Bivsi oficir JNA i medjunarodni spijun Nurif Rizvanovic poginuo je u ovom ratu negde u Bosni pod misterioznim okolnostima, kao jedan bio od kljucnih ljudi u naoruzavanju Muslimana. Imao je nekoliko imena: "Sifra 270", "Majonez", "Ceda". Novinarka Svetlana Vasovic koja ga je jedina upoznala nazvala ga je "Crveni Dzems Bond" jer je uz znanje jugoslovenskog SDB-a saradjivao je sa vise stranih obavestajnih sluzbi. Za nemacki BND likvidirao je nemacke teroriste u Iraku, a istovremeno je za jugoslovensku SDB i italijanski SISMI lovio mafijase i falsifikatore americkih dolara po Italiji i sprovodio misteriozne "operacije" po Nemackoj. I sam je bio iznenadjen cinjenicom da ga je nemacka BND izgurala tako visoko u hijerarhiji – do cina majora i zamenika sefa sektora za Balkan!

Kad je posato opasan za SFRJ Vojni sud u Ljubljani sudio je Nurifu Rizvanovicu kao spijunu nemacke obavestajne sluzbe (BND) i italijanske SISMI. Najvise su ga teretila svedocenja mladjeg Igora Dolanca, slovenackog policajca i sina velikog tate Staneta Dolanca. Ukratko, zbog velike spijunske afere Nurif Rizvanovic bilo je zatvoreno devedeset i pet ljudi - 59 civila i 36 oficira JNA. Rizvanovicu je isprva pretila smrtna kazna, potom dvadeset godina zatvora. Proces vodjen "protiv klike spijuna" proglasen je tajnim. Nurif Rizvanovic je osudjen na sedam godina, da bi mu kazna kasnije bila smanjena na polovinu.

Rodjen je u Bosni, 7. juna 1949. godine, u Glogovom kod Bratunca. Zavrsio je Srednju vojnu skolu u Sarajevu, Visu tehnicku skolu u Zagrebu i postao oficir JNA. Tik pred ovaj rat 1990. Nurif Rizvanovic je krenuo u privatan biznis otvorivsi detektivsku agenciju "Laufer". Kao agent Alije Izetbegovica postao je jedan od prvih organizatora i snabdevaca oruzjem "Patriotske lige naroda", udarne pesnice muslimanske SDA, poznate pod imenom "zelene beretke". Slovenacka policija ga je uhapsila prilikom rutinske kontrole na drumu, otkrivsi da vozi auto pun oruzja. Medjutim, ubrzo je pusten iz pritvora i otada mu se gubi svaki trag. Vidjen je u Sarajevu, pa u Bratuncu i na kraju je tu negde i nestao u borbama. Po recima njegove supruge Dragice, ona je dobila samo zvanicno obavestenje da je Nurif ubijen u blizini svog rodnog kraja. Pao je jos 1992. godine, sa cinom pukovnika, zamenika komandanta podrinske regije. Najverovatnije kao zrtva komandanta Srebrenice Nasera Orica.

- Jednog dana, bilo je to 1982. godine, javila mi se nepoznata osoba, koja mi se predstavila kao Ljubisa Vasic. Pozvao me je da dodjem u Rim i predlozio mi zanimljiv posao. Istovremeno sam o tom poslu obavestio i policiju, jer sam se plasio da je to samo provokacija KOS-a. U Rimu sam predstavljen gospodinu Umbertu Marsiji. Pokazao mi je 700 miliona lira i jos jednu kutiju prepunu laznih dolara. Falsifikat je zaista bio veoma kvalitetan... Ponudili su mi da pokrivam jugoslovensko trziste, a zauzvrat su mi obecali veoma visoku proviziju. Uzeo sam i sakrio samo novcanicu od sto dolara. Po povratku u Jugoslaviju podneo sam, naravno, izvestaj. Tako sam se opet upetljao u obavestajni rad. Nasi su trazili od mene da vodim "igru". Ubrzo su u Ljubljani zaista uhvatili kurira Vasica sa 59 000 falsifikovanih dolara, pa jos 1 250 000 falsifikovanih dolara.

Tako je zvanicno Rizvanovic je 13. novembra 1982. godine pristao da saradjuje sa SDB-om. A onda su se zaredjale akcije u Milanu, Hamburgu, Visbadenu, Frankfurtu. Primljen je u Republicki sekretarijat Slovenije, a da niko ne zna. Posle toga, pronasao je, kako je rekao Svetlani Vasovic, 350 automobila, kao i nesto oruzja, cime je razbijen lanac svercera na relaciji Nemacka - Bliski Istok. Ali tokom boravka u Nemackoj, 16. aprila 1985. godine iznenadila ga konkretna ponuda da postane obavestajac, za nemacku stranu. Po povratku u zemlju, Rizvanovic je nadredjene uredno obavestio o sansi koju je dobio. General Aca Vasiljevic prica da je Rizvanovic zavrbovan tako sto je ucenjen jer je uhvacen u svaleraciji sa zenom svog "klasica". A potom su mu poturene neke vojne knjige, da bi ispalo kako ih iznosi preko granice stranim spijunima. I na te dve price Nurif Rizvanovic je "pao" i poceo da radi i za KOS JNA.

- Zato, kada je pukovnik Mutic zatrazio objasnjenje zasto odbijam "igru" sa Nemcima, odgovorio sam da nemam poverenja u SDB - kazao je Nurif Rizvanovic - Obavestili su me da je odluceno da saopstim BND-u da "prihvatam igru". Uveravali su me da ce posao, bez nesuglasica, voditi SDB Jugoslavije, odnosno Slovenije. Sa BND-ovcima je trebalo da ugovaram sastanke, ako je moguce, u Beogradu, Doboju, Kopru, Ljubljani ili Gorici, posto tamo postoje lokali, u kojima je moguce tajno snimati razgovore za stolovima. I ja sam se mesec dana kasnije, na sastanku u Becu, infiltrirao u BND, odnosno, oni su mi ponudili ulazak u GSG9, sto je odeljenje za borbu protiv terorizma. Ostalo je nejasno da li su me primili u BND kao radnika, spoljnog saradnika ili spijuna. Medjutim, placali su posteno. Normalna tarifa, za agenta, je od 150 do 200 hiljada maraka, godisnje. Na putu za Irak, navratio sam, u Beograd. Znao sam da sam dobro obavio povereni zadatak, uspeo sam da udjem ne samo u nemacko Antiteroristicko odeljenje vec i u srce samog BND-a. Smatrao sam da moje staresine u Beogradu, imaju mnogo razloga da budu zadovoljni sa mnom. Otisao sam direktno u Generalstab, u Nemanjinu 9. Otisao sam kod pukovnika Djordjica. Jos od ranije sam znao da je on doajen obavestajne sluzbe. Zasto da pisem jos jedan izvestaj, kad sam jedan vec uputio mom sefu iz SDB-a. Polako mi je svitalo da SDB i vojska nemaju bas najbolji sistem medjusobnog obavestavanja. Djordjic nije imao pojma da jedan izvestaj vec postoji. Onda je u Bagdadu doslo do paradoksalne situacije. Upoznao sam jednog naseg coveka, pukovnika Branka Panjaka. Sprijateljili smo se, kad, jednog dana me taj fini gospodin zavrbuje da u Bagdadu obavim jedan poslic za nasu stranu, za KOS. Ta ponuda me je iznenadila, mislio sam da je posredi nekakva provokacija. Odjednom mi se cinilo da oko mene vlada strasna zbrka, da sam upao u haos. Smatrao sam da jugoslovenska strana sebi jednostavno ne sme da dozvoli takve gafove, od onog trenutka od kada me je ubacila u BND!

Tako je Nurif Rizvanovic postao neka vrsta specijalnog kurira u nadigravanju SDB-a i BND-a. Po dolasku u Jugoslaviju, prvo i najvaznije je bilo da napise detaljan izvestaj sta Nemci zele. Onda bi se skupio vrh mozgova SDB-a, razmotrio zahtev i Rizvanovicu omogucio sve uslove da i taj zadatak uspesno izvrsi, na veselje BND-a. Ali kada su ga naredne godine Italijani uhapsili, shvativsi da ga je SDB SFRJ ostavila na cedilu, poceo je da radi i za tajnu sluzbu SISMI. Vrativsi se u Ljubljanu, Rizvanovic je predao izvestaj SDB-u, pun gorcine i optuzbi. Zakazan je hitan sastanak u hotelu "Slon", gde je SDB imao svoju bazu u apartmanu 310.

Glavesine SDB-a su nekako uspele da ubede agenta Rizvanovica da pati od preteranih halucinacija, razbile mu sve sumnje da je bio lovina postavljena za odstrel i pohvalile ga sto je uspostavio kontakt i sa SISMI-jem. sto se tice diplomatskog pasosa, receno mu je da to nije moguce jer bi to znacilo direktnu kompromitaciju drzave. Rizvanovicu nije preostalo nista drugo nego da spakuje torbu, pa na put. U Italiji je bio Muhamed, za Nemce Majer, za SDB "agent 270" ili "Majonez". Imao je i dva pasosa. Jedan za putovanja u drzave na severu, drugi za carinsku policiju na jugu. Otisao je u Nemacku. Svestan da vec dosta rizikuje, Rizvanovic je odbio "molbu" SDB-a da u Nemackoj poradi i na, za Jugoslaviju, onda bolnom pitanju politicke emigracije. To mu je bio minus u ocima poslodavaca, pre svega u Generalstabu JNA.

- Tacnije, opis mog posla bi glasio: agentura politickih, ekonomskih i vojnih podataka. Polako ali sigurno, napredovao sam u hijerarhiji BND-a, da bih uskoro dobio ovlascenja da pokrivam ceo Balkan, sve balkanske zemlje. To znaci da sam morao da sakupljam podatke i kakvo je stanje u Rumuniji, da li je nestalo elektrike, da li hara glad... Pomagali su mi nasi, skupljanjem informacija, radio sam i samostalno, dovoljno je bilo samo citati stampu. Na sastanku obavestajaca u Nemackoj, 1985. godine, receno je da ce Veljko Kadijevic biti sef odbrane Jugoslavije. Iako sam bio oficir, pojma nisam imao ko je taj Veljko Kadijevic, jer je bilo oko dve-tri hiljade generala u Armiji. Onda su mi otvorili datoteku: Kadijevic je 1973. godine bio u poseti NATO paktu, u pratnji delegacije u Vasingtonu, bio je u jednom komandnom centru, itd. Memorirao sam sve to. Onda moj sef otvori karte Veljko Kadijevic je iz Imotskog, nabroji jednog, pa drugog skolskog druga, da njegov brat ima mesaru, da je bio u americkoj vojnoj akademiji; imao sam pune ruke posla dok nisam napisao iscrpan izvestaj svojoj maticnoj sluzbi, u domovini. Medjutim, desavalo se da u poslu naletim i na ljude koji su zauzimali kljucna mesta i vodili ovu drzavu. Od Vrhoveca, preko Dolanca do Kadijevica. Pred neslavan kraj moje karijere sve cesce sam u Ljubljani izvestaje predavao nekom bucmastom coveku, koji se predstavljao nekad kao Boris, nekad kao Borut. Tako sam mu jednog dana urucio i izvestaj o Stanetu Dolancu, posto sam slucajno naleteo na neke podatke u BND-u. Izmedju ostalog, tu je bio i onaj kompromitujuci podatak o delikatnom poznanstvu sa Palestincem koga ceo svet trazi, Abu Nidalom. Bila je tu informacija kada je tacno imao susret s njim, radi dogovora o otvaranju palestinskog predstavnistva u Beogradu. Pored toga, imao sam dokaze da Dolanc raspolaze fabrikama u Belgiji, Italiji, Svajcarskoj i Austriji. Svi ti ljudi su strahovito poharali Jugoslaviju. Tada nisam ni slutio da sam taj skakljivi materijal predao direktno u ruke Dolancu junioru, Dolancevom sinu, koji je takodje bio zverka u slovenackom SDB-u?! Potrefilo se da sam izvestaj o njegovom ocu dao u 'prave' ruke. Verujem da je to bio i glavni razlog za moje uklanjanje. I onda je iznenada usledilo - hapsenje 23. maja 1987. godine na granicnom prelazu u Gornjoj Radgoni. Preko moje koze su odlucili da dokazu kako i Nemci spijuniraju i vrsljaju po Jugoslaviji. Zrtvovanjem mene, Jugoslavija je Nemackoj rekla: "Stop! Vi radite na nasoj teritoriji. Angazovali ste Rizvanovica, a on je animirao 36 oficira i 59 civila da rade za vasu sluzbu. Vi nama cinite haos u zemlji, rusite nasu stabilnost." Moje hapsenje je imalo funkciju da ih sve uzdrma, pa da na njihovo mesto dodju drugi jahaci. Izmedju ostalog, savezni vrh je hteo da kompromituje slovenacku drzavnu bezbednost, da pokaze kako je ona samo odeljenje BND-a, da je kao takva primala telegrame, sifrirala ih, pisala pisma, radila na razbijanju zemlje. Tako sam ja postao zrtva njihovog nadmudrivanja.