Zapadnonemacka obavestajna sluzba u inostranstvu nastojala je da u borbi protiv frakcije Crvene armije RAF uspostavi saradnju i u kontroli medjunarodne trgovine oruzjem dobije i na drugim linijima podrsku jugoslovenske sluzbe. Na dan 11. maja 1978. u Jugoslaviji su uhapseni Brigite Monhaut, Peter Jirgen Bok, Ziglinde Hofman i Rolf Klemenc Vagner. Ukazivanje na mesto boravka cetvoro terorista frakcije Crvene armije RAF Beograd je dobio od BND vest: istrazni organi iz Visbadena naredili su hapsenje petog teroriste Stefana Visnjevskog, koji je trebalo iz Pariza drogu prenese u Zagreb narkomanu Boku. Hapsenje je izvrseno 11. maja na aerodromu Orli. Ipak, nemacke teroriste, ciji su pravi komandanti bili KGB i Moskva, - kako u svojoj knjizi o "RAF - Stasi - Connecction" pisu Mihael Miler i Andreas Kanoneberg - jugoslovenske vlasti nisu izrucile BND-u. Vlasti SFRJ su ih oslobodile u novembru 1972. i oni su otputovali u Jemen". Sta se u medjuvremenu sedam meseci izmedju hapsenja u maju i odlaska iz Jugoslavije 17. novembra dogadjalo na vezi Bon-Beograd, sve dosad nije razjasnjeno. Udba je uprkos zvanicnim kontaktima sa zapadnonemackim organima bezbednosti nastavila proganjanja ustaskih emigranata u Saveznoj Republici Nemackoj sa nesmanjenom zestinom. Stjepan Bilandzic je bio pod prismotrom zbog toga sto se sumnjalo da je ucestvovao u teroristickim akcijama protiv jugoslovenskog konzulata u SR Nemackoj. Posle neuspelog atentata na njega, Bilandzic je u Nemackoj bio u istraznom zatvoru. Zahtev Beograda za izrucenjem nemacke vlasti su odlucno uvek odbijale. Bila je to osveta za pustanje clanova Crvene armije. Hapsenjem terorista frakcije Crvene armije RAF, Beograd je verovao da moze obaviti razmenu terorista: Monhaopt, Bok, Vagner i Hofman u zamenu za Bilandzica i Tomislava Micica. Za Nemce terorista nije bio jednak teroristi. Oni su odbili predlozenu razmenu cetvoro clanova za vodju ustasa, jer su dvojica Hrvata bili agenti BND, odnosno veza visokog ranga Savezne obavestajne sluzbe. Oni su upotrebljeni u pokeru oko preuredjenja Jugoslavije posle Titove smrti. Da bi ucinili izrucenje Beogradu koliko- toliko ukusnim, Nemci su ponudili 20 miliona nemackih maraka, uz mogucnost da se suma poveca. Ipak, Beograd nije mogao uci u ovaj posao i opredelio se cesto dovoljno opasno - oslobadjanje pripadnika RAF.

Da im ne bi promaklo bekstvo cetiri nemacka terorista iz Beograda od koga su inace strahovali, dr Dengler je mobilisao sve sto je moglo da se u Beogradu angazuje u vidu agenata i spijuna. Sve njegove obavestajne veze, ali i nemacki poslovni ljudi koji su delovali u Beogradu, imali su nalog da registruju eventualno bekstvo preko beogradskog aerodroma. Rizik u koji je pri tom usao bio je prevelik jer je jugoslovenska kontraobavestajne sluzba tako mogla da utvrdi ko drzi otvorenim oci i usi za nemacku Saveznu obavestajnu sluzbu. Cetvoro terorista je ipak mogla neprimeceno nocu da avionom odleti iz glavnog grada Jugoslavije. Dengler i njegovi brojni pomocnici prespavali su njihovo bekstvo. Ipak, agentima BND je poslo za rukom da saznaju kuda su clanovi RAF otisli. Doduse, njihovi izvori u Beogradu nisu bili zato dovoljni, ali su imali dobre veze u logoru za obuku Palestinaca u Libiji preko jednog coveka za vezu izraelske obavestajne sluzbe Mosad. Tako je Derne mogao da javi u Bulah da su teroristi RAF iscezli u Gadafijevom carstvu.

Medjutim, pre nego sto je Dengler mogao da uknjizi uspeh, Savezno ministarstvo za unutrasnje poslove je saznalo od SSUP-a Jugoslavije kuda su trazeni teroristi otisli. Jugoslovenski minitar unutrasnjih poslova general Franjo Herljevic trazio je od nemackog ambasadora Jesko fon Butkamer, ubrzo posle oslobadjanja pripadnika RAF-a, da Bon posalje visoku policijsku licnost u Beograd. Kancelar Helmut Smit je uskratio svom ministru unutrasnjih poslova Gerhartu Baumu posetu glavnom gradu Jugoslavije. Medjutim, sef odeljenja Saveznog ministarstva unutrasnjih poslova Gerhard fon Levenic doputovao je 24. novembra 1978. u Beograd da bi dobio informacije o cetvoro terorista RAF. Medjutim, to je bilo uzaludno. Predstavnik Ministarstva inostranih poslova u Beogradu saopstio je 25. novembra 1978. da mu nije poznat cilj putovanja terorista. Pored kljucnog pitanja o boravku, Bon je zeleo bar da dobije detaljne informacije pre svega podatke o odeci, otiske prstiju kao i informacije o tome da li su pasosi kojima su raspolagali iz Perua, Linhtenstajna i Svedske. Beograd je dao detaljne informacije, ali posto nisu bile dovoljne da se zakljuci mesto boravka terorista, u Bonu je vladalo nezadovoljstvo i nemacki ambasador je demonstrativno ostao u glavnom gradu SR Nemacke da bi na taj nacin pokazao stepen nemackog nezadovoljstva.

Ministar Baum je mogao cetvoro terorista RAF lako da zameni za dvojicu ustaskih vodja, ali operativni centar BND davao je krajem 70-tih godina sve veci znacaj hrvatskog emigrantskoj organizaciji. Dok Bilancic danas zivi u Kelnu, Micic pravi obavestajnu karijeru.

U fazi izmirenja ustasa i nacionalkomunista u Zagrebu pocetkom 1979. Klaus Kinkel je bio predsednik nemacke Savezne obavestajne sluzbe. Dok je specijalan stab koji je Kinkel formirao u slucaju Pekinga i Moskve dugo razmisljao ko ce u tamosnjim ambasadama preuzeti teske zadatke jednog tajnog opunomocenika obavestajne sluzbe koji deluje u drugoj, zapadnoj drzavi, u tamosnjim ambasadama, izbor za Zagreb nije bio tezak. Dr Jozef Dengler se vec dokazao kao dobar akter za takve funkcije na Balkanu koji rado preuzima rizike i nije vec duze vreme bio nepoznat svojim obavestajnim protivnicima u Beogradu. Tako je upravo njemu i povereno vodjstvo sedista tajnih opunomocenih obavestajnih sluzbi koje deluju u ovom podrucju sa "referatom 12" u Bulahu. Sediste se nalazilo u Becu.

U Denglerove ljude za najvise kontakte vec se ubrajao Bruno Busic, koji je za hrvatsku stvar i stvaranje velike Hrvatske vec izradio manifest: izmirenje svih hrvatskih snaga bez obzira na njihovu politicku boju i proslost sve dok se bore za nezavisnu Hrvatsku. Busic je jos u detinjstvu odrzavao kontakte sa tajnim ustaskim organizacijama u Imotckom, zatim je, zbog cega je i izbacen iz skole, ali je slicne kontakte nastavio i kasnije kada je presao na studije ekonomskih nauka u Zagrebu. Kao poznati secesionista njega je doduse povremeno proganjala Udba, koja je pratila njegovu aktivnost, ali su ga mnoge hrvatske instance uzimale kao nacionalno svesnog Hrvata u zastitu. On je krstario uzduz i popreko Evropom i uspostavljao operativne veze sa ustaskim emigrantima i udruzenjima. U Zagrebu je pokretao listove i organizovao nastupe a zatim je poceo da radi i za sovjetsku sluzbu KGB, jer je i on bio zainteresovan za cepanje SFRJ i stvaranje nove hrvatske drzave. Veran svojoj ideji Busic je u uspotavljanju obavestajnih veza izmedju istocnih i zapadnih agenata medju hrvatskim emigrantima sa nacionalkomunista bio uspesan. Njegovu operativnu aktivnost uskladjivao je Ernest Bauer, nekadasnji oficir UNS, tajne sluzbe fasisticke Hrvatske u Drugom svetskom ratu, koji je u medjuvremenu postao covek za vezu nemacke Savezne obavestajne sluzbe za Balkan, kao i sa ustaskom velicinom u Nemackoj Brankom Jelicem koji je istovremeno radio i za KGB. U jednom dokumentu SID-a SMIP iz 1986. godine o ustaskim teroristima, koji je radjen na engleskom jeziku, za Ernesta Bauera pise da je bio " agent Gestapoa" i " saradnik nemacke obavestajne sluzbe", "ima pasos Savezne Republike Nemacke".

Posto je u Hrvatskoj nedostajala jedna takva energicna i delotvorna u javnosti figura kakav je bio Busic, Krajacic kao sef KGB-a u SFRJ je sredio njegov povratak u Jugoslaviju. Zajedno sa kasnijim velicinama secesionistickog pokreta iz 1990. Ivanom Zonimirom Cickom, Drazenom Budisom i Ante Paradzikom, Busic je organizovao otvorene studentske pobune. Sa Brunom Busicem agent dr Dengler je ima od sredine 70-tih godina tesne veze. Jedan novinar engleske televizije predstavio je Busica kao sefa odeljenja za obuku teroristicke grupe u blizini Sarbrikena i sest meseci kasnije 1979. Busic je ubijen u Parizu. Dengler i njegov predsednik Klaus Kinkel procenjivali su ga kao jednog od glavnih buducih vodja u Hrvatskoj i zalili su zbog njegovog gubitka. Svi su tipovali na Udbu kao izvrsioca.

Smrcu Bruna Busica bio je otvoren put Franji Tudjmanu za preuzimanje vodjstva u hrvatskoj stvari. U to vreme Josip Broz Tito je politicki reagovao na sve jace izrazene separatisticke teznje u SFRJ. Medjutim, pokazalo se da nije bio dobro obavesten, jer je, kako tvrdi BND, Tito informacije o tome sta se zapravo valjalo u Hrvatskoj dobio je tek iz druge ruke. Savim slucajno saznao je za vreme posete Rumuniji da rukovodstvo hrvatske komunisticke partije odrzava kontakte sa Brankom Jelicem, poznatim i trazenim ustaskim emigrantskim vodjom koji je ziveo u Berlinu. On je od Rumuna cuo takodje da je hrvatsko rukovodstvo istovremeno obigravalo u istocnoevropskim zemljama kao sto su Cehoslovacka, Madjarska i Rumunija, da se preko Sovjetskog Saveza zaloze za slucaj da uspe planirano otcepljenje od Jugoslavije. Po Titovom povratku usledila je "burna" sednica rukovodeceg staba u poljoprivrednom dobru Karadjordjevo, na kojoj je doneta odluka o korenitom ciscenju hrvatskog partijskog i politickog rukovodstva kao i kadrova u armiji. Medjutim, i ovo ciscenje imalo je svoje granice. Jos je bilo instanci koje su uzivale Titovo poverenje a koje su se pobrinule zato da mnoge glave Maspoka ili ne odletu, ili dobiju samo simbolicne kazne zbog pobune. Krajacic se pre svega zalagao za svoje stare kadrove ukoliko se nisu preterano javno eksponirali. Tako je mogao da spase svog najblizeg prijatelja i saradnika tadasnjeg predsednika hrvatskog parlamenta Josipa Manolica tako sto ga je poslao u penziju, dok Franju Tudjmana koji je vec bio veoma poznat po svojim spisima nije mogao spasiti zatvorske kazne.

Posle toga Stevo Krajacic je na svoju ruku, mimo Tita krenuo u akciju odvajanja Hrvatske i njene tajne policije od Beograda. Specijalno Krajacicevo odeljenje u SDB Hrvatske je krajem 70-tih pripremilo 150 jugoslovenskih pasosa. Kratko vreme posle toga u Bonu u prisustvu zagrebackog predstavnika Udbe, jednog predstavnika nemacke Savezne obavestajne sluzbe i uticajnog ustaskog lidera koji je ziveo u Berlinu Branka Jelica odluceno je koji clanovi fasisticke emigracije treba da dobiju ove pasose. Neki od ovih pasosa dospeli su cak do Australije gde postoji jaka ustaska organizacija. Ova akcija omogucila je da se nesmetano u Hrvatsku vrate cak i ratni zlocinci i kriminalci za kojima je raspisana poternica i uspostave kontakte sa krugovima oko Krajacica u Zagrebu. Osim toga, ova akcija predstavljala je demonstraciju dobre volje KGB-a i BND-a. Nemacka tajna sluzba je aktivirala svoje postoje na Balkanu posebno u Zagrebu, Ljubljani i u Beogradu. Kao legalni stanovnik, iako obavestajac BND-a dr Johan Jozef Dengler je imao pristupa SSUP-u u Beogradu i tamo mogao da - iako veoma ograniceno - razmenjuje informacije sa politickim organima i organima bezbednosti Jugoslavije. U samom Bulahu centralnu ulogu u saradnji sa Udbom igrao je Stamberger koga je Kinkel postavio na celo referata za specijalne operacije. Ti "partnerski obavestajni odnosi" nisu medjutim smetali Saveznoj obavestajnoj sluzbi Nemacke da nastupa agresivnije u Jugoslaviji. Stare veze su reaktivirane, a tamo gde je bilo potrebno stariji saradnici su zamenjeni mladjima. Prema saznanjima jugoslovenske kontraobavestajne sluzbe, Savezna obavestajna sluzba Nemacke je 70-tih i 80-tih godina imala sastav od oko stotinu agenata u Jugoslaviji i njihov identitet i vodja za vezu sa SDB bio je poznat.

U to vreme partnerstvo hrvatskih secesionista sa BND-om dobijalo je sve cvrsce forme. Od trenutka neposredno pred Titovu smrt, 1979. godine u Zagrebu su sve odluke u strateskim i personalnim pitanjima donosene samo u dogovoru sa centrom oko Krajacica sa nadleznim instancama BND i ustaskim predstavnicima. Nemacka tajna sluzba je tako postala aktivan cinilac u oblikovanju balkanske politike. I sovjetska sluzba je tada intenzivirala svoje napore oko dr Franje Tudjmana kao naslednika Maspoka. Zahvaljujuci jednom zajednickom projektu u oblasti publikovanja jedne zagrebacke i jedne ruske izdavacke kuce, koje su zelele da objave biografiju Lenjina na oba jezika, prokrijumcareni su agenti u Zagreb koji su uspostavili niz kontakata sa Krajacicevim centrom i okolinom Franje Tudjmana. Godinu dana posle Titove smrti, medjutim, Tudjman je 1981. ponovo bio u zatvoru. Ovoga puta zbog "neprijateljske propagande protiv SFRJ". Tudjman je u drugoj instanci osudjen na dve godine zatvora. U okviru delegacije Nemackog crvenog krsta dr Derne je posetio Tudjmana u zatvoru Gradiska. U SR Nemackoj jedan Hrvat, agent BND je pomogao da se organizuje medijska kampanja u korist Tudjmana. Publicisti poput Hansa Petera Rurmana, Karl Gustav Sterm, Viktor Majer, kao Rajsmiler, urednik i sam list "Frankfurter Algemajne cajtung" zalagali su se iz petnih zila za Franju Tudjmana.

Savezna obavestajna sluzba nije u Hrvatskoj odrzavala dobre odnose samo sa Krajacicevim krugom. Ona je raspolagala tradicionalnim mrezama agenata koje je prema potrebi ukljucivala, podmladjivala i sirila. Agente BND-a u Zagrebu od zavrsetka Drugog svetskog rata vodi covek cije je sifrovano ime Vlado. Pod ovim imenom pojavljuje se i covek za vezu u Zagrebu koji uskladjuje operativne snage u Zagrebu. To je bio skoro 80-godisnjak Milivoj Huber. On je bio novinar sef privrednog "Vjesnika" a BND ga je angazovala kao "strucnjaka za procenu". To znaci da je pored sirovih podataka dostavljao i podatke i materijale o izvesnim problematicnim situacijama ili odredjenim licnostima. Kao novinar on je imao uticaja na javno mnjenje a mogao je po zelji nalagodavca da ucestvuje u oblikovanju javnog mnjenja. Ovaj agent je takodje vrbovao nove saradnike za nemacku obavestajnu sluzbu. Tako je na primer zavrbovao Vladu koji je vodjen pod sifrovanim imenom Ali. U stvari, radilo se o tadasnjem tehnickom direktoru zagrebackog dnevnog lista "Kurir" Anti Zivkovicu koji je posle dolaska Tudjmana na vlast napravio karijeru. Osamdesetih godina zavrbovan je preko Vlade i tadasnji direktor "Privrednog vjesnika" Ante Gavranovic. On je 1991. postao predsednik Saveza novinara Hrvatske. Njega su na vezi drzali dr Dengler i dr Bauer. Johan Jozef dr Dengler je bio agilan diplomata i obavestajac. Sluzbovao je u Zagrebu, Budimpesti i Helsinkiju kao konzul, odnosno ambasador Austrije i u administraciji KEBS-a. Tokom rata bio je porucnik Vermahta, odakle je i angazovan za BND. Bio je veliki oprijatelj pape Vojtile, koji ga je odlikovao za pomoc Vatikanu. Dengler je koristio Jugoslaviju kao tranzitnu zemlju da bi putovao u Rumuniju, Bugarsku i Tursku. U njegove brojne obavestajne naloge spada i potraga za Karlosom tada najtrazenijim teroristom u svetu. Pod radnim imenom Karl Smit, dr Dengler je cesto putovao u Rim. Tamo je odrzavao kontakte sa americkom obavestajnom sluzbom CIA. Jugoslovenska kontaraobavestajna sluzba nikada nije bila sigurna da li je Klaus Kinkel znao da njegov najznacajniji covek u Jugoslaviji istovremeno radi i za Amerikance. Prema kazivanju Vladimira Konstantinovica na listi saradnika dr Johana Jozefa Denglera nalazili su se Perica Juric, djak BND-a koji je radio u MUP-u Hrvatske, Ivica Vakic, bivsi advokat, saradnik SDB SSUP-a i zamenik ministra hrvatske policije, Gojko Susak, Adil Osmanovic - Taran, Ivan Miles, Petar Hinic, Ivan Bubalo, Johan Pecnik i njegovi zemljaci Mark Urank, Hans Ditrih i Stefan Krote iz Graca.