Po Zakonu o sistemu bezbednosti SFRJ, Savezni sekretarijat za unutrasnje poslove organizuje, koordinira i uskladjuje rad republickih i pokrajinskih sekretarijata za unutrasnje poslove. Savezni sekretar Petar Gracanin imao je teskoca da, shodno jacanju republickih policija i sluzbi drzavne bezbednosti, uskladi aktivnost svih sekretarijata, posto je vec postojala asimetricnost medju njima. Bilo je to vreme kada je u Jugoslaviji javna bezbednost zaposljavala, po podacima Frana Visnara iz Zagreba, cak 150.000 milicionara i inspektora, a drzavna bezbednost 12.000 operativaca. U dve republike, Hrvatskoj i Sloveniji, u kojima su prvo obavljeni visestranacki izbori, izvrsena je i reorganizacija resora unutrasnjih poslova. Naime, u tim ministarstvima unutrasnjih poslova zadrzali su vrsenje poslova tzv. politicke policije, koje su nazvali Politicka uprava i koja se bavi nadziranjem politickih neprijatelja. Istovremeno u Republici Srbiji donet je zakon kojim se pokrajinama oduzimaju drzavne funkcije, pa je RSUP Srbije preuzeo vrsenje poslova drzavne i javne bezbednosti na teritoriji cele Republike. Sve je ovo ucinilo da se sistem bezbednosti u Jugoslaviji skoro raspao. Najbolji primer da ovaj sistem nije konzistentan, vidi se iz cinjenice sto se nisu izvrsavali, na primer, zahtevi iz raspisanih poternica. Naime, Republicki sekretarijat unutrasnjih poslova Srbije raspisao je poternice za ucesnicima tzv. »Kacanickog sastanka«, u kojima se trazi Jusuf Karakusi, bivsi pokrajinski sekretar za unutrasnje poslove, i drugi »delegati« koji su ziveli slobodno u Zagrebu i Ljubljani. Tamosnja vlada, ne samo da im je davala politicku podrsku, vec ih je cuvala hrvatska, odnosno slovenacka tajna policija. Takvim odbijanjem zahteva SSUP-a ove republike i njihova policija su frapantno narusile sistem bezbednosti u Jugoslaviji. Druge republike ­ Crna Gora, BiH i Makedonija uglavnom su krajem osamdesetih, izvrsavale obaveze prema Saveznom sekretarijatu unutrasnjih poslova Jugoslavije. Prvi Crnogorac toga vremena Vidoje Zarkovic, cvrsto je u svojim rukama drzao crnogorsku policiju i tajnu sluzbu. Na kljucnom mestu ministra policije i Crna Gora je postovala politicki princip, po kome je vaznija ideoloska opredeljenost nego strucnost u poslu, pa je ta funkcija poveravana Slobodanu Filipovicu, Lazaru Djordjicu i Pavlu Bulatovicu. Sluzbu drzavne bezbednosti vodili su Vlada Kekovic, Husnija Redzepagic i pukovnik Lazar Boricic. Ovi prvi bili su poznati po svojim antisrpskim stavovima i policijskim pokusajima da se spreci ulazak srpskog pokreta sa Kosmeta u Crnu Goru. Vlada Kekovic je u tome imao podrsku svojih saradnika Ratka Micunovica, sefa operative, Nina Vusurovica, Daca Djolevica, Raja Vulikica, Rada Samardzica, brace Rada, Gojka i Mita Pejovica. Lazar Djordjic je imao pomoc svoje milicije, koja je na Zutoj gredi potegla i pendreke i suzavac na vlastiti narod. Svi oni su kasnije, kada je doslo do pada starog Zarkovicevog rukovodstva, smenjeni sa svojih duznosti i izvedeni na sud zbog batinanja naroda. Na njihova mesta su dosli, za ministra policije Nikola Pejakovic, a za nacelnika tajne sluzbe Bosko Bojovic, bivsi sef SDB u Bijelom Polju. Oni su upamceni po batinanju Ceka Dacevica, dr Vojislava Seselja i grupe civila u Spuzu. Zbog toga su smenjeni, a funkciju prvog tajnog policajca Crne Gore 1995. godine, preuzeo je Vukasin Maras, bivsi sekretar AMSJ.

U svim republikama, saglasno Ustavu SFRJ, ali cesto i mimo njega, 1990. godine, izvrsene su u oblasti drzavne i javne bezbednosti promene da bi se ovaj resor unutrasnjih poslova usaglasio sa radikalnim promenama u nasem drustvu. U organima unutrasnjih poslova izvrsene su mnoge organizacione promene, jer su mnoge uprave za spoljnjeg i unutrasnjeg neprijatelja ukinute. Smanjivanjem poslova, doslo je do potrebe i za smanjivanjem broja kadrova u tajnoj policiji Jugoslavije i njenih republika. Tako je,na primer,u Beogradu, tacnije u SSUP-u, penzionisano nekoliko desetina radnika koji su za to imali uslove, sa namerom da se smanji broj radnika u organima, mada su mnogi i svojevoljno napustili federalnu policiju, pa i SDB Jugoslavije, a pojedinci su jednostavno prebegli u svoje nacionalne republike i policije. Sa zahtevima za demokratizacijom, sto znaci i za manjom drustvenom kontrolom, najvece promene zadesile su, upravo jugoslovensku i republicke politicke policije. Sa njihovih lista unutrasnjih i spoljnih neprijatelja su otpali pripadnici emigracije, raznih humanitarnih, ekoloskih i politickih pokreta, pa i sami disidenti. Umesto partije na vlasti, kakav je bio SKJ, u novim prilikama visestranacki parlamenti su poceli da odredjuju ko su neprijatelji Jugoslavije. Kada je 1991. izbio gradjanski rat na tlu bivse SFRJ, ti neprijatelji su postali jedni drugima slovenacki, hrvatski, muslimanski, siptarski, pa i srpski nacionalisti i sovinisti. Tako se i dogodilo da je MUP Hrvatske u Dvoru na Uni uhapsio Zeljka Raznatovica Arkana pod optuzbom da je naoruzavao srpski narod u Krajini i pripremao teroristicke akcije protiv nove nezavisne drzave Hrvatske.

Zasto je Armija morala da intervenise umesto Sluzbe drzavne bezbednosti Jugoslavije prilikom sprecavanja tajnog naoruzavanja HDZ? Ima li Jugoslavija federalnu policiju? Da li SSUP moze da zastiti ugrozeno stanovnistvo u Kninskoj krajini koje od nje trazi pomoc? To su bila samo neka od pitanja koja su se cula u javnosti prvih meseci 1991. narocito otkako je doslo do zaostravanja stanja u Hrvatskoj, a na koja Savezni sekretarijat za unutrasnje poslove dugo nije reagovao. Oglasio se tek sredinom februara 1991. i to u Skupstini SFRJ: »Saveznom SUP-u je onemoguceno da efikasno vrsi svoje funkcije u skladu sa odgovornostima za bezbednost zemlje. SSUP je suocen sa potpunim ignorisanjem od strane RSUP-a Slovenije. Saradnja sa MUP Hrvatske odvija se kontinuirano i postoji spremnost da se i dalje odrzava. Problemi u toj saradnji su jednostrano i netacno informisanje MUP-a o akcijama hrvatskih nacionalista i sovinista i o paralelnim vojnim formacijama« ­ rekao je, izmedju ostalog, Petar Gracanin delegatima Saveznog veca Skupstine SFRJ. Kako je taj republicki bojkot izgledao, SSUP SFRJ je osetio, na primer, decembra 1990. godine, kada je na njegov zahtev RSUP-u Slovenije da dostavi podatke o postojanju paravojnih formacija, iz Ljubljane stigao odgovor sledece sadrzine:

»Obavestavamo vas da su promenjeni medjusobni odnosi, koje je prouzrokovalo usvajanje Ustavnog zakona za sprovodjenje ustavnog amandmana XXVI na Ustav Republike Slovenije. Medju 27 saveznih zakona koje je slovenacka Skupstina proglasila za nevazece na teritoriji ove Republike, stavljen je van snage i Zakon o vrsenju unutrasnjih poslova iz nadleznosti saveznih organa uprave, osim clana 6. koji definise saradnju SSUP sa stranim organima i organizacijama. Na sednici uzeg kolegijuma sekretara za unutrasnje poslove Republike Slovenije, odrzanoj 31. oktobra 1990. godine, zauzet je stav da RSUP Republike Slovenije i dalje saradjuje sa SSUP-om, s tim da ce se saradnja odvijati na podrucjima koja su bezbednosno interesantna za Republiku Sloveniju.« U Sloveniji je izvrsena tada reorganizacija Sluzbe drzavne bezbednosti, o cemu se donose i posebna zakonska akta. Umesto profesionalca Stefana Tepesa doveden je civil, profesor Miha Brajc za nacelnika drzavne bezbednosti. Dezela je, medjutim, iza ledja javnosti formirala pravu (kontra)obavestajnu sluzbu, kojoj je dala naziv Sova. Kad je ministar Petar Gracanin najavio da ce u Sloveniju uputiti inspekciju SSUP-a, tamosnji ministar policije Igor Bavcar mu je javio da »nema potrebe da se vrsi inspekcija RSUP-a Slovenije«. Igor Bavcar je, stvorivsi vlastitu republicku policiju, SSUP pretvorio u svoj servis i kurirsku vezu sa SIV-om. Bavcar je oficirski sin iz Novog Mesta, odrastao uz stripove i romane Karla Maja. Svojevremeno je napustio Ljubljansku gimnaziju i zavrsio Skolu unutrasnjih poslova. Pravi uniformisani policajac bio je svega devet meseci, dok se nije upisao na studije sociologije i politickih nauka. Interesovao se za juznoamericku teoriju razvoja. Ne krije da je neko vreme bio crveni gardista, mozda cak i crveni fasista. Zalagao se za slovenacko civilno drustvo, ali je prethodno moralo da slomi jugoslovensko komunisticko. Za tu njegovu revoluciju bila mu je potrebna hajka na JNA, na Srbiju i federalnu policiju, jer je ona za njega bila iskljucivo srpska. Namerno je zaboravljao cinjenicu da su tih osamdesetih godina najveci policajci u SFRJ bili jedan Slovenac ­ Stane Dolanc i jedan Hrvat ­ Zdravko Mustac. Slican odnos prema Saveznom ministarstvu za unutrasnje poslove ima i Josip Boljkovac, nekadasnji udbas, koji je obmanuo Petra Gracanina kada mu je javio da u Hrvatskoj nema paravojnih organizacija i kada je precutao prisustvo terorista iz Hrvatskog drzavotvornog pokreta u Zagrebu. Mada je bas ministar policije Hrvatske priznao svojevremeno, da mu je kuca puna terorista koji zele da »stvore Veliku Hrvatsku po uzoru na NDH«.

Hrvatska je zvanicno ugasila Sluzbu drzavne bezbednosti i RSUP maja 1990. kada je izvrsena teritorijalna reorganizacija javne i tajne policije. Tom prilikom je formirano redarstvo po ugledu na NDH u osamnaest gradova od Vukovara preko Zagreba i Gline do Knina. Svaki SUP je postao Tajnistvo javne sigurnosti, a poverenistvo SDB je preimenovano u Ured za zastitu ustavnog poretka i Tajnistvo drzavne sigurnosti. Za javnost, povod ovoj transformaciji hrvatske policije bila je tuca na maksimirskom stadionu, kada su, posle incidentnog prekida susreta izmedju »Dinama« i »Crvene zvezde«, milicionari sa pendrecima zavodili red i na tribinama i na terenu. Ljaga zbog te tuce sportista i navijaca bacena je na srpske kadrove u hrvatskoj policiji. To je licno ucinio dr Franjo Tudjman. Naime, vec te godine HDZ je uspeo u svojim nastupima da nahuska hrvatski narod na Srbe, pricama da Srbi imaju kadrovsku prevagu u drzavnim organima. Preciznije, da 11,5 odsto Srba vlada armijom i policijom u Hrvatskoj. Zvanicni podaci su, medjutim, govorili da je u ukupnom sastavu RSUP-a Hrvatske bilo samo 32 odsto Srba, a 63 odsto Hrvata i 4 odsto Jugoslovena. U rukovodstvu hrvatske policije tih osamnaest novih tajnistva, bilo je 75 odsto Hrvata, a 12,5 odsto Srba i 6,25 odsto Jugoslovena. Nece Srbi vise sami sebi izdavati pasose i dozvole za oruzje ­ porucivao je Hrvatima dr Franjo Tudjman. Takvo obecanje lidera HDZ-a pretvoreno je vrlo brzo 1990. godine u hajku na srpske policajce po Hrvatskoj. Za to je aktiviran rezervni sastav milicije, koji je zaposeo sva Tajnistva javne sigurnosti i poceo da vrsi nacionalna podvajanja zaposlenih. Akcijom je rukovodio Perica Juric, zamenik ministra hrvatske policije Josipa Boljkovca i doskorasnji operativac SDB BiH, kadrovski podmladak Branka Mikulica. U to vreme nacelnik Tajnistva drzavne sigurnosti bio je Djuro Perica, a zatim predsednik Komisije sabora za kontrolu. Prvi otpor tom nadzoru rezervista nad profesionalnim policajcima, pruzen je u Zadru, kada je grupa od 142 milicionara, Hrvata i Srba, od vlade Hrvatske zatrazila zastitu svojih radnih i ljudskih prava. Dr Franjo Tudjman im je odgovorio otkazom. U Puli su bez posla ostali operativci SDB Davor Duzman i Janos Palko, jer su otkrili povezanost izmedju tajne policije Slovenije i jadranskih kockarnica. Kada su o tome obavestili SSUP u Beogradu i Sluzbu drzavne bezbednosti u Zagrebu 1989. godine, narednog leta dobili su otkaz. Posle toga doslo je vreme policijskog prebrojavanja Srba u svakom hrvatskom mestu. Jedan od tih projekata, koji je, takodje, narucio Perica Juric, je imao naziv »Presjek stanja sigurnosti na podrucju Centra sluzbe drzavne bezbjednosti Gospic«. U njemu su nabrojani svi srpski aktivisti, koji rade na okupljanju srpskog naroda u Hrvatskoj. Na podrucju Gospica kao podstrekaci srpskih nereda obelezeni su penzionisani generali Danic Damjanovic, Milan Zezelj, pukovnici Petar Raskov i Aca Ciganovic, profesor Petar Stikovac, David Rastovic, predsednik opstine Donji Lapac, Mile Majstorovic, autoprevoznik, Dusan Zegarac, profesor, Rade Cubrilo, Spaso Djukic, Jovan Grujic. Autor ove procene Nikola Pavicic, nacelnik Centra SDB Gospic naglasava da je »... stanje u regionu komplikovano, jer su Srbi, samom nacionalnom pripadnoscu predodredjeni da budu neprijatelji mladoj hrvatskoj demokraciji...«

Juris na Srbe u hrvatskoj policiji, vrlo brzo se pretvorio i u traganje za agentima SDB, jer se verovalo da su i oni sve sami Srbi. Dojucerasnji radnici Sluzbe drzavne bezbednosti i KOS-a JNA u Hrvatskoj utrkivali su se koji ce od njih objaviti u novinama spiskove srpskih spijuna i dousnika. List »Zatvorenik« je, na primer, objavio kompletnu radnu listu zaposlenih u nekadasnjem resoru SDB u Splitu, sa imenima i brojevima telefona. Ta kampanja, medjutim, vrlo brzo se izrodila u klevetanje Hrvata, jer se pokazalo da su u Sluzbi drzavne bezbednosti radili i ministar Josip Boljkovac, i zamenik Perica Juric, koji je bio u SDB Doboj, i Franjo Vugrinec, savetnik policije za SAO Krajinu, i poslanik Simo Rajic, i Milko Gajski, predsednik ustavnog suda, i sabornik Slavko Degoricija, Bozo Kovacevic, glavni kontrolor na HTV, i Vladimir Seks, i Gojko Susak, i Zdravko Mustac, specijalni savetnik dr Franje Tudjmana, i Bruno Stojic, bezbednjak iz Herceg-Bosne, pa cak i ministar Anton Vrdoljak, i Vice Vukojevic. Veliki hrvatski prijatelj Jevrem Brkovic vodjen je pod sifrom »Sodoma i Gomora«. Agenti su bili i Milan Brezak, i Djuro Pesut, i Josip Perkovic, i Ivan Vakic, buduci ministar hrvatske policije i osnivaci HDZ-a Josip Manolic, Milan Kujundzic i Josip Boljkovac. Mnogi od njih su, poput Vugrinca, Kovacevica, Vekica, Mustaca svojevremeno progonili hrvatske nacionaliste i pripadnike HDZ-a. Sto rece Zvonimir Cicak, Hrvatska je bila puna udbasa i agenata.

U Srbiji je pokrajinski ministar policije Jusuf Karakusi otisao u penziju, a njegov resor preuzeo je RSUP Srbije. Neplanirana penzija stigla je i Dragana Mitrovica, nacelnika SDB Srbije, koga je na toj funkciji nasledio Predrag Todorovic, podsekretar RSUP-a. U Saveznom SUP-u, medjutim, kadrovske promene na vrhu su tek nagovestavane. Govorilo se da ce i savezni ministar policije Petar Gracanin, a i nacelnik SDBJ Zdravko Mustac u penziju. Na njihovo mesto, po jugoslovenskom kljucu, trebalo je da dodju kadrovi iz Makedonije, mozda Jovan Trpenovski, i iz BiH, Sredoje Novic. Tako se barem pricalo, jer je seoba kadrova iz federalne policije vec pocela. Poslednjih meseci te 1990. godine organe unutrasnjih poslova SFRJ napustilo je oko tri hiljade ljudi. To je bila najveca kadrovska smena u jugoslovenskoj policiji, nakon Brionskog plenuma 1966. godine, kada je samo iz Srbije policiju napustilo vise od sest hiljada milicionara, inspektora, nacelnika i komandira. Radilo se, kako su tvrdili zvanicnici o planiranom smanjivanju savezne i republicke administracije, koje je, izgleda, najdoslednije tada sprovedjeno bas u SSUP-u. U RSUP-u Srbije, radni odnos prekinulo je vise od dve stotine policajaca. Polovina iz SDB Srbije. Mnogi od njih su se, cim su culi za mogucnost odlaska u penziju, prijavili, pa se tako dogodilo da je RSUP Srbije napustio i jedan broj inspektora u najboljim godinama. Slicna, ali mnogo manja »epidemija« zadesila je i RSUP Makedonije. Bio je to 1990. godine, najbolji znak da se u javnoj i drzavnoj policiji nesto sprema. Najveci broj ljudi napustilo je policiju na Kosovu ­ oko hiljadu i pet stotina. Rec je bila o svojevrsnom politickom dezerterstvu, koje je izvedeno pod pritiskom pristinske alternative. Jedan broj albanskih milicionara je napustio PSUP da bi se pridruzio separatistima. Nekima je to dezerterstvo placeno 3.000, a drugima i 5.000 nemackih maraka, zavisno od njihovog polozaja u policiji. Za Gazmenda Malicija, nekadasnjeg rasvetljivaca u TV Pristini, koji je uz pomoc oca Mehmeta Malicija postao inspektor SDB Kosova, zna se da ga je brat Skeljzen Malici, lider alternativaca, nagovorio da izda svoju profesiju. Jusuf Karakusi, licno prvi covek PSUP-a Kosovo, jednostavno se preko noci prodao separatistima, bojeci se ne samo za svoj zivot, vec pre svega za svoja imanja i kuce. U vreme svog rukovodjenja policijom, Karakusi je trgovao kucama. Jusuf Karakusi je zvanicno 13. juna 1990. godine, u intervjuu Radio Pristini, otvoreno dao podrsku albanskim separatistima.

Mora se priznati da je i SIV jedan od faktora koji onemogucava rad federalne policije, jer nedovoljno koristi i Zakon o sistemu drzavne bezbednosti, koji mu daje pravo na intervenciju federalne policije u slucaju ugrozavanja ustavnog poretka. Takvih intervencija je bilo na Kosovu preko Zdruzenog odreda milicije SSUP-a, pa u Mosevcu, Vevcanima i Kosovu Polju, preko specijalnih komisija SIV-a, tj. SSUP-a. Kada je, medjutim, 1990. trebalo otici u Knin ili u Petrinju, SSUP nije dobio ovlascenje za tako nesto. Doduse, potpredsednik SIV-a Aleksandar Mitrovic ponudio je tada Stipi Mesicu da se u okviru clana 8. pomenutog Zakona angazuje Zdruzeni odred SSUP-a i Kninjani zastite od hrvatskih nacionalista, ali je potpredsednik Predsednistva SFRJ to odbio. Mesicu i HDZ-u je bio potreban nemiran Knin, kako bi mogli da internacionalizuju problem nove Hrvatske. Nejasno je, zasto, SIV i Ante Markovic nisu dali ovlascenje Sluzbi drzavne bezbednosti SSUP-u za intervenciju. Uostalom, kakav je bio odnos SIV-a prema SSUP-u, najbolje se videlo u cinjenici da je oko tri stotine ljudi iz ovog ministarstva otislo u penziju, da u Upravi za SDBJ, u Jedinici za obezbedjivanje, u Upravi za opsti kriminal, u Upravi za pravna i sistemska pitanja 1991. godine nije bilo nacelnika. U njima vlada v. d. stanje. Paradoksalno, na primer, je zvucala cinjenica da u vreme kad je zemlja gotovo na ivici gradjanskog rata, kad raznorazni strani obavestajci spartaju Jugoslavijom, Sluzba drzavne bezbednosti nema svog rukovodstva. Dotadasnji sef SDBJ Zdravko Mustac je vec mesec dana bio na raspolaganju, jer mu je istekao mandat, a novi sef SDB nije delegiran iz BiH. Kandidat je bio tamosnji nacelnik SDB Sredoje Novic, Srbin iz Sarajeva, covek koji je svojevremeno prosao politicke i policijske konsultacije svih republika. Njegov dolazak u Beograd je dosao u pitanje zato sto je Fikret Abdic, covek koga je Novic svojevremeno krivicno gonio, stavio primedbu da je red »da SDBJ vodi jedan musliman«. Sredoje Novic je zatim degradiran u referenta za izdavanje pasosa u sarajevskoj policiji.