Kada su sedamdesetih nastali politicki lomovi u Hrvatskoj, koje je Tito pravio, uz pretnje da ce pozvati Breznjeva i Crvenu armiju u pomoc, Vladimir Bakaric se svim silama trudio da do istog loma, kako napisa Slavoljub Djukic, dodje i u Srbiji. Zato je zajedno sa Kardeljem ucestvovao u obaranju srpskih liberala. Paralelno sa ovim politickim obracunom tekao je i jedan policijski sukob izmedju Hrvata i Srba. Naime, krajem 1970. i pocetkom 1971. godina, rumunska obavestajna sluzba je dosla do pouzdanih podataka o saradnji izmedju hrvatskih nacionalista, ustaskih emigranata i KGB-a. Tacnije izmedju Zagreba i dr Branka Jelica u Nemackoj i Moskve. To saznanje Sekuritatea je prosledila u Sluzbu drzavne bezbednosti Jugoslavije, a ono je preko srpskih kadrova stiglo i u SDB Srbije. Za beogradske kadrove bio je to krunski dokaz protiv hrvatskog nacionalizma, pa i protiv dr Vladimira Bakarica licno. Najvaznije od svega je bilo da je i sam Tito poverovao u takve informacije, koje su pocele da mu pristizu i preko obavestajne sluzbe SSIP-a. Tada je ministar spoljnih poslova bio Mirko Tepavac. O tom vremenu govori Dragan Mitrovic, tada operativac u beogradskoj upravi SDB: »Mas-pokret u Hrvatskoj, a zatim otkrivanje veza hrvatskog rukovodstva sa ustasama, ogorcili su srpske operativce. Nama mladjim inspektorima tada je sasvim postala jasna prava sustina Brionskog plenuma. Srpska tajna sluzba je likvidirana, da ne bi otkrila sta hrvatski politicari, nacionalisti i ustase pripremaju Jugoslaviji i Srbiji. Mi smo u SDB Beograda i SDB Srbije 1971. godine, javno po kancelarijama negodovali sto politicki vrh nista ne preduzima protiv hrvatskih lidera u Zagrebu i hrvatske nacionalisticke euforije!« Predosecajuci opasnost Bakaric je, medjutim, odmah krenuo u protivudar. Prvo je od SIV-a, odnosno od premijera Mitje Ribicica zatrazio da se povede istraga o »zaveri protiv hrvatskog rukovodstva«. Takvu ocenu prihvatili su u vrhu zemlje odmah Stane Dolanc, Nikola Ljubicic, Fadilj Hodza, pa i sam Tito. Hodza, a zatim i Savka Dabcevic su ishitreno ocenili da je to bilo delo »ostataka onoga sto nismo rascistili na Cetvrtom plenumu«. Pored SDB ona je prozvala i SSIP, trazeci da se preispita poverenje njihovih kadrova, pa i samog Tepavca kao Srbina. To je ohrabrilo Bakarica da zatim javno kaze: »Zavjera postoji i ona nije inspirisana od Jelica. Inicijativa je dosla iz Jugoslavije, od beogradske carsije!«

Srbija je takve optuzbe odmah stavila na dnevni red CK SKJ, ali je on prekvalifikovan u »neka pitanja rada obavestajne sluzbe«. Usmenu informaciju o ovom problemu Titu i Izvrsnom birou podneo je Stane Dolanc, koji je smuseno pricao o tome kako se glasinama rusi ugled politickog rukovodstva Hrvatske. Okrivljeni su od njegove strane »ostaci porazenih snaga posle IV plenuma«. Znaci opet Srbi. Posle njega govorio je dr Vladimir Bakaric citav sat. Mika Tripalo je za aferu okrivio Udbu, jer ona, navodno oko ustaskog lidera dr Branka Jelica ima tri-cetiri agenta, koji prenose u Beograd sve sto ovaj kaze i slaze. Budimir Soskic je javno rekao da je to stavljanje Srbije na optuzenicku klupu. Kada su se na Izvrsnom birou CK SKJ susreli Vladimir Bakaric i Marko Nikezic, dogovoreno je da se njihova svadja povuce iz zapisnika i citav slucaj prepusti posebnoj drzavnoj komisiji. Titovu komisiju sacinjavali su Stane Dolanc, Maks Bace i Ziga Vodousek, slovenacki i hrvatski nacionalisti. Odmah je ocenjeno da je rad tajnih sluzbi Jugoslavije bio los, neadekvatan i nekoordiniran. Planirano je da se istraga oko ovog sukoba Zagreba i Beograda vodi tajno, ali je aprila 1971. Hrvatska objavila saopstenje svog CK SK u kome opet, ali indirektno, proziva Srbiju: »Na sednici CK SK Hrvatske izrazeno je potpuno jedinstvo i ocenjeno da se radi o krupnoj i smisljenoj neprijateljskoj politickoj intrigi i organizovanoj zaveri. Politicki motivi te intrige ukazuju na to da korene pre svega treba traziti u zemlji, u interesima unitaristickih, centralistickih i birokratskih snaga, koje se sve organizovanije i agresivnije suprotstavljaju promenama koje ucvrscuju samoupravni razvoj zemlje. Iz cinjenice sto su takvom delovanju posluzili i pojedinci u nekim najosetljivijim organima drzavne sluzbe, proizlazi ocena o nedoslednom sprovodjenju odluka Cetvrtog plenuma. Nesumljivo je da se radi o politickoj akciji, pa je zato neophodno da se, dosledno i energicno, sprovedu potrebne organizacione i kadrovske promene, koje ce osigurati da se te znacajne i osetljive sluzbe osposobe za efikasno delovanje na politickoj liniji SKJ.« Hrvatska je u ovoj prozivci apostrofirala Drzavni sekretarijat inostranih poslova i Savezni sekretarijat unutrasnjih poslova, tacnije SID i SDB, koje su i dosle do informacija o saradnji Zagreba sa ustaskim emigrantima u Nemackoj. Kako je o tome odredjena saznanja imao i ambasador Vladimir Rolovic u Svedskoj, pretpostavlja se da su Hrvati bili kivni i na njega. Petnaestog aprila 1971. godine, ambasador je ubijen u Stokholmu od ruku ustasa Mira Baresica i Andjelka Brajkovica. Ima operativaca SDB koji tvrde da je to bila ustaska, odnosno hrvatska osveta i za likvidaciju Maksa Luburica u Spaniji. Srbi su i javno posumnjali da je atentat na Vladimira Rolovica maslo Steve Krajacica i Vladimira Bakarica, pa je na sahrani Mirko Tepavac, ministar jugoslovenske diplomatije govorio u insinuacijama, o antisrpskoj zaveri: »Zivi mrtvima ne mogu nista objasniti, ali mrtvi zivima mogu mnogo!«

Beograd je zvanicno odbio optuzbe iz Zagreba. To je ucinila i drzavna komisija u sastavu Marko Bulc, Trpe Jakovlevski, Ljubisav Markovic, Marko Orlandic, Nikola Pavletic i Rajko Gagovic. Indikativno je da su ovoj komisiji Sluzba drzavne bezbednosti Jugoslavije, SID i SDB Srbije dala sve potrebne informacije, dok je tajna policija Hrvatske odbila da izda ijedan dokument o ustaskoj emigraciji. U to vreme, naime, sam Bakaric je tvrdio da ustase nisu politicki i drzavni neprijatelji Jugoslavije i Hrvatske, vec samo ­ ekonomski emigranti. Titova komisija sa Dolancom na celu je donela slican oslobadjajuci zakljucak, mada je dugo za glasine okrivljivala SID i Ministarstvo inostranih poslova. Obe komisije su, medjutim, jednoglasne u oceni da zavera protiv Hrvatske i njenih kadrova postoji i da je ona plod neprijateljske kampanje od strane spoljnih i unutrasnjih neprijatelja, ali se ti neprijatelji ne imenuju. Srbe u Federaciji vise niko nije pominjao, jer to nije bilo ni potrebno, oni su samim tim vec bili obelezeni. Hrvatski lobi je na taj odgovor reagovao novim optuzbama protiv Srbije i Beograda. Ovog puta umesto rankovicevaca za aferu sa Brankom Jelicem i Vladimirom Bakaricem okrivljeni su ibeovci. Za njih se podrazumevalo da su ibeovci Srbi. Na to se odmah prikljucio Fadilj Hodza, koji je javno rekao da ibeovci posebno »deluju prema kadrovima na Kosovu«. Vec tokom proleca, oslanjajuci se na izvestaje KOS-a JNA o Beogradskom univerzitetu, Dobrici Cosicu, penzionisanim generalima, sam Tito je Milentiju Popovicu u lice skresao: »U Beogradu je centar kontrarevolucije! Ja sam o tome obavijesten. Zavjera je protiv mene, a centar je u Srbiji! Rankovic se sastaje sa generalima Hamovicem i Milojevicem! Vase rukovodstvo preko Mijalka Todorovica je povezano sa Rusima. To je informacija naseg vojnog atasea u Moskvi!«

Tita su Hrvati i Slovenci u federaciji godinama informisali da je srpsko rukovodstvo protiv njega, pa ga je zato napadao neprestanim optuzbama. Draza Markovic je 1970. godine pitao Tita, dokle ce Srbija biti na optuzenickoj klupi? Stari obavestajac, politicki lisac Josip Broz Tito umeo je da kombinuje informacije politicke policije i partijske ocene da bi stvarao optuzbe protiv srpskog rukovodstva. U razgovorima sa garniturom Marka Nikezica, predsednik Jugoslavije je zabrinuto pitao sta to rade beogradski profesori, Djuric i ostali. Zato je Tito izabrao Drazu Markovica i Petra Stambolica, kako napisa Slava Djukic, za staratelje Srbije. Obojica su bili laki na pronalazenju i zigosanju drzavnih neprijatelja u vlastitoj republici. Kada je, naime, u Skupstini Srbije godinu dana kasnije, doslo do raskida sa liberalima, garnitura Draze Markovica je kao prvi zakljucak o greskama Marka Nikezica navela, upravo ta Titova pitanja iz delovanja Sluzbe drzavne bezbednosti i KOS-a JNA: Sta je Filozofski fakultet? Sta je casopis »Filozofija«? Sta je Srpska knjizevna zadruga? Sta su monopoli u zirijima, u kulturnoj, izdavackoj politici? Posle pada liberala, pali su i beogradski profesori filozofije Zagorka Golubovic, Trivo Indjic, Mihajlo Markovic, Dragoljub Micunovic, Nebojsa Popov, Svetozar Stojanovic, Ljubomir Tadic i Miladin Zivotic. Sa tim politickim padom, oni su po nalogu Draze Markovica postali i predmet tajnog posmatranja Sluzbe drzavne bezbednosti Srbije i posebno SDB Beograda. Odmah su im oduzeti pasosi, a telefoni prikopcani na magnetofone za prisluskivanje. Tadasnji ministar policije Slavko Zecevic imao je obicaj da kaze svojim operativcima: ­ Uhapsite nekog, samo da ih zaplasimo, da pokazemo da smo energicni!

Gotovo da nije bilo Titovog govora, a da u njemu nije prozivao Beograd i Srbiju zbog aktivnosti opozicije i neprijatelja u njima. Na Izvrsnom birou CK SKJ je cak receno da je Beograd centar »politicke opozicije povezane sa ustastvom i teroristima izvan nase zemlje«. Milutin Milenkovic, publicista, smatra da je to bila politicka igra visoke skole obavestajnog rada, tacnije agresivna akcija hrvatskog rukovodstva na stvaranju utiska da je Hrvatska zrtva u Jugoslaviji, neke potucene unitaristicke snage, a nelikvidirane na Brionskom plenumu. Tu tezu o Srbiji kao centru kontrarevolucije sirili su i Kardelj i Bakaric, ali ponekad i prozivani srpski kadrovi Draza Markovic i Petar Stambolic. Na taj nacin Srbija je politicki stiskana i gusena, primoravana da se bavi sama sobom i izmisljenim neprijateljima. Kako je politicko rukovodstvo na to pristajalo, to je tajna policija Srbije imala pune ruke posla. U slucajevima kada je SDB Srbije odbijala da bude iskljucivi progonitelj sopstvenog naroda, tu ulogu preuzimala je savezna SDB, KOS JNA, pa i tajne sluzbe drugih republika, koje su se ubacivale da rade po Beogradu. U policijskoj i politickoj izolaciji vec pocetkom sedamdesetih, nalazili su se u Beogradu Dobrica Cosic, Milovan Djilas, Aleksandar Rankovic, Vojin Lukic, Matija Beckovic, Branko Copic, pa i Ivo Andric. Za samog Leku u SDB Jugoslavije bio je zaduzen neko vreme Milutin Simonovic, dok je Milovan Djilas pracen dvostruko, i od operativaca tajne sluzbe Srbije i SDBJ. Branko Damjanovic, u saveznoj tajnoj policiji, imao je obicaj da naredjuje da se Djilas prati javno, kako bi znao da je pod kontrolom. Cak su isli za njim i kada je odlazio u zensko drustvo. Za uzvrat, Djilas je svojim pratiocima kupovao karte u gradskom prevozu. O tome kako je »pokrivan«, sam Dobrica Cosic je jednom rekao:

»... Niti zelim, niti mogu da ispricam tegobe, napore i ponizenja koja sam od 1966. do poslednjih godina trpeo od vlasti, policije, stampe, institucija, drustvenih organizacija. U nekim vidovima bio sam potpuno gradjanski diskriminisan. Od politicko-policijskih progona i diskriminacije, mnogo su propatile moja zena Bozica, pa i kcerka Ana. Mnogi moji prijatelji, osobito iz zavicaja, maltretirani su zbog druzenja sa mnom. Mnogi su morali da prijavljuju Udbi svaki razgovor sa mnom. Neki su ðvrbovaniÐ da budu dousnici, nekima su drustvene karijere bile prikracene. Bilo je opasno biti moj drug, prijatelj, razgovarati sa mnom, zvati me u goste, dolaziti u moju kucu. I moja porodica u selu ­ brat Bogosav, bila je pod Udbinom ðpaskomÐ.«

Stiteci svoje i policijsko dostojanstvo, Dobrica Cosic precutkuje da su inspektori SDB sa beogradske opstine Savski venac dovodili poznatog pisca na informativne razgovore o tzv. Otvorenom univerzitetu. Tom prilikom, Cosic je saslusavan uvek u jednoj kancelariji, koja se nalazila do samog klozeta i u kojoj od smrada nije moglo da se dise. Time su inspektori zeleli da ponize Dobricu Cosica, zaboravljajuci pri tom da su ponizili i sebe. U beogradskoj Upravi SDB, u mnoge Cosiceve izjave operativci, pa i nacelnici su namerno ubacivali toboznje pisceve tvrdnje da se »... Petar Stambolic dodvorava Titu...«, da »... Draza krcmi Srbiju...«, kako bi kroz Cosicev dosije najvisim srpskim politicarima stavili do znanja sta narod, ali i sami ljudi iz tajne sluzbe misle o njima. Kako rece jedan od operativaca: »Mi smo i o Titu govorili sve najgore. Da je imao ko da nas hapsi, svi bismo zavrsili na robiji!«