Drugog februara 1970. godine u "Spigelovoj" kolaz rubrici "Panorama", medju drugim vestima iz sveta, stampana je nepotpisana Rulmanova informacija o sukobima medjudrzavnim i vojnim vrhovima u Beogradu i mogucnostim da stvarno dodje do vojnog puca. To je gotovo nezapazeno proslo svuda, osim u Jugoslaviji. U kom tekstu, od svega trideset dva reda, stajalo je da je grupa jugoslovenskih generala koja je zavrsila sovjetske vojne akademije, zahtevala od Tita veca ovlascenja za Armiju i niz neposrednih promena kao sto su: prenos nadleznosti teritorijalne dobrane sa republika na Generalstab, nabavku vece kolicine naoruzanja u Sovjetskom Savezu, kao i rehabilitaciju generala Armije Ivana Gosnjaka, koji je smenjen sa polozaja ministra odbrane 1967. godine, zato sto je strategiju odbrane zemlje usmerio prema pogresnim granicama, smatrajuci da postoji realna opasnost imperijalistickog napada iz Italije iGrcke, a ne svojetskog napada sa teritorije clanica Varsavskog pakta - i to bas u predvecerje sovjetske vojne intervencije u cehoslovackoj.

Nedelju dana kasnije ispred beogradske kafane "Sunce", zaustavio se automobil sa upadljivim civilnim registarskim tablicama iz koga je kao iz katapulta iskocila grupa agenata tajne policije, namerno uniformisana u skijaske dzempere i konfencijske zimske kapute. Dok je Rulman radoznalo gledao po sali na koju ce se ovcicu oni bacit, nije ni primetio ako su ga okruzili. Jedan od te gospode mu se znacajno predstavio: "Drzavna bezbednost"

Tek tada se setio potpuno blesavog pisma kojeg su poctkom te godine iz Moskve poslali nekadasnji oficiri JNA, 1948. godine ostali tamo u emigraciji, na adresu Generalstaba, vlade i tuzilastva, a koje ce tek posle njegovog hapsenja objaviti "Spigl".

- Najozbiljnije vas upozoravamo da cemo se, ukoliko u roku od deset dana ne preduzmete konkretne mere za likviddiranje obavestajne grupe kojom rukovodi Hans Peter Rulman, smatrati obaveznim da to sami ucinimo. Po isteku ovog roka, pored ostalog, objavicemo i spiskove jugoslovenskih saradnika pomenutih (NATO) sluzbi."

Medjutim, londonski "Tajms" je kompletirao opstu zabunu, strucnom ocenom svog beogradskog dopisnika Dese Trevisan kako je Rulman, zapravo, radio za Sovjetski savez, izvlaceci taj zakljucak iz toga sto jedino ruski novinari nisu prisustvovali konferenciji za stampu, sazvanoj povodom Rulmanovog hapsenja.

Taj nevidljivi rat kontraobavestajaca izbio je u javnost pocetkom sedamdesetih kada se iza brave beogradskog zatvora nasao Hans Peter Rulman, dopisnik nemackog lista "Spigl". Uhvacen je kao nemacki spijun, ali mu je, kako sam kaze, sudjeno zbog "neprijateljske propagande", jer je u nemackoj stampi objavljivao informacije poverljive prirode. Rulman je bio ne samo prvi i jedini strani novinar koji je krivicno gonjen i proteran iz Jugoslavije vec i jedan od retkih stranaca kome je sudjeno u Beogradu. U glavni grad Rulman je dosao tokom 1965. godine. Stanovao je prvo u maloj sobici na uglu ulica Marsala Tita i Svetozara Markovica, a zatim se selio u sve vece i skuplje stanove u ulicama Brace Nedica 25, pa Lole Ribara 6 i Majke Jevrosime 2a. Kako je pisao Vuk Draskovic, tadasnji saradnik NIN-a, " Hans Peter Rulman, 37 godina, dopisnik, Hilmi Taci, 51 godinu star, novinar "Rilindje" i Jovan Trkulja, star 29, gradjansko lice na sluzbi u JNA okrivljeni su da su povredili clan 105. naseg Krivicnog zakona". Izvestac "Spigla" je bio kriv, kako je napisao Vuk Draskovic sto je od "...septembra do kraja decembra 1968. od Jovana Trkulje, a od februara 1969. do svog hapsenja u martu 1970. od Hilmija Tacija, pribavljao poverljive i strogo poverljive vojne i sluzbene podatke u nameri da ih preda stranoj drzavi i stranoj organizaciji, a delimicno ih je predavao dvojici predstavnika dveju stranih drzava..." Bili su to podaci o odbrambenim pripremama u Jugoslaviji avgusta 1968. o delimicnoj mobolizaciji u zemlji, borbenoj gotovosti jedinica prvog esalona, o merama jacanja teritorijalne odbrane i o tzv, pucu generala. U Beoradu se pretpostavljalo da Rulman radi za BND, ali se nagadjalo da je i saradnik KGB-a. Ta je da glasina tacna "posvedocilo" je i jedno pismo potpisanih ibeovaca koje se posle hapsenja pojavilo u Minhenu, pa i u Beogradu, a u kome su navodno preti SDB-u Jugoslavije da "unisti Rulmanovu grupu", inace ce u suprotnom objaviti kompletan "spisak jugoslovenskih saradnika BND-a i KGB-a". Nemacka stampa je, pretpostavljaju policajci, da bi se odbranila od kritika Rulmana proglasila da je - spijun tajne skluzbe Stazi, odnosno agent DDR-a.

Hilmi Taci je rodjen 1919. u Djakovici, ali je jos pre rata emigrirao u Albaniju, gde je upisao srednju poljoprivrednu skolu i postao clan komunisticke partije. U to vreme, a i tokom rata Taci je, kako je bilo zapisano u njegovom dosijeu, imao izvesnih kontakata sa italijanskim, a potom i americkim obavestajcima. Posle rata, medjutim, kao vrsni staljinista postao je 1946. urednik Radio Tirane, ali dve godine kasnije zbog Informbiroa emigrira u Jugoslaviju. Zaposlio se kao novinar u "Rilindji", koja ga 1958. salje u Beograd za svog dopisnika. Bio je novinar od drzavnog poverenja, jer je neposredno pred hapsenje akreditovan da kao specijalni izvestac prati premijera Mitju Ribicica na putu u London. Jovan Trkulja je bio tehnicki crtac, civil u JNA sa nevelikim mogucnostima da dodje do strogo cuvanih vojnih podataka. O ovoj spijunskoj aferi pukovnik mr Vitomir Grbac je pisao :

- Slucaj Rulman upozorava na to da strane obavestajne sluzbe imaju dugorocne planove. Podsetimo da je Rulman dosao u Jugoslaviju cak 1959. godine i to trazeci politicki azil, navodno kao komunista kog progone zapadnonemacke vlasti. Godinama je nastojao da sto bolje upozna nasu zemlju i njene ljude, dok se istovremeno pripremao za svoju obavestajnu aktivnost protiv te iste Jugoslavije, koja mu je pruzila gostoprimstvo!

Poznavaoci tadasnjih politickih prilika tvrde da je Josip Broz licno nalozio hapsenje Rulmana da bi proizveo aferu kojom moze da pritisne Vilija Branta da isplati ratnu stetu Jugoslaviji. Prvostepeni Vojni sud je posle osamnaestomesecne istrage osudio Rulmana na sest godina zatvora, Tacija i Trkulju na po pet i po godina robije, ali je Vrhovni sud Srbije pomilovao nemackog novinara, posle cega je dopisnik "Spigla" proteran iz Jugoslavije. Kasnija antijugoslovenska i informativna aktivnost Hansa Petera Rulmana, posebno njegovo zalaganje za ideje hrvatskih nacionalista o novoj NDH, potvrdila je sumnje da je dopisnik "Spigla" bio strani spijun, cak dvostruki. Kroz pricu o ovom neobicnom coveku moze se sagledati jedna zaokruzena vizija obavestajnog rata izmedju Bona, Moskve, Zagreba i Beograda. U njegovom dosijeu pise :

"Hans Peter Rulman je rodjen 1. oktobra 1933. godine u Hamburgu. Vec u ranoj mladosti ukljucio se u razne omladinske organizacije, a sa sedamnaest godina bio je primljen u nemacku Socijaldemokratsku stranku. Kako se odusevljavao "titoizmom", dolazio je u sukobe sa ostalim clanovima SDS, te je ubrzo istupio iz nje, ukljucivsi se u KP Nemacke. U jugoslovenskom konzulatu u Hamburgu dobijao je brosure o Jugoslaviji, o nasim politicarima, odusevljavajuci se za politiku SKJ. Zbog ideoloskog neslaganja bio je iskljucen iz KP Nemacke. Na jednom omladinskom zboru u Istocnom Berlinu delio je jugoslovenske brosure, sto je bio razlog za njegovo hapsenje i osudu na osam godina zatvora. Kad je pusten iz zatvora, vratio se u SRN i poceo intezivno da se bavi pisanjem, zaposlivsi se kao novinar na severnonemackom radiju. Pisao je i za neke nemacke listove (Die Andere Zeitung, Der Spiegel). Veoma brzo se ponovo ukljucio u politicku aktivnost kao suosnivac "Severnoafrickog kluba" (1957), ciji je glavni zadatak bio pomoc pristalicama pokreta FLN. Zbog aktivnosti u ovom klubu, bio je 1958. uhapsen, a u toku istrage otkrivene su i njegove veze sa istocnoevropskim zemljama. Zbog tajnog udruzivanja, ugrozavanja bezdednosti drzave i izdaje drzave, osudjen je na kaznu zatvorom. U zatvoru se 1959. razboleo, odakle je premesten u bolnicu, da bi iz bolnice pobegao u Italiju. U jugoslovenskom veleposlanstvu u Rimu zatrazio je azil u Jugoslaviji. Azil je dobio tek kad je vec dospeo u Jugoslaviju, jer je oktobra 1959. ilegalno presao u Jugoslaviju, gde je najpre boravio u logoru Gerovo, da bi se kasnije preselio u Ljubljanu, gde je nastavio svoju novinarsku karijeru u raznim listovima (Tovaris, TT, Sodobnost, Perspektive). Odusevljavao se aktivnoscu mlade generacije i osudjivao mere protiv njih. U toku svog boravka u Ljubljani, Rulman je imao kontakte sa predstavnicima NDR i SRN u nasoj zemlji. Sve cesce i sve ostrije je kritikovao nasu drustvenu stvarnost, a izjavio je da se komunizam gradi samo jos u Kini. Kada je 1964. prestala da vazi presuda zbog koje je napustio SRN, on se vratio u Hamburg, da bi se posle kraceg boravka, po svojoj vlastitoj zelji, ponovo vratio u Jugoslaviju kao dopisnik "Die Spiegla". Nastanio se u Beogradu, ali je cesto dolazio u Ljubljanu. Godine 1970. Rulman je uhapsen i osudjen. Posle pomilovanja, godine 1971. Rulman se vratio u SRN, odakle je zapoceo sa intezivnim neprijateljskim napadima na SFRJ. Sa "izuzetno (strogo) poverljivim podacima", koje su mu navodno posredovali tajni agenti Udbe, ostavlja utisak da poseduje specijalne izvore u Jugoslaviji, koji mu posleduju informacije, do kojih drugi nemaju pristup. Mnogo postize i svojom izuzetnom drskoscu pisanja, jer za njega ne postoje kompromisi - a sa "proverenim podacima" pojacava ubedljivost svoga pisanja. Sem toga, Rulman nikad ne nagadja - sve sto napise, napise kao cinjenicu, kao gotovu cinjenicu o kojoj nije moguce raspravljati - "stvari su zaista samo takve, kakvim ih on opisuje". Pored pozivanja na licne izvore Rulman se poziva i na podatke, koje navodno dobija od jugoslovenske ekstremne emigracije odnosno od jugoslovenskih oponenata. Status obe strukture mu ujedno sluzi kao izvor napada na Jugoslaviju i kao dokaz totalitarnosti jugoslovenskog sistema. Rulman retko koristi podatke koje su obradile druge agencije, jer je tamo prostor za dezinformacije bitno suzen. Sve vise u Rulmanovim clancima nalazimo primedbu "nezvanicne izjave politickog rukovodstva SFRJ". Ponavljanjem istih sadrzaja u razlicitim prilikama i u razlicitim sredstvima javnog informisanja, Rulman zeli da poveca verovatnocu uspesnog plasiranja informacija i njenog prijema i odziva u javnosti."

Stideci se neutralnog i objektivnog novinarstva, Rulman je za male pare (cetiri stotine do hiljadu dolara) ucestvovao i u pojedinim konkretnim akcijama hrvatske emigracije. stampao je antiteroristicke letke protiv Jugoslavije, vodio ogorcenu kampanju protiv jugoslovenskog izvoza i turizma, prikupljao priloge za hrvatski zajam u dijaspori, formirao Hrvatsko-nemacko drustvo, u koje je uspeo da uvuce i neke poslanike Bundestaga, na sudu svedocio u odbranu ustaskih terorista, prvi je na predavanjima na Institutu za svenemacke studije i savremena istrazivanja u Lundbergu visokim nemackim oficirima najavio novo evropsko kriznozariste u Jugoslaviji, kao rezultat neprilagodjenog srpskog, "vizantijskog mentaliteta, koji ne moze da podnese strance iz drugih republika". Kao uvazeni ekspert pojavio se na spanskoj televiziji u emisiji "Kljuc Jugoslavija bez Tita". U razgovoru je trebalo da ucestvuje i Milovan djilas, ali je na intervenciju jugoslovenske ambasade u Madridu sprecen njegov dolazak, tako da su se pored Rulmana pojavili samo Mihajalo Mihajlov i clan CK KP Spanije Galjego, koji je gledaoce sablaznio tvrdnjom da je politicki pluralizam i parlamentarizam jako dobar za spaniju, ali da bi bio poguban za Jugoslaviju, kojoj jednopartijski sistem sasvim odgovara.

Cak i hrvatskim emigrantima bilo je donekle sumnjivo zasto se Rulman za njih toliko zalaze. Iako je svuda i u svakoj prilici napadno ponavljao da nikad nije bio, niti je sada bilo ciji spijun, otkriven je njegov pseudonim Bruno Ismer, pod kojim je navodno saslusavoa begunce iz Jugoslavije i o tome informisao lokalnu policiju. Bilo je misljenja da je Rulman, zapravo, jos iz Jugoslavije od nekoga poslat sa specijalnim zadatkom da u Nemackoj agituje za razbijanje Jugoslavije i pomaze obnovu antijugoslovenske emigracije. U kulturno-politickom listu Katolickog drustva, "Di furhe", dr Ernest Bauer je u maju 1970. godine objavio clanak pod naslovom "Uhapsen dvostruki igrac", nagovestavajuci da se Rulman bavio spijunazom u korist istocnih zemalja.

Cak i pre ovog hapsenja i Bauerovog upozorenja, nesto je oko Rulmana bilo sumnjivo i Karl Gustav Stremu, direktoru radio stanice "Dojce vele", pa je jednog dana zapanjenim urednicima jugoslovenskog programa bez ikakvog objasnjenja saopstio da smesta prekinu da preuzimaju Rulmanove izvestaje iz Beograda, jer preko njega Udba smisljeno protura razlicite dezinformacije, ko zna sa kakvim kad ciljevima.

U rodnom Hamburgu krisom se uselio u jedan , greskom odavno prazan drzavni stan i, uz pomoc majke i ocuha, za dvanaest hiljada maraka otkupio staru novinsku agenciju "Ost-Dienst" (Sluzba za Istok), da bi preko nje pokusao da svoje nepodobne clanke plasira u razlicite nemacke medije.

U prvo vreme antijugoslovenske tekstove iz njegovog sapilografisanog biltena preuzimao je samo list srpske emigracije "Beli orao". Tek kad je u "Frankfureter algemajne cajtungu", prakticno jednim nemackim novinama koje nikad nisu podrzavale Tita, objavio clanak protiv smrtne presude teroristi Miljenku Hrkacu zbog podmetanja bombe u bioskopu "20. oktobar" u Beogradu, posto je i jugoslovenska policija dobro znala da on to nije ucinio, vec jedan njegov rodjak koji je pobegao za Australiju - javili su mu se hrvatski emigranti s molbom da dopusti prestampavanje njegovog napisa kao apela nezainteresovanom nemackomjavnom mnjenju. To je navelo biskupa sarfa da od Tita zatrazi pomilovanje Hrkacu. NJegovo streljanje jezaista odlozeno. Medjutim, kad sus e protesti i nedoumice malo stisali, Hrkaceve roditelje su pozvali da prauzmu njegove licne stvari, sto ne mora obavezno da znaci ni da je Miljenko Hrkac tada zaista streljan.

Od opste podrske nemacke javnosti svim komunistickim demokratskim disidentima sveta, dugo su bili izuzeti hrvatski politicki osudjenici, hapseni posle gusenja mas-poka u Zagrebu.

Rulman je bezuspesno pokusavao da objavi intervju dr Marka Veselice u "Spiglu", pa mu nije preostalo nista drugo nego da ga stampa kao brosuru, zbog koje je Veselica u zemlji ponovo zaglavio na robiji. Niko nije prihvatao intervju sa progonjenim generalom JNA dr Franjom Tudjmanom. A akd ga je, zajedno sa materijalima sudskog procesa protiv njega, Rulman samostalno stampao, list Drustva za ugrozene narode "Program" je to napao s obrazlozenjem da Tudjman nije nikakav protiv, fasista koji pokusava da zataska i precuti hrvatske zlocine iz Drugog svetskog rata.

Shvatajuci da je posle ispostave kakve-takve nove nezavisne hrvatske drzave postao suvisan i samovoljno se ispisujuci iz hrvatstva, kao sto je nekada davno medju Hrvate niotkuda nepozvan banuo, Rulman je nevoljno za sebe napisao: "Izdavac "Hrvatske domovine" se decenijama borio protiv jugoslovenstva u glavama Hrvata. Neki od njih su preko noci postali veliki Hrvati, iako su samo promenili odecu u skladu sa novom modom".

Pocetkom 1990. godine Rulman je u svom casopisu "Hrvatska domovina" objavio senzacionalnu vest da je za osam hiljada maraka nabavio "novi stroj protiv Jugoslavije", koji za sat moze izbaciti hiljadu osam stotina brosura. Od svoje mizerne penzije, zajam mu je dala njegova osamdesetogodisnja majka, a on je sa dosta samoironije istakao da je zaista sramota da jedna potpuno nemocna starica odvaja od usta i finansira antijugoslovensku propagandu, dok Hzrvatima, na pragu nezavisnosti, ni na kraj pameti ne pada da konacno odrese kesu, umesto sto mu nazdravicarski obecavaju da ce jednog lepog dana sigurno biti prizant kao prvi pocasni gradjanin slobodne Hrvatske.

Krajem 1993. godine Kulturni i komitet Hrvatskog republikanskog kluba i Kluba zena Hrvatske seljacke stranke u SAD su Rulmanu u kalifornijskom gradicu San Pedru dodelili nagradu "coveka godine", koju su pre njega dobijali hrvatske emigrantske vodje Bogdan Radica i Mate Mestrovic, ali i americki univerzitetski profesor Majkl Mek Adams, koji se uprkos dugogodisnjoj projugoslovenskoj americkoj sluzbenoj politici, licno zauzimao za interese Hrvata.