berlinskog dokumentacionog centra, predatih pocetkom jula pod upravu Saveznog nemackog arhiva u Koblencu. U nju spada i jedan blindirani orman u kome se od sedamdesetih godina drze podaci o kompromitujucim naci–vezama nemackih posleratnih licnosti. Genser je drzavnik koji je najduze obavljao funkciju ministra inostranih poslova u posleratnoj Evropi, izuzimajuci Andreja Gromika, sto je navelo komentatore u Nemackoj da nagadjaju da ce Genser mozda pokusati da obori svetski rekord koji je postavio Gromiko sa dvadeset osam godina neprekidnog obavljanja funkcije ministra inostranih poslova. Genseru u Kolovoj vladi blizak bonski dnevnik "Velt" napisao je koliko proslog meseca da je "fenomen Genser prakticno ravan politickoj besmrtnosti".

Ipak, izgleda da je Gensera u poslednje vreme, posebno posle neuspeha Evropske zajednice u resavanju jugoslovenske krize, sve vise pocela da napusta sigurnost kada se ispostavilo da svet posle hladnog rata ni izdaleka nije svet mira, saradnje i prosperiteta kako je on, laskavo i utesno, izjavljivao. Ako se Genseru moze i pripisati izvanredan njuh koji je pokazao u proceni Gorbacova i njegovih uzaludnih poziva na reforme, u proceni jugoslovenske stvarnosti on je – prema zakljucivanju evropskih analiticara – potpuno omanuo: Jugoslavija je rasprsila nade da bi Evropa mogla bar da krene putem ulaska u Busov "novi svetski poredak". Kriza u Jugoslaviji, kojoj je Genser veoma kumovao, pre svega, jednostranim zalaganjem za jednu i ustajanjem protiv druge strane, dovela je do drasticnih promena kursa Bona koji je poput drugih evropskih sila podrzavao najpre jedinstvo Jugoslavije, cak dugo, posto je bitka za opstanak Jugoslavije bila izgubljena. Genser je, kao sto je svojevremeno preko noci napustio koalicionog partnera socijaldemokratu Helmuta Smita, napustio neutralan stav i podrzao svoje "istorijske, prirodne saveznike" Hrvate i Slovence, satanizujuci Srbe kao izvor sveg zla u jugoslovenskoj krizi. Kakav je to bio Genserov promasaj, mozda najbolje pokazuje cinjenica da je upravo on predsedavao zasedanju KEBS-a u Berlinu, na kojem se bezrezervno zalozio za teritorijalni integritet Jugoslavije samo nedelju dana pre nego sto su Hrvatska i Slovenija proglasile nezavisnost! Da li je bila u pitanju samo Genserova igra, samo Genserovo bacanje prasine saveznicima u oci?

Da bi ga srusili Amerikanci su preko kancelara Kola upozorili Gensera da ce njegova nacisticka biografija otici u svetske medije. Ostavka je bila neminovna cena izbegavanja skandala i mirne penzije. "Sa ostavkom Hansa Ditriha Gensera vlada se opasno priblizila tacki na kojoj okliznuce prerasta u slobodan pad" - pisale su nemacke novine. Ali tom ostavkom nije se promenio politicki i obavestajni kurs Nemacke prema Hrvatskoj i Jugoslaviji.

Njegov naslednik Klaus Kinkel nastavio je ovakvu politiku svrstavanja na stranu Hrvatske pre sve iz vlastite koristi - a u manjoj meri i na stranu Slovenije i Bosne i Hercegovine. Pri tom je on samo nastavio niti koje je ispleo pocetkom 80- tih godina kao predsednik Savezne obavestajne sluzbe Nemacke; jer, obavestajno izuzetno aktivno nemacko angazovanje na Balkanu bilo je starije od Genserovog politickog prodora od 1989. Aktivnost nemacke tajne sluzbe tj. BND u Jugoslaviji deli se na cetiri perioda: do 1962. BND je samo pratila politicke, vojne i ekonomske dogadjaje u Jugoslaviji. U martu 1962. kada je britanski ambasador Robert obavestio Forin ofis o rascepu u jugoslovenskom partijskom vrhu i Savezna obavestajna sluzba BND uzima k znanju zaostrene nacionalne sukobe, a centrala u Bulahu sprovodi promenu kursa prema ustaskom pokretu unutar jugoslovenskih emigrantskih organizacija i od 1966. pa dalje cak masovno povecava broj svojih agenata u Jugoslaviji. U trecoj fazi od 1971. Savezna obavestajna sluzba preduzima u vreme hrvatskog proleca aktivne mere za destabilizaciju Jugoslavije. Konacno, BND od 1980/81. tj. u vreme predsednikovanja Klausa Kinkela znatno utice na podelu Jugoslavije svim obavestajnim sredstvima.

Prvi nemacki obavestajac i sef tajne sluzbe pukovnik Rajhard Gelen je jos 1950. izgradilo sa nekadasnjim kapetanom Abvera Andreasom Titelbergerom svoje pozicije, jer je on u Drugom svetskom ratu izgradio u Sloveniji spijunske stanice, angazovao ilegalne agente u Beogradu koji su vodili brojne spijunske akcije. Titelberger je delovao pod nadimkom jednog nemackog poslovnog coveka po imenu dr Njeber. Rajnhard Gelen je licno procenjivao stanje u Jugoslaviji. U svojoj trecoj knjizi 1980. izrazio strahovanje: "Titovi naslednici ... nece biti u stanju da tajno obezbede nesvrstanost zemlje. Sovjetski Savez je odavno sa svoje strane obavio sve pripreme da iskoristi za svoje namere povoljnu situaciju"." Politika nemacke Savezne obavestajne sluzbe bila je od pocetka popustanja izmedju Moskve i Beograda krajem 50-tih godina isto tako usmerena nato da u slucaju raspada Jugoslavije iskoristi povoljne mogucnosti i pri tom je igrala na hrvatsku kartu. Dosledno tome podrzavala je militantne Hrvate u emigraciji u periodu vladavine Adenauera intezivno, a 60-tih i pocetkom 80-tih godina manje snazno. Na drugoj strani, isti taj "dr Njeber" je posle Titovog raskida sa Staljinom Udba, kada je saznao preko nekadasnjih americkih obavestajnih oficira u Austriji koji su radili za organizaciju Gelen, da je jedan sovjetski agent pripremao atentat na Tita. Ovaj agent je navodno u Celovcu dobio hiljadu nemackih maraka da predje u organizaciju Gelen. Pet godina kasnije Udba se jos zahvaljivala nemackoj Saveznoj obavestajnoj sluzbi na interesovanju da Jugoslavija ne padne u sovjetske ruke: Nemcima je stavljen na raspolaganje govor Nikite Hruscova iz februara 1956. na 20. kongresu KPSS koji su sa sobom poneli jugoslovenski delegati ucesnici na kongresu. Govor Nikite Hruscova je inace bio veoma trazen u zapadnim tajnim sluzbama.

Za centralu BND u Bulahu jugoslovenska tajna policija je neko vreme bila mocan saveznik, koji je sa svojim paralelnim sluzbama ipak odrzavao tesne veze sa KGB ali u svakom slucaju od samog pocetka nastojao da stekne uticaj za period posle Tita. Jugoslovenski sistem raspodele funkcija prema takozvanom "nacionalnom kljucu koji je funkcionisao i otvarao je nacionalnim, posebno hrvatskim i slovenackim teznjama mnoga vrata. U BND se razmisljalo kako uspostaviti bolje kontakte sa drugim nacionalkomunistima koji su tezili otcepljenju, pre svega sa hrvatskim, slovenackim i albanskim. Zato je sa novim rukovodiocem Odeljenja jedan za drzave Istocne Evrope u Saveznoj obavestajnoj sluzbi, Rihardom Majerom koji je nosio nadimak Dr Mantej, forsirano operativno angazovanje agenata na Balkanu pocetkom 70-tih godina. I u Jugoslaviji je znatno pojacano zapadnonemacko obavestajno delovanje u prvom redu preko agenata na posecivanju i uticaju u pravcu otcepljenja. Lavovski deo posla na secesionistickom frontu obavio je covek nemacke Savezne obavestajne sluzbe J.J. Dengler koji je pocetkom 60-tih angazovan u Jugoslaviji i odrzavao intenzivne kontakte sa Krajacicevim krugom. Dengler je preuzeo sve akcije i uspostavio i organizovao kontakte i saradnju u samoj Hrvatskoj, ali i u Nemackoj i Austriji, odrzavao brojne tajne sastanke kako bi iskovao saveznistvo nacionalkomunista sa ustaskom emigracijom. Aktivnosti coveka Savezne obavestajne sluzbe Nemacke su jugoslovenske instance ljutito ali i tacno kontrolisale. U kafeu "Korzo" u Tkacicevoj ulici u Zagrebu dr Dengler se sastajao sa politicarima iz redova podmlatka Maspoka kao sto su Ivan Zvonimir Cicak i Drazen Budisa, ali i sa Ivanom Jelicem i Brankom Jelicem koji su kasnije kao clanovi Hriscansko-demokratske unije (CDU) sedeo u berlinskom Senatu i - prema saznanjima Udbe - odrzavao kontakte sa KGB. Ipak, po odluci politickom rukovodstva, kontraobavestajna sluzba nije intervenisala kako bi se izbegao slican skandal onome kada je razoblicen dopisnik "Spigla" Hans Peter Rurman kao agent nemacke Savezne obavestajne sluzbe 1972. godine.