Dr Ernest Bauer je bio visoko rangirani pripadnika Nemacke obavestajne sluzbe BND. Taj rodjeni Zagrebcanin vratio se tek 1994. u svoj Zagreb, posle skoro pola veka izgnanstva. On je spijun, ali i doktor filozofije i politickih nauka, jos pre Drugog svetskog rata intelektualac NDH, portparol dr Ante Pavelica i konzul Nezavisne drzave Hrvatske. O svom spijunskom zivotu Bauer je govorio zagrebackim novinarima :

-Na putu prema Pragu, gde je trebalo da budem veleposednik u Salcburgu, zatekla me "pobeda saveznika", bilo je to u maju 1945. godine. Ostali smo u Salcburgu, tamo su ubrzo stigli Amerikanci. Skrivao sam se kod nekih ljudi, a jedno vreme sam bio i u logoru. U logoru sam bio i one fatalne noci kad se pojavila "Crna maska". To je bio jedan od nasih blizih saradnika koji se stavio u sluzbu Amerikanaca. Tako je stradao Zdenko Blazekovic, zapovednik Ustaske mladezi, M. Ozanic i mnogi drugi. Ja sam imao srecu da me nije prepoznao. Kasnije su me pronasli Englezi i odveli su me u jedan logor gde me ispitivala tzv. Jugoslovenska komisija za ratne zlocince. Ispitivali su me, ali se nikako nismo "razumeli"! Oni su me Englezi povuklu u nemacku drzavnu sluzbu. Ponudjeno mi je drzavno namestenje i cin koji po prilici odgovara cinu majora. Ko to ne bi prihvatio. Ja sam morao misliti i na prehranjivanje svoje petoclane porodice.

Tako sam poceo da radim za nemacku tajnu sluzbu. Kasnije sam otkrio da je to bila BND, jer oni su, naravno, nastupili pod drugim imenom. U toj sluzbi sam dosta napredovao, dosao sam do cina pukovnika. Postoje klase od 1 do 12, 1 je najvisa, 12 najniza. Ja sam bio jedan! Osim toga postoji jedna druga skala za tzv. izvanredne sluzbe, specijalne sluzbe, a ta je isla do samih vrhova. Tamo sam radio sve do mirovine. Za BND sam radio sve, jedino me nisu koristili za pitanja u vezi s domovinom, jer misle da onda izostaje objektivnost. Sluzba BND je bila sastavljena od tri odseka. Jedan je sakupljao vesti, drugi ih je klasifikovao, a treci ocenjivao i slao dalje. Ja sam bio prvo u tom aktivnom odseku koji je bio cisto analiticki, gde bi se recimo svakog dana napravilo stanje u kojem se Jugoslavija nalazila. To je svakog dana moralo biti prosledjeno na odredjena mesta. Do informacija se dolazilo na razne nacine, javni izvori, novine i razni drugi pouzdani i nepouzdani izvori.

Ja sam citavo vreme bio aktivan u radu i organizovanju nase emigracije. Hrvati koje sam poznavao znali su gde radim, posebno oni iz "Hrvatskog narodnog veca". Tu prvenstveno mislim na dr Branka Jelica, njegova brata i jos neke. Znali su mi reci da je bolje da sam ja tamo nego neko drugi. Puno Hrvata ih je odlazilo u Nemacku i dalje, u druge drzave. Mnogi su otisli u Juznu Ameriku. Poglavnik dr Ante Pavelic je jednostavno pobegao u Ameriku, ostavivsi i narod i vojsku! Unatoc svemu, ja sam s njegovom porodicom i danas dobar i oni me smatraju poverljivom osobom, dobar sam s poglavnikovim zetom Sreckom Psenicnikom.

Vodio sam racuna da me Udba ne pronadje, pa sam se preselio na jedno selo u okolini Minhena. No, bio sam otkriven, otkrio me zagrebacki "Start" i objavio o meni jednu celu seriju clanaka. Tekstove o meni je napisao Miroslav Lazanski, nikad me nije video, nikad nije sa mnom razgovarao, sve je napisao koristeci se Udbinom arhivom. Puno toga su znali o meni, mojoj porodici, ali je bilo i velikih rupa, praznina, bilo je i puno toga sto nisu znali o meni. Znali su puno o mojoj porodici, cak su znali i kad su semoji sinovi rodili. U kracu posetu Hrvatskoj dosao sam tek 1990. godine bez straha od Udbe. Dolazak u Hrvatsku mi je omogucio Josip Manolic. Poznavali smo se "po sluzbenoj duznosti" jer je BND jedno vreme bio u vrlo dobrim odnosima s Udbom. I Ivan Stevo Krajacic imao je stalne "poslovne" kontakte s nemackom Saveznom obavestajnom sluzbom?

Jedan od Krajacicevih kadrova za saradnju sa BND, tvrdi diplomata Milan Tresnjic, bio je i Budimir Leka Loncar, diplomatski obavestajac i ministar spoljnih poslova SFRJ. Njemu je bila namenjena uloga kurira izmedju Josipa Broza i Vilija Branta u vreme stvaranja "brionske formule za podelu ratne stete". Da je to tacno govorio je svojevremeno i Egon Bar, pomocnik Vilija Branta, nemacki Kisindzer, covek koji je imao ne samo diplomatski vec i obavestajni zadatak da spaja politicke interese Bona i Moskve, BND-a i KGB-a prvo oko ujedinjavanja Nemacke, a potom i oko Hrvatske i Jugoslavije. Bar cak smatra da su te veze, koje poticu jos iz 1969. godine, kada je Vili Brant napisao pismu sovjetskom premijeru Kosiginu i zamolio ga za saradnju preko KGB-a, bas zato bile sigurne i pouzdane. Onda kada je trebalo Bar je licno odlazio u Moskvu i sastajao se sa visokim oficirima Komiteta gosudarstvene bezopasnosti, koji su, nekoliko godina kasnije postali i generali sovjetske tajne sluzbe. Egon Bar je, kako se jednom pohvalio Milomiru Maricu, imao cast da ga licno Leonid Breznjev uvede u Kremlj. Istorija je pokazala da su Bon i Moskva, odnosno BND i KGB svoj posao dobro obavili. Nemacka se ujedinila, a Jugoslavija se raspala. A nemacki saveznici Hrvatska i Slovenija su dobile svoje drzave.

Onako kako je saradjivala sa Hrvatskom nemacka tajna sluzba je "pokrivala" i Sloveniju, prvo preko njene emigracije, a potom direktno preko nacionalnih lidera koji su planirali odvajanja od SFRJ. Glavna veza u emigraciji za BND bio je Joze Pucnik, bivsi komunista koji je 1958. zbog "udruzivanja protiv naroda" u Ljubljani osudjen na deset godina robije. I posle izlaska na slobodu dr Pucnik je nastavio svoj nacionalisticki rad, pa je i 1964. dobio jos dve godine zatvora. Rodjen je 1933. u Slovenskoj Bistrici, zavrsio je gimnaziju u Mariboru, a studije filozofije, i potom knjizevnosti u Ljubljani. Emigrirao je krajem sezdesetih u Nemacku, gde je dobio politicki azil i posao univerzitetskog profesora u Linbergu. Aktivno se druzio sa Hansom Peterom Rulmanom, kog je snabdevao podacima o politickim zbivanjima i tadasnjim liderima u Sloveniji. Kada se 1989. godine vratio u Ljubljanu profesor Pucnik se odmah angazovao kao zastupnik DEMOS-a na politickom preuredjenju i odvajanju dezele od Jugoslavije. Dr Petar Knezevic i Milovan Drecun, autori studije o spijunima koji su potresali Jugoslaviju, na osnovu podataka KOS-a JNA tvrde da je i Lojze Peterle, takodje, kao nemacki profesor, ali i nemacki zet radio za BND. On i Jozef Pucnik bili su specijalni ljubljanski emisari za tajne pregovore sa Nemcima. Kako je dobro zavrsio posao, na prvim visestranackim izborima u Sloveniji profesor Lojze Peterle je dobio nagradu od Milana Kucana, koji ga je postavio sa premijera Slovenije.

Uticaj BND-a bio je jak i na novu slovenacku tajnu policiju VIS, u kojoj je bilo dosta ljudi iz bivse SDB, pa je Milan Kucan odlucio da za sefa postavi anonimnog coveka Mihu Brejca. U svojim memoarima, Brejc, medjutim, objasnjava sta se sve desavalo u obavestajnim strukturama dezele :

- Pre mog dolaska u SDB Igor Bavcar je sam pokusao da izvede nekoliko korenitih mera u SDB-u. Nije bas nista pokusao u rukavicama, nego bas onako sekirom po sredini. U SDB-u je najbolje odjeknulo njegovo pismo, koje je napisao 27. juna 1990. tadasnjem nacelniku SDB-a Stefanu Tepesu i u kojem je zahtevao da Tepes do 2. jula 1990. pripremi odgovarajuce odredbe kojima se svim radnicima SDB-a, osim IV odeljenja, oduzimaju policijska ovlascenja i sluzbeno oruzje. Bavcar je u tom pismu dalje zahtevao da SDB mora da sve naoruzanje preda u skladiste RSUP-a i da preda prostorije koje ima u stanicama i u odeljenjima milicije, da se citav rezervni sastav SDB-a prerasporedi u rezervu milicije, da uprava popise SDB-u sva tehnicka sredstva, pokretna i nekretnine. A da posebna komisija, sastavljena od predstavnika drugih uprava RSUP-a, tu opremu i prostorije delom preraspodeli za upotrebu ostalim delovima RSUP-a Slovenije. To pismo je Tepes preuzeo kod dezurnog milicajca na ulazu zgrade u stefanovoj ulici u 19 casova, a sat kasnije vec je bio sastanak uzeg kolegijuma SDB-a, na kome je Tepes najavio svoju ostavku. Pismo je bilo poslato i nacelniku Saveznog SDB-a Zdravku Mustacu, saveznom sekretaru za unutrasnje poslove Petru Gracaninu, njegovom zameniku Ivanu Erzenu i Borisu Zoreu u Saveznom SDB-u. Osim Tepeseve ostavke i dalje pasivizacije SDB-a nista se nije promenilo.

Kad sam preuzeo VIS vec pre agresije na Sloveniju, uspostavio sam neposrednu saradnju sa tajnim sluzbama Hrvatske, Italije, Nemacke i Austrije. Iz razgovora sa Italijanima, Nemcima i Austrijancima saznao sam da tajne sluzbe u Evropi i svetu sve vise saradjuju i pomazu, narocito u borbi protiv terorizma i drugim pojavama nasilnog rusenje ustavnog uredjenja drzave. Sefovi kontraobavestajnih sluzbi drzava evropske dvanaestorice se cak redovno susrecu i dogovaraju o zajednickim akcijama. Interesovanje za zajednicko delovanje tih sluzbi zasnivalo se na spoznaji da ni jedna pojedina sluzba vise nije bila sposobna da dovoljno brzo raspoznaje sve promene u brzomenjajucoj politickoj mapi Istocne Evrope i Balkana, kao i aktivnosti ciljnih grupa. Dr Alfred Ajnvag iz Nemacke pomenuo je da su u arhivama Stazija nasli 200 kilometara filmova i na desetine kilometara papirnih dokumenata, na kojima su bili podaci o sest miliona Nemaca i 400 do 500 hiljada saradnika. Prema arhivama tajne sluzbe u Nemackoj su imali isti stav kao i kod nas u tajnoj sluzbi VIS. Samo zrtve mogu da pogledaju svoj dosije i samo je odredjenim javnim licnostima dozvoljen pristup delu tog materijala. Objavljivanje imena i prezimena je stvar stampe, a ne sluzbeni stav.

U Sloveniji, cije je rukovodstvo, od predsednika Milana Kucana do vojnog ministra Janeza Janse, dugo patilo od sindroma beogradske Udbe, proces formiranja tajnih sluzbi tekao je dosta burno. Prvo je po nalogu predsednika Milana Kucana stari SDB raspusten i umesto njega formirana je pri policiji Varnostna informativna sluzba - VIS. Njen prvi nacelnik bio je totalni amater, profesor Miha Bajc. U Ministarstvu odbrane, medjutim, osnovana je Vojna obavestajna sluzba - VOMO, takodje, pod kontrolom Milana Kucana, odnosno dezele. Po direktivi Janeza Janse kao pandam ovim agenturama stvorena je SOVA, civilna obavestajna sluzba, kojom rukovodi Drago Fers. Kako je to izgledalo posvedocio je bivsi kontraobavestajac Roman Ljeljak :

- Radio sam na osnivanju slovenacke tajne sluzbe. Ja sam bio u tajnoj bezbednosnoj sluzbi, i radio sam u Sloveniji sa jedinicama. Imao sam zadatak da stitim jedinice od spoljasnjeg neprijatelja, unutrasnjeg neprijatelja ekstremne emigracije. Na jednom tajnom sastanku tadasnjeg Predsednistva Jugoslavije bilo je zakljuceno da se u Sloveniji vodi specijalni rat, i da tim ratom diriguje americka CIA, preko italijanske obavestajne sluzbe SISMI, uticajem na omladinsku organizaciju u Sloveniji i da ta omladinska organizacija Slovenije ima zadatak da razbije Jugoslaviju. Ja sam tada imao zadatak da radim na tome. To se zvalo "Operativna akcija Mladost". Tako je bila sifra toj tajnoj vojnoj akciji na kojoj sam ja radio. Tada Slovenija nije bila pripremljena za bilo kakvu akciju odvajanja od SFRJ. Kada je doslo do odvajanja Slovenija je tada vec uzivala relativno veliku zastitu u Evropi i svetu. Mislim da je tada za vojsku bio mudar potez sto se odlucila na povlacenje. Za mene se, medjutim, to preokrenulo, ja sam bio tri meseca zatvoren u onom poznatom slucaju "Jansa i drugi". Optuzba je bila da sam zloupotrebljavao metode rada tajnih sluzbi. To je tajno prisluskivanje, tajni pretres stana... Javnost je bila iskljucena iz tog procesa i ja sam bio osudjen na 14 meseci zatvora. Mislim da su me stavili u zatvor cisto da bi se zastitili. Posle su me pustili na slobodu, Predsednistvo Slovenije i Janez Stanovnik.

I Roman Leljak, danas poznati slovenacki biznismen, covek koji sa svoja tri preduzeca vazi za jednog od najbogatijih Slovenaca, bio je svojevremeno dvostruki, i srpski, i slovenacki spijun. Rodjen u Celju 1964. Tamo je zavrsio osnovnu skolu a onda nastavio skolovanje u srednjoj vojnoj skoli u Sarajevu a potom u vojnoj skoli na Banjici u Beogradu. U Ljubljani je zapoceo vojnu karijeru kao podoficir, a i nastavio studijama novinarstva na Fakultetu politickih nauka. Krajem osamdesetih, kako se to desavalo sa poslednjim generacijama jugoslovenskih inspektora bezbednosti i Leljak izasao iz te sluzbe i postao novinar slovenacke "Mladine". Kasnije sam osnovao svoje preduzece. I tako, jednom prilikom kada je 1995. kao biznismen opet dosao u Beograd, ispovedao se novinarima magazina "Intervju" :

- Za vreme onih dogadjaja u Sloveniji ja sam bio u samom vrhu i bio sam na strani Slovenije. Jedno vreme sam radio u Ministarstvu za odbranu, odnosno u KOS-u. Mi smo imali tri osnovna zadatka: otkrivanje delovanja unutrasnjeg neprijatelja, zatim nacionalizmi i ekstremna emigracija, i strane obavestajne sluzbe. Dosta smo govorili o tim ekstremnim emigracijama, mada evo sada svi ti politicari koji su bili vani po svim republikama su vodje stranaka, ili predsednici kao Franjo Tudjman, na primer. Ja sam u jednoj svojoj knjizi govorio o tome kako smo Tudjmana obradjivali kao coveka koji ekstremno deluje protiv Jugoslavije i deluje na razbijanju Jugoslavije. On je tad ziveo vani, mi smo ga obradjivali, trazili njegove saradnike i tako... a on je posle tri-cetiri godine postao predsednik Hrvatske. Nesto slicno je bilo i sa Vukom Draskovicem kad je radio van...Sto se tice stranih obavestajnih sluzbi, nas rad na njima znacio je suprotstaviti im se. To su razne sluzbe – CIA, SISMI, nemacke sluzbe i tako dalje. Svaka drzava ima bar pet-sest takvih sluzbi. Upotrebljavali smo razlicite metode. To su bili razni razgovori, prisluskivanja telefonom, tajni pretresi i tako...