Vec u toku 1968. godine, usvojeni su amandmani na Ustav SFRJ iz 1963. prema kojima je pokrajinama Vojvodini i Kosovu i Metohiji, do tada u sastavu Republike Srbije, dato pravo da budu konstitutivni elementi Federacije, odnosno odvojene jedinice od Srbije. Time je prvo Srbija svedena na prostor koji je imala pre Balkanske federacije, a drugo stavljena pod politicki patronat pokrajina, jer su Vojvodina i Kosmet dobile pravo glasanja i nadglasavanja Srbije u saveznom parlamentu i svim ostalim federalnim forumima. Takva politicka destabilizacija Srbije, izvrsena posle samo dve godine od smaknuca Aleksandra Rankovica i razbijanja Udbe, pokazala je pravu svrhu Brionskog plenuma. Leku je trebalo skloniti da ne bi kocio suzavanje srpske drzavnosti i jacanje, pored zivog Tita, republickih i pokrajinskih drzava u SFRJ. U takvoj drzavi Edvard Kardelj je planirao da bude covek broj jedan, sto je i postao kada ga je pocetkom sedamdesetih, Tito postavio za koordinatora politickog vrha Jugoslavije. Usvajanjem novih amandmana 1971. godine, udareni su temelji novog koncepta tog jugoslovenskog federalizma, odnosno pocela je, kako tvrde dr Bosko Todorovic i Dusan Vilic, demontaza druge Jugoslavije. Konacno je izvrsena i decentralizacija sistema i sluzbi bezbednosti, jer je iz iskljucive nadleznosti Federacije, prebacena u nadleznost republika i pokrajina. Savezni sekretarijat za unutrasnje poslove pretvoren je u koordinirajuce i kontrolno telo jugoslovenske policije, dok je Sluzba drzavne bezbednosti suzila prostor svog delovanja na Beograd, granice Jugoslavije i inostranstvo. Tako podeljena SDB je postala nesposobna, tvrde Todorovic i Vilic, za energicno suprotstavljanje stranim obavestajnim sluzbama i borbi protiv organizovanog nastupa unutrasnjeg neprijatelja. Punih dvadeset godina SDB SSUP-a nije otkrila nijednog stranog agenta. Nije zato cudno sto su bas posle Brionskog plenuma, odnosno federalizacije SFRJ, poceli masovni istupi nacionalista svih boja u Jugoslaviji, pre svega, u Hrvatskoj, Sloveniji i na Kosmetu. Taktikom izbora sto losijih kadrova u federalne organe, pa i u javnu i tajnu policiju, republicki centri su sedamdesetih godina otpoceli unutrasnje miniranje Federacije. Jugoslovensku tajnu policiju posle 1966. godine, vodili su Borce Samonikov iz Prilepa, Silvio Gorenc iz Krskog, Mitja Krajger iz Ljubljane, Srdan Andrejevic iz Beograda, Zdravko Mustac iz Zagreba, Pjer Misovic iz Titograda, Dragisa Ristivojevic iz Beograda, Mihalj Braca Kertes iz Beograda i sadasnji Miljan Lalovic iz Titograda.

Umesto Udbe, 1966. godine formirana je, pri Saveznom sekretarijatu za unutrasnje poslove, Sluzba drzavne bezbednosti (SDB) kao »instrument samoupravnih, socijalistickih revolucionarnih potreba radnicke klase i naroda Jugoslavije«. Sluzba drzavne bezbednosti SSUP-a SFRJ bavila se otkrivanjem i progonom spoljnjeg i unutrasnjeg neprijatelja. Nadleznost i zadaci SDB propisani zakonom bili su:

€ borba protiv unutrasnjeg neprijatelja, kontraobavestajna zastita teritorije SFRJ, objekata i struktura od delovanja stranih obavestajnih sluzbi,

€ suprotstavljanje subverzivnoj i drugoj delatnosti ekstremnih i fasistickih grupa i organizacija neprijateljske emigracije,

€ neposredno angazovanje u obezbedjivanju drustveno-politickih radnika,

€ kontraobavestajno sticenje stabova i jedinica Teritorijalne odbrane i objekata od posebnog drustvenog znacaja,

€ krivicni progon po nalogu tuzilastva, lica okrivljenih za dela protiv osnova socijalistickog samoupravljanja i bezbednosti SFRJ i slozenijih dela ugrozavanja ekonomske osnovice drustva,

€ obavestavanje subjekata drustvene samozastite o pojavama neprijateljske delatnosti, radi njihovom suprotstavljanju.

U njenom sastavu je zato bilo sedam uprava: Kontraobavestajna, Unutrasnja, Emigrantska, Funkcionerska, Teritorijalne odbrane, Krivicna i Obavestajna.

Organi SDB postojali su i u republikama i pokrajinama, pri tamosnjim ministarstvima policije, kao i u velikim gradovima, dok su u manjim mestima funkcionisali samo poverenici vojne tajne sluzbe. Sama Sluzba drzavne bezbednosti Jugoslavije, kako pise dr Obren Djordjevic, odnosno njena organizacija i nadleznost su u okviru SSUP-a tako bili postavljeni, da je SDB SFRJ fakticki vrsila poslove »usmeravanja, koordinacije i uskladjivanja rada organa SDB na celoj teritoriji Jugoslavije«, u borbi protiv unutrasnjeg i spoljnjeg neprijatelja. Posle Brionskog plenuma i u SDB Jugoslavije, tzv. unutrasnji neprijatelj svrstan je strucno u jedanaest kategorija: ostaci klasnih struktura; klerikalna grupacija: pravoslavna, katolicka, islamska crkva i male verske zajednice; nacionalisticka grupacija; informbirovska grupacija; liberalisticka grupacija; anarholiberalisticka grupacija; birokratsko-dogmatska grupacija; grupacija gradjanske desnice; alternativni pokreti: mirovni pokret, ekoloski pokret, feministicki pokret i pokret za socijalna kretanja.

Od spoljnih neprijatelja, u udzbeniku za operativce tajne policije navodi se dvanaest kategorija tzv. jugoslovenske politicke emigracije, a zatim sledi lista od tridesetak stranih obavestajnih sluzbi, od CIA i DIA, preko MI-5 do Mosada i Sigurimija.

Posle Brionskog plenuma, SDB Jugoslavije preuzeo je makedonski kadar Borce Samonikov, profesionalni kontraobavestajac. Zavrsio je skolu Udbe na Topcideru, ali se ponasao kao birokrata. U samoj Sluzbi, kako je zovu operativci drzavne bezbednosti, medjutim, posle Brionskog plenuma osetio se odmah i drugaciji odnos prema zadacima i uopste, drugacije rezonovanje. Videlo se da je taj plenum otvorio oci mnogim tajnim policajcima. Naime, oni su zadatke dobijane od sefova SDB prihvatali, ali se i desavalo da se njihovo izvrsenje dovodi, iz raznih razloga u pitanje. Operativci su poceli da razmisljaju o svom poslu, o onome sta rade u svakom konkretnom slucaju, procenjivali su njegove posledice i trazili argumente da li slucaj zasluzuje toliku paznju, koliko je predvidjeno tretmanom SDB. Drugi su operativci, na primer, jednostavno izbegavali da rade i da preduzimaju potrebne mere u nekim slucajevima. Tako se, na primer, dogodilo da je inspektor SDB Milan Naumovic, posle visemesecne istrage nad jednim profesorom Beogradskog univerziteta, jednostavno sam zakljucio da profesorova naucna aktivnost nije antidrzavna, a samim tim i da je njegov posao pracenja profesora besmislen. Naumovic je zato dao otkaz u SDB Srbije i iz drzavne bezbednosti, presao na rad u resor javne bezbednosti, gde je dogurao do mesta nacelnika Uprave za strance i pogranicne poslove RSUP-a Srbije. Kako je taj proces preobracanja i SDB, ali i operativaca tajne policije trajao veoma dugo, SDB je postepeno i sve vise postajala skup profesionalaca, a manje partijskih radnika i politickih policajaca. Zadaci u SDB Srbije, na primer, su u komplikovanim slucajevima, kao sto je bilo hapsenje clanova tzv. Slobodnog univerziteta, prihvatani i izvrsavani, ali sa zahtevom inspektora da nalozi za rad, odnosno hapsenje intelektualaca budu potpisani. To je za radnike SDB Srbije bilo, makar formalno pokrice za svaku radnju ili meru koju su preduzeli protiv osumnjicenih osoba za antidrzavnu aktivnost. Retko su, posebno tokom sedamdesetih i osamdesetih godina, radnici SDB Srbije pristajali da urade nesto, a da prethodno nije napisan zahtev sa obrazlozenjem. Drugo, u SDB-u Srbije radili su kadrovi koji znaju zakone i sve odredbe u kojima su precizirana ovlascenja SDB i drugih represivnih organa u republici i drzavi Jugoslaviji.

Dobra strana IV plenuma i reorganizacije Udbe, po misljenju samih rukovodilaca SDB, bila je i u tome sto je u tajnoj policiji Jugoslavije i posebno Srbije, sukcesivno vrsena zamena kadrova i sto se pazilo da u sluzbu moze doci samo pojedinac sa visokoskolskom diplomom, a izuzetno sa visom skolom. Tako je SDB sve vise predstavljala skup fakultetski obrazovanih ljudi, koji ni po cemu ne lici na Udbu, odnosno policijsku ustanovu polupismenih ljudi. Time je postepeno i menjana javna slika o jugoslovenskoj i srpskoj tajnoj policiji. Naime, ako su Ozna i Udba u toku 1953. godine bile popunjene pretezno sa radnicima sa nizom spremom (88,56%), delimicno srednjom (10,84%) i visokom (0,60%), ta slika se vremenom menjala. U 1963. godini u Udbi je bilo zaposlenih sa srednjom skolom 19,56%, visom 22,25% i fakultetom samo 3,14%. U 1973. godini SDB je u radnom odnosu imala operativce sa srednjom skolskom spremom ­ samo 36,76%, sa visom 27,70% i visokom cak 28,68 odsto. Tokom 1982. godine u SDB Srbije, sa srednjom skolom bilo je 31,97% ljudstva, a sa visom skolom 34,93%, fakultetom 27,68%, i sa naucnim stepenom 0,04%. Tih osamdesetih godina u Sluzbu drzavne bezbednosti, i Jugoslavije, ali i Srbije primani su samo ljudi sa visokom skolskom spremom. Kadrovi za tajnu policiju su prvo skolovani na Visoj skoli Udbe, koja je radila od 1952. do 1967. godine u Beogradu. U toj skoli Edo Brajnik je, na primer, bio profesor i predsednik Komisije za polaganje iz predmeta »drzavna bezbednost«. Operativci su se zatim skolovali i u zagrebackoj Skoli MUP-a, koja je pocela sa radom krajem sezdesetih godina. Posle nje otvorena je Visa skola unutrasnjih poslova u Zemunu, da bi krajem sedamdesetih u Skoplju proradio Fakultet bezbednosti. Kako ove ustanove nisu mogle da zadovolje potrebe SFRJ za inspektorima i operativcima tajne policije, njihova selekcija je vrsena jos i na mnogim fakultetima drustvenog smera. Pri tom je obavljana i politicko-krivicna provera njihovih roditelja. Tako odabrani studenti su dobijali posebne drzavne stipendije, ali uz obavezu da posle diplomiranja rade u drzavnoj bezbednosti. Na Fakultetu politickih nauka u Beogradu, na primer, asistent Miroslav Radojcic je animirao studente da prime stipendiju SSUP-a, odnosno SDB Jugoslavije. U Sluzbi drzavne bezbednosti postojali su spiskovi proverenih studenata sa pravnog, ekonomskog, filozofskog, filoloskog i FPN, koje je trebalo pridobiti da postanu kandidati za buduce operativce. Autor ove knjige je takvu ponudu dobio 1975. godine od SDB SSUP-a, ali sam je odbio, sa obrazlozenjem da je dovoljno sto je vec moj otac policajac u familiji. Tu stipendiju, koja je bila tri puta veca od redovne republicke i privilegiju da ne sluze vojni rok, dobili su moje kolege Ramiz Hadzibegovic i Toma Trajkovski, koji su radili u SDB Jugoslavije kao kontraobavestajci. Pocetkom devedesetih otisli su sa cetrdeset godina zivota u penziju. Bozo Vukovic je kao stipendista SDB SFRJ bio referent za kulturu, a zatim cak i sef kabineta ministra federalne policije Petra Gracanina. Miroslav Radojcic je radio neko vreme u Institutu bezbednosti, a sada je na Kosmetu poverenik SDB Srbije.