Andjelki Stefanov je kao supruga Slavka Stefanova iz Diseldorfa septembra 1992. stupila u kontakt sa Nemackom obavestajnom sluzbom BND i radila uz novcanu nadoknadu koja se kretala od 500 do 3.000 nemackih maraka, sve do hapsenja maja 1994. godine. Za te pare Andjelka, koja je zavrsila samo sest razreda osnovne skole prikupljala je podatke o: politickim, vojnim i ekonomskim prilikama u zemlji: Seselju, Arkanu, Vuku Draskovicu; nacinu sprovodjenja embarga protiv Jugoslavije; tome da li Srbija pomaze Srbima u Bosni; tome da li se u Srbiji vrsi mobilizacija i na koji nacin; odnosu Srbije prema Makedoniji i ima li sanse za stvaranje konfederacije sa Makedonijom. Nemcima su, prema misljenju tuzioca, bili narocito interesantni podaci o polozaju Hrvata u Nisu, srpskoj dominaciji prema Madjarima u Vojvodini. A posebno ih je interesovalo da li vojni komandanti vrse pritisak na politicare, sta se radi na vojnom aerodromu, kakav je raspored kasarni u Nisu i kakav je precizan polozaj zgrade MUP-a u Nisu. Andjelka Stefanov je, na svoju nesrecu, prikupljala podatke o snabdevenosti Nisa osnovnim zivotnim namirnicama, standardu, o otkupnoj ceni mleka, pa je tako sve te podatke vise puta odnosila u Nemacku. Sa sobom je u SRJ donosila spisak sa pitanjima na koje treba da odgovori, ali kako je bila "losa na olovci" u svemu tome su joj pomogli zet i sestra. Verovatno najtajnovitiji podatak koji je Andjelka prenela u Nemacku je onaj o bivsem Domu JNA. U jednoj svojoj belesci, na istom papiru sa receptima za kolace napisala je: Dom JNA se sada zove Dom Vojske Jugoslavije.

Optuzena je priznala izvrsenje krivicnog dela, jer je izjavila da ju je muz upoznao sa izvesnim Egonom Klajnom, pripadnikom Nemacke obavestajne sluzbe, sa kojim je ona pristala da radi, iako nikada sa njim nije razgovarala. Andjelka ne zna ni rec nemackog. Andjelka Stefanov je sve prikupljene podatke nosila u obicnoj zenskoj tasni. A jednom prilikom je dobila je tasnu sa duplim dnom i obecanje, od agenta Klajna, da ce je on spasti ukoliko bude imala problema na granicama sa Nemackom i Austrijom, tvrdi optuznica. Njen advokat je bio Nikola Cvetkovic je magistar pravnih nauka, a njegov magistarski rad odbranjen kod dr Obrena Djordjevica na Univerzitetu u Nisu, jos za vreme dok je Cvetkovic bio zamenik nacelnika DB-a za citav okrug ima naslov: Krivicno delo spijunaze i legalno prikupljanje podataka.

- Sve do pre tri godine sam radio kao kontraobavestajac i kada mi se sve smucilo presao sam u advokate - kaze Cvetkovic. Dvadeset pet godina sam jurio spijune i nijednog nisam uspeo da uhvatim. Kada sam video slucaj Andjelke Stefanov, shvatio sam to kao veliki izazov i jedinstvenu priliku u zivotu da branim spijuna. U celom njenom slucaju nema dela, kako mi pravnici kazemo. Ni "s" od spijunaze. Nisu u tuzilastvu imali preca posla, pa se navrzli na neobrazovanu zenu koja ne zna ni da se potpise kako treba. Tuzilac i sudija nemaju pojma o spijunazi, kaze Cvetkovic.Bundest Nahtrihtendinst, takozvana BND ili Nemacka obavestajna sluzba je posle CIA najjaca u svetu. Oni koriste proverene metode. I posebno vode racuna o licima koje vrbuju. Oni traze kvalitet, ljude na polozajima, perspektivne. Sta ce njima Andjelka koja nema ni osnovnu skolu koja je radila u jednom hotelu kao cistacica i koja ne zna da kaze na nemackom ni dobar dan?

Oni koriste najsavremenija naucna dostignuca za sifrovanja poruka, tajnopise, mikro tacke, radio veze, veze preko satelita. Smesno je i pomisliti da ce njihov agent nositi podatke u zenskoj tasnici. Najsmesnije je sto Andjelku povezuju sa izvesnim Klajnom kojeg je ova videla jednom u zivotu i za koga je od supruga Slavka cula da je foto-reporter. Optuzba ni sa cim nije dokazala da je on zaista pripadnik BND-a i da je Andjelka bila sa njim u stalnoj vezi. Pretpostavljam da je njen muz Slavko bio u kontaktu sa nekom od nasih sluzbi bezbednosti, verovatno sa Sluzbom informisanja i dokumentacije (SID) koji radi pri SMIP-u, ali da je u isto vreme radio i za BND. On se svojoj zeni uvek predstavljao kao veliki patriota i Srbin i upoznao je sa nekim ljudima iz naseg konzulata u Minhenu (izvesni Jovanovic), a i predstavnicima nase crkve u dijaspori. Upoznala je licno nekog popa Radovica koji je u kontaktu sa Momcilom Djujicem. I oni su trazili od nje da ih obavestava o situaciji u nasoj zemlji kako bi Srbi u dijaspori znali sta se u zemlji desava. Nasim novinama koje su retko stizale, nisu mnogo verovali. Tako je Slavko Stefanov svoju suprugu Andjelku drzao u stvarnoj i neotklonjivoj zabludi da radi za "nasu" stvar.

Andjelka je rodjena u Beogradu 1952. godine i tu zivela do majcine smrti 1958. Otac joj je bio u zarobljenistvu za vreme rata i u Dahau ostao invalid. Sa prvom zenom je izrodio jos jednu kcer, Zoricu, i posle zenine smrti otisao u svoj rodni Nis. Tu se ozenio drugi put sa Andjelkinom macehom, inace katolkinjom, sa kojom je dobio jos jednog sina. Kao u prici o Pepeljuzi, maceha o pocerkama nije mnogo vodila racuna vec je forsirala samo sina. Starija Andjelka je rano morala poceti da radi i tako zavrsila samo sest razreda osnovne skole. Zorica je uspela da maturira i kako nije uspela da ostvari svoju zelju – studije jezika – udala se za Milojkovic Dragana iz Niske Banje sa kojim i danas zivi. Andjelka se prvi put zaljubila u Momcila Nikolica koji je u to vreme vazio za popularnog mangupa u Nisu i sa njim nevencano zivela vise od deset godina. Bila je tiha i vredna, nigde nije izlazila, pa je to Nikolica nerviralo i doslo je do raspada vanbracne zajednice.

Posle raspada braka, Andjelka se udaje drugi put i to na oglas nekog penzionisanog potpukovnika iz Nisa. On je ziveo samo godinu i po dana i Andjelka ponovo ostaje sama, ali sa stanom koji je nasledila. Tako je ponovo pocela da prati oglase i pocela da se dopisuje sa Slavkom Stefanovim, zaposlenim u Nemackoj. Tako je i otisla za Nemacku. Tamo se zaposlila kao cistacica sa malom platom koju je uzimao Slavko, a njoj kupovao jeftinu odecu i hranio je. Posto je bila osobenjak i volela zivotinje, kupila je sest kanarinaca i dva pekinezera i oni postaju ceo njen svet. Ako je i po necijem misljenju spijunirala ovu zemlju, radila je to samo da bi od Slavka dobila novac da obilazi bolesnog oca, i sa mislju da salje informacije Srbima u dijaspori. Andjelka je u Jugoslaviju dolazila tri puta izmedju januara i maja 1994. godine. I to je ono zasta je teretila optuzba. Potpuno je nejasno kako su nasi organi saznali da ona u svojoj torbici nosi takve podatke i kako su je na izlazu iz Nisa kod motela "Nais" izveli iz autobusa i odveli u zatvor. Muz Slavko je javio za Andjelku nekome od svojih prijatelja iz DB-a sa kojima je nekada radio. Najverovatnije izvesnom Goranu Zivadinovicu iz niskog DB-a i tako Andjelku, u koju ni najpronicljiviji ne bi posumnjao, hapse na izlasku iz Nisa. Na sudjenju Andjelkina sestra Zorica i zet Dragan nisu osporavali da su joj pomagali pri skupljanju podataka koje je Slavko trazio. Kako je Andjelka bila polupismena i kako je tesko citala novine, Zorica je to radila umesto nje i belezila podatke. Zet Dragan, inace taksista, a samim tim i odlican poznavalac grada, davao im je pa i sam belezio podatke o kasarnama, o tome gde se koja jedinica nalazi. Kada je cuo od Andjelke da joj je to potrebno za Srbe u dijaspori, hteo je da pomogne. Sestra Zorica i zet Dragan su sve to radili kako bi pomogli Andjelki i kako bi koliko-toliko zadovoljili neke Slavkove zelje. Zbog "niske spijunske afere" nije lako ni Andjelkinim braoniocima Nikoli Cvetkovicu i Momcilu Ilicu. Ceo Nis ih je prozivao kao antidrzavne elemente.