Kako je i koliko Hans Peter Rulman bio covek BND-a za kontrolu ustaske emigracije u Nemackoj, tako je i toliko dr Milan Blazekovic bio ispred nemacke tajne policije obavezan za stanje u hrvatskoj koloniji na zelenom kontinentu. On je rodjen u Prozoru 1913. godine, skolovao se u Sarajevu, Osijeku i Zagrebu gde je doktorirao prava. U Berlinu je studirao politicke nauke, a potom je kao advokatski pripravnik sluzbovao u Novom Sadu, a kao cinovnik pravobranilastva u Sarejevu i opet Zagrebu. Kada je stvoren NDH dr Milan Blazekovic bio je sekretar ministarstva, a potom sekretar poslanstva u Berlinu. Od tada pocinje njegova saradnja sa nemackim politickim i obavestajnim krugovima, pise u dokumentima SID-a SMIP-a SFRJ. U leto 1946. u FNRJ je proglasen za ratnog zlocinca, mada je Blazekovic vec tada bio u Argentini kao "privatni cinovnik". Pripadao je ustaskoj odbegloj grupi, takodje ratnih zlocinaca, Vjekoslava Vrancica i Ive Rojnice. U njoj su, po ovom izvestaju diplomatskih obavestajaca SFRJ, bili Kazimir Katalinic, Ivo Korski, Danijel Crljen. Kako pise u dokumentima Uprave za iseljenistvo i emigraciju SMIP-a, dr Milan Blazekovic je u Juznoj Americi radio na objedinjavanju ustaske emigracije kroz "Hrvatsko narodno vijece" i list "Hrvatska revija", kao i kroz mnogobrojna predavanja u SAD, Kanadi i Nemackoj. Kada su 1979. godine dr Ivo Rojnica i dr Milan Blazekovic, uz odobrenje nemackih vlasti, dosli na jedno predavanje u Frankfurt, iz Generalnog konzulata SFRJ je za Beograd otisla depesa sledece sadrzine :

" Nasa ambasada iz B. Airesa obavestava da se Ivo Rojnica i dr Milan Blazekovic vec duze vremena nalaze u Evropi, veza vas 90. Pretpostavlja se da su uzeli ucesce na Sajmu knjiga. Podsecamo da je Rojnica za vreme "NDH" bio ustaski stozer u Dubrovniku, a dr Blazekovic sekretar poslanstva u Berlinu. Oni finansiraju akcije NE (neprijateljske emigracije) i rade na objedinjavanju NE na ustaskoj platformi Vranciceve grupe."

Na osnovu te depese Uprava za iseljenistvo i emigraciju, koju je vodio Dusan Strbac je 13. septembra 1979. od SDB SSUP-a zatrazila podatke o dr Ivi Rojnici i dr Milanu Blazekovicu (i dobila), kako bi ih " u konsultaciji sa DKP (diplomatsko konzularnim predstavnistvima) koristili na prigodan i odgovarajuci nacin, plasirali ih kroz tamosnja sredstva informisanja, preko pojedinih politickih stranaka i slicno, zavisno od zemlje u kojoj ova lica borave, pozicije koje imaju u odredjenim strukturama te zemlje i proceni efekta u tadom momentu. Ovo je slicno akciji koja se sada vodi protiv Miljenka Urbancica u Australiji, koji je bio istaknuti clan Liberalne partije i licni prijatelj nekoliko politicara u Sindeju i Melburnu, a kod nas je proglasen za ratnog zlocinca. O Rojnici i Blazekovicu raspolazemo sa dokumentacijom iz stampe, koje vam dostavljamo na koriscenje. Podaci su nam potrebji jer se radi o ekstremistima jako angazovanim na tekucim akcijama NE (saziv III sabora NHV) s kojim ciljem i putuju u Evropu, gde ih treba raskrinkati kod vlasti i javnosti."

Prilikom isledjivanja u Sarajevu uhvaceni i kidnapovani Krunoslav Draganovic je dosta detaljno govorio i o ljudima iz emigracije koji su u Evropi radili za BND. Iz zapisnika se vidi da je Draganovic ocinkario SDB-u BiH i SDB-u SSUP-a pedesetak nemackih agenata. On kaze :

- Franjo Adamek se izdavao za folksdojcera, a u stvari je bio Hrvat. On je radio kao spijun samo da bi dobio nemacko drzavljanstvo. Trgovao je starim automobilima, a potom oruzjem, koje je prodavao Turskoj. U sustini je kockar. Ozenjen je i ima jedno dete. Dr Vjekoslav Bucar je bio veoma vazan nemacki obavestajac u Rimu. Formalno je pripadao Galenovoj grupi, ali je direktno bio povezan za sefa nemacke tajne sluzbe u Italiji. Bucar ima neku novinsku agenciju kojom pokriva svoje agenturno delovanje. Uz njega su najvise vezani Slovenci i neki jugoslovenski orijentisani Srbi. Dr Stjepan Buc zivi i radi u Minhenu. Oduvek je bio nemacki covek i sigurno i nemacki agent. Dr Mate Frkovic, takodje, iz Minhena je u obavestajnu sluzbu Nemacke usao na licno insistiranje dr Branka Jelica. Znala mu se i mesecna plata - 400 maraka. I inzinjer Hamid Hromalic je bio jedan od najprisnijih Jelicevih prijatelja i radio je za sve obavestajne sluzbe na koje ga je Branko upucivao. Milan Ilinic je kao mladic bio ustasa, a novinarstvom se bavi jos kao student u Zagrebu. Majka mu je Nemica iz Trsta, pa od malena govori nemacki. Nacionalno je desno nastrojen. Saradjuje sa nemackom tajnom sluzbom, prvo preko Bajera, a potom preko Hofmana. Jako se boji Udbe. I Karl Tren, banatski Svaba radi u jednom sektoru minhenskog BND-a. Njegovo konspirativno ime je Trap. Jakov Ljotic je u Minhenu radio ono sto i u Beogradu - izvestavao je za nemacku sluzbu. Od njega sam 1950. godine i saznao da dobijaju pomoc od nemacke drzave od 30.000 maraka, vise nego Jelic. Ljoticevci su inace, masovno bili ukljuceni u nemacku obavestajnu sluzbu.

I dr Nikola Jersimovic u Rimu radio je za BND preko dr Bucara u Italiji. Franjo Dezelic iz Dizerdolfa radi za Nemce, cak i posle atentata koji je na njega izvrsen. Njegova cerka Marijana udata je za inzinjera Nihada Kulenovica. Pukovnik Marijan Dolanski cim je dosao u nemacku stavio se u sluzbu BND. Posto su ga iscedili, otpustili su ga i jedva je preko nasih prijatelja dobio nemacko drzavljanstvo. Herbert Korfmacer iz Dizeldorfa je zajedno sa rodjakom Mijom Dezelicem radio medju hrvatskim emigrantima za nemacku obavestajnu sluzbu. Profesor dr Jozef Matl iz Graca neko vreme radio je u nemackom obavestajnom centru u Beogradu. Mada je bio naklonjen Srbima zadrzan je u BND zbog ranijih zasluga, a i da bi agentima predavao srpski jezik. Kemal Mujagic je u Nemacku dosao iz Bosanske Krupe. Proveo je na Golom otoku dvanaestak godina i pusten je kada je pristao da radi za Udbu. Njegov zadatak je bio da se uvuce u "Hrvatsko revolucionarno bratstvo" u Nemackoj, ali cim je dosao u Bavarsku priznao je BND-u sve i odao Udbine agente u Evropi. Od tada radi samo za nemacku tajnu sluzbu. Albanski izbeglica markiz Emilio De Mistrura zivi u Rimu i veliki je prijatelj kralja Zogua koji je ziveo u Nici. Govori nemacki jer je zavrsio nemacku Vojnu akademiju. Radi za BND direktno i to ne skriva. Jedno vreme je bio prijatelj sa profesorom Miroslavom Varesom. Njegovi saradnici su bili Nikica Martinovic iz Celovca i Zvonko Miljanovic iz Minhena. Inzinjer Franjo Pavicic radio je prvo za Amerikance, a potom za Nemce, ali ga je tuberkuloza sprecila da nastavi obavestajni rad. Najkrupnije zverke u BND-u bili su profesor Mirolsav Vares i Solali Boci, novinar krupnijeg kalibra - izjavio je Krunoslav Draganovic islednicima SDB u Sarajevu.

On je jos i priznao da je od profesora Varesa saznao da je 1961. godine postigao prvi angazman sa dr Ernestom Bajerom i Rihardom Galenom, sefom BND posebno zaduzenim za jugoslovensku emigraciju. BNA je, naime, pristao da finansira tzv. rimsku grupu sa 9.000 maraka mesecno. Kasnije se ispostavilo, pricao je Krunoslav Draganovic da je Bajer placao svoje spijune u hrvatskoj emigraciji od 400 do 800 maraka mesecno. Sam profesor Miroslav Vares je, na primer, 1967. godine dobio 800 maraka jer je Ernestu Bajeru - Galenu kao saradnika preporucio Kemala Mujagica. Posebno aktivan i opasan spijun bio je Dervis Sekovic iz Pariza, nekadasnji sekretar bosanskih i sandzackih muslimana. Pre dolaska u Francusku bio je izbeglica u Italiji i Siriji. Ovaj berberin iz Trebinja i policajac u NDH, u Parizu je neko vreme radio za francusku obavestajnu sluzbu, koja ga je odbacila kada joj je predao imena hrvatskih lidera u Italiji i Nemackoj. Posle toga ga je angazovao BND da prati u Djenovi rad dr Saida Ramadana i "Arapske lige", kao i muslimanske i albanske emigracije poreklom iz Jugoslavije.

Jos jedan nemacki novinar Viktor Majer bio je tajni nemacki agent i to u Jugoslaviji, gde je u vise navrata prozivan kao spijun. Naime, on je 1985 jos bio predmet obrade slovenacke sluzbe drzavne bezbednosti, a vec deset godina kasnije, kao retko koji novinar, mogao je da se podici sa najvisim slovenackim drzavnim odlikovanjem. Najverovatnije da to jos ne znaci da se svajcarac, rodjen 1929, u poslednjoj deceniji svoje novinarske karijere deoloski preobrazio. Pre ce biti da se dramaticno izmenila slovenacka drzava. I svakako da jeste: od SFRJ je nastalo pet drzava, a od SRS samo RS. O toj dramaticnoj promeni govori Majerova knjiga, napisana prilikom odlaska u penziju. Pre toga, 35 godina je pedantno prikupljao dokumentaciju, a mnogo ranije, u Bosni, kao brigadir gradio prugu, potom odbranio doktorat o Jugoslaviji i pred odlazak u penziju ponovo pohodio nekdasnju politicku elitu, koja je zivela izmedju Triglava i Vardara: bivseg nemackog ministra spoljnih poslova Hansa Ditriha Gesera i bivseg americkog ambasadora Vorena Zimermana. Zato Majerovo poznavanje pokojne Jugoslavije umnogome nadmasuje pokusaje nabrzinu priucenih i sve brojnijih "jugoslavenologa". Dakle, ako Majer kaze da je Hans Van den Bruk, bivsi ministar inostranih polsova Holandije i sadasnji komesar Evropske unije, odigrao negativnu ulogu, onda je to sasvim dovoljno. Majer je na promociji svoje knjige u Ljubljani, na pitanje novinara zaso tako kriticki prica o Van den Bruku, odgovorio vrlo direktno:

- Hans Van den Bruk je bio glavni zagovorrnik pokreta za restauraciju Jugoslavije.

Majer se u knjizi ne poziva na anonimne "dobro obavestene" izvore, njegova licna dokumentacija je zavidna. Za ovu knjigu je imao na raspolaganju materijal iz slovenackog arhivskog fonda. Najvise paznje je posvetio fasciklama koje sadrze dokumenta u vezi sa napetim odnosima izmedju Slovenije i JNA. Pri tom ne krije da je do toga dosao zahvaljujuci odlicnim vezama sa predsednikom Republike Milanom Kucanom.

Delovanje medjunarodnih snaga je drugi znacajan cinilac raspada SFRJ. Ako je prosecan zapadnjak tumacio raspad Jugoslavije kao rezultat specificnih genetskih kombinacija ovdasnjih domorodaca - Balkanci se kolju jer im je urodjeno - i ako natprosecno talentovani zapadnoevropski pisci zakljucuju da se SFRJ raspala u krvi i zbog gluposti zapadnih diplomatija, Majer je neumoljiv. Zapad nije ni mogao niti hteo da razume Jugoslaviju zbog sopstvenih unutarpolitickih interesa. spanci nisu zeleli da razumeju Jugoslaviju zbog Katalonaca i Baskijaca, Italijani zbog Nemaca u Juznom Tirolu, Francuzi i Britanci su bili vezani za Jugoslavije jer su se ponosili svojim ucescem u njenom stvaranju, Amerikance je fascinirala uloga Jugoslavije u periodu hladnog rata, a Nemce je vise interesovalo ujedinjavanje dr'ava nego njihovo rasturanje. Tek kada je Slovenija na videlo izvukla argument samoopredeljenja - na to nacelo se prilikom ujedinjavanja istocne i zapadne polovine pozivala i Nemacka - nemacka diplomatija je smeksala. Kod drugih drzava su stvari isle znatno sporije. Majer u jednom trenutku doslovno optuzuje. Poimence nabraja ambasadore nastanjene u Beogradu i zakljucuje da su suodgovorni za katastrofalne greske zapadne politike prema Jugoslaviji. Kao da ih je postrojio i nalupao im samare. "Pisac mora da prizna", kaze Majer, kada govori o 1991. godini, da su stavovi koje je, posebno tada, mogao da cuje iz krugova zapadnih diplomata, ostavili skoro traumatican utisak, da nije nikada cuo tako masovne na opste uverenje oslonjene muckalice pogresnih politickih ocena, intelektualne lenjosti i povrsnosti, kao od tadasnjeg beogradskog diplomatskog kora. I, konacno, tu je i Rusija: sve sto se dogadjalo u vojnom vrhu bilo je uskladjeno sa konzervativnim ruskim generalima.

Treca okolnost, koju ne treba zanemariti, je hrvatski drzavni poglavar Franjo Tudjman. Majer ga opisuje kao samouverenog ali naivnog politicara. Tudjman je verovao Milosevicu da Srbija nema strateske interese u Hrvatskoj i zato se sa njim dogovorio o podeli Bosne i Hercegovine. Milosevic je, navodno, vrlo dobro znao zao Tudjmanove skrivene namere. Tudjman i Milodjevic su se o podeli BiH dogovorili na sastanku u Karadjordjevu, 25. marta 1991. Majer navodi i od koga je saznao detalje o tom sastanku: od Stipe Mesica, tada najblizeg Tudjmanovog saradnika.