Dotadasnji nacelnik Sluzbe drzavne bezbednosti Jugoslavije i drugi covek SSUP-a, Zdravko Mustac, svojevremeni organizator hapsenja maspokovaca i dr Franje Tudjmana medju njima, postao je 1990. godine, specijalni savetnik dr Franje Tudjmana za bezbednost. U prvi mah, takva vest da je Zdravko Mustac postao i clan hrvatskog Ureda za zastitu ustavnog poretka zvucala je apsurdno. Mnogi Mustacevi saradnici i kolege nisu verovali u takvu mogucnost, jer su znali da je Mustac 1971. godine, kao nacelnik SDB Zagreb, organizovao hapsenje i saslusavanje dr Tudjmana i ostalih maspokovaca. Posle toga Zdravko Mustac je, kako svedoci osjecki advokat Ivan Vekic, po kazni prebacen u SSUP. Tu naredbu je izrekao Mika Spiljak, kada se osamdesetih opet docepao vlasti u Hrvatskoj. Mustac je tokom svog mandata u SDB SSUP ­ vazio kao veliki Jugosloven, komunista i vrhunski policajac. Prelazak u redove jednonacionalne policije i u tzv. krizni stab Vrhovnistva, zato je prihvacen u Beogradu, a i citavoj Jugoslaviji, medju policajcima, kao profesionalno dezerterstvo. Mustaceve kolege nisu mogli da nadju nijedan valjan razlog za ovakav potez, do tada, kako sami rekose, sigurno, najboljeg policajca u zemlji. Ljudi se prisecaju da je Zdravko Mustac pred penzionisanje, pocetkom ove godine, bio iskreno zabrinut za svoju buducnost. Trebalo je da se kao penzioner vrati u Zagreb, zeni koja radi u »INI« i dvojici sinova koji idu u srednju skolu, a da ne ostane bez velikog stana i federalne penzije, jer je 1990. godine Vrhovnistvo mnogim bivsim policajcima i tajnim agentima SSUP-a i RSUP-a iz Hrvatske, oduzelo stanove i prepolovilo penzije. Zato se pretpostavlja da je ovaj cetrdesetpetogodisnji policajac, obavestajac i kontraobavestajac, skupo »prodao kozu« i svesno stao na stranu onih koje je godinama progonio. Bilo je misljenja da je dr Franjo Tudjman, znajuci za afere koje je Zdravko Mustac zataskao u Hrvatskoj, ucenio ovog bivseg nacelnika tajne policije Jugoslavije. Tvrdilo se i da je Mustac, kao dobar kontraobavestajac, otkrivao veze dr Tudjmana sa tajnim sluzbama Nemacke i SAD, ucenio ga, postao njegov savetnik i tako spasao glavu. Mozda se, kao mnogi vrhunski obavestajci, jednostavno prodao onome ko vise placa. Ima ljudi iz SDB Jugoslavije koji svedoce da je Mustac bio taj koji je preobratio Bogica Bogicevica, clana Predsednistva SFRJ da glasa za raspad SFRJ. Naime, Mustac je od Leke Loncara iz SID-a dobio fotografije Bogicevica u neprijatnim pozama i scenama. Zapretio mu je da ce ih sve objaviti u novinama i na televiziji »Yutel«, ukoliko ne da svoj glas za neprincipijelnu koaliciju. Uhvacen u sopstvenoj zamci, Srbin koga sami Srbi nisu mnogo cenili, popustio je pred ucenom. Da li je to tacno ili ne, ne zna se, ali je sigurno poznato da je Bogic Bogicevic glasao za razbijanje SFRJ. Zdravko Mustac je diplomirani ekonomista, koji je sa najvisim ocenama zavrsio mnoge kurseve nase tajne policije. Svoju karijeru u Sluzbi drzavne bezbednosti zapoceo je kao nacelnik »analitike« u zagrebackoj upravi, zatim je bio nacelnik SDB Zagreb, pa kod ministra hrvatske policije Pavla Gazija podsekretar za SDB Hrvatske. Sa tog mesta dosao je u SSUP, u prvoj polovini osamdesetih godina, dok je na celu SDBJ bio Srdan Andrejevic. Punih sest meseci Mustac je u saveznoj policiji radio na poslovima pomocnika sekretara za informisanje. Cim je Andrejevic otisao u penziju, on je zauzeo njegovo mesto i tu ostao za vreme ministarskog mandata Dobroslava Culafica i Petra Gracanina. Sve vreme bio je samac u Beogradu. Stan u Sarajevskoj napustao je samo vikendom kada je odlazio porodici ­ u Zagreb. Supruga mu je Srpkinja. Ima dva sina koja je dobio u kasnijim godinama. U glavnom gradu SFRJ druzio se sa Antom Markovicem, Zoranom Miskovicem, Zdravkom Poscicem, Budimirom ­ Lekom Loncarom, Brankom Tintorom i porodicom Sainovic. Voleo je ozbiljnu muziku, posebno operu i literaturu. Najveci prijatelj u Rijeci mu je bio Ragib Mendzaric, profesor na Pomorskoj akademiji, obavestajac za Mustacevu vezu sa Mikom Spiljkom i celnim ljudima iz »INE«. Zagrebacki prijatelji su mu bili, opet Mika Spiljak, ali i njegov sin Vanja Spiljak, Misa Broz i Josip Vrhovec, koje je, kazu, svojevremeno zastitio od provale. Tako je i nastao slucaj Gazi. O Zdravku Mustacu niko u SSUP-u nije rekao nijednu ruznu rec. Poznanici i kolege su ga cenili i kao coveka i kao profesionalca. Dobar deo njih ga se i bojao, jer kazu da je pored dvojice ministara policije koji su vodili politiku SSUP-a, Mustac kao podsekretar i nacelnik SDBJ, fakticki bio prvi policajac SFRJ. Ujedno i koordinator sva cetiri sistema bezbednosti u zemlji. Njemu su na noge dolazili i Branko Tintor, nacelnik SDB u SSIP-u, i Marko Negovanovic, nacelnik Uprave bezbednosti JNA i republicki tj. pokrajinski sefovi tajne policije. U toj ulozi Mustac je imao obavezu da o bezbednosnoj situaciji u zemlji i svetu redovno informise Staneta Dolanca, tj. Bogica Bogicevica, predsednike Saveznog saveta za zastitu ustavnog poretka. Zdravko Mustac je, dakle, privatno i sluzbeno u Beogradu, Zagrebu i SFRJ bio mocan covek.

Na pocetku svog rada u SDBJ, nacelnik Mustac je gurao jugoslovensku opciju, ali je vremenom sve cesce zagovarao stavove antisrpske koalicije. To se posebno osecalo u njegovim ocenama srpskog nacionalizma, koji je prvo izjednacavao sa albanskim, a zatim ga proglasavao iskljucivim krivcem za lose stanje na Kosovu. Mustac je ostao zapamcen i po insistiranju na blokadi, pa i hapsenju srpskih lidera od Koste Bulatovica do Miroslava Solevica. Ova naredjenja izdavao mu je direktno Stane Dolanc. Federalna policija je hapsila Bulatovica i Solevica, a srpska ih je oslobodjala. Veliku nepravdu Mustac i Dolanc naneli su srpskom narodu na Kosmetu neprestanim insistiranjima da je slucaj Djordja Martinovica montiran, odnosno da se kod ovog coveka radilo o samopovredjivanju, a ne o fizickom zlostavljanju i povredjivanju. O tome postoje dva »strogo poverljiva« dokumenta SDB Jugoslavije. U prvom, »Informacija o postupanju organa unutrasnjih poslova povodom slucaja samopovredjivanja Djordja Martinovica«, se jos u naslovu odredjuje stav SSUP-a i SDB SFRJ prema ovom dogadjaju na Kosmetu, a u drugom, »Informacija o aktivnosti nacionalista povodom slucaja Djordja Martinovica« se cak nalazi i lista Srba koji tvrde da je rec o nasilju Siptara iz neprijateljskih pobuda: prvi Dobrica Cosic, Vuk Draskovic, Milan Komnenic, Antonije Isakovic, Danko Popovic, Rajko Djurdjevic, Velimir Cvetic, Dusan Bogavac, Bogoljub Pejcic, Bogdan Mrvos, Dragan Barjaktarevic, Milos Markovic, Antonije Djuric i drugi. Ovaj dokument je nastao 25. decembra 1988. godine. Ja sam u razgovorima sa saveznim javnim tuziocem Milosem Bakicem, koji je pratio citav ovaj slucaj, saznao da je Djordje Martinovic napadnut od trojice Siptara, ali, da su SDB Jugoslavije i KOS JNA ucinili sve da ometu istragu nad ovim slucajem, kako srpski nacionalisti ne bi dobili argumente i duhovnu snagu za svoje nove politicke akcije. Kao javni tuzilac Milos Bakic nije smeo nigde javno to i da kaze, a meni je branio da pisem u novinama kako sam tu istinu saznao u Saveznom javnom tuzilastvu. Zdravko Mustac se kao vispren kontraobavestajac bavio i dezinformacijama, opet, na stetu Srba. U vise navrata menjao je tekstove informacija analiticke sluzbe SDBJ namenjene saveznim funkcionerima i organima, jer nije bio zadovoljan ocenom i osudom srpskog nacionalizma. Neprestano je vodio racuna o politickoj simetriji medju politickim delinkventima. Protivio se, na primer, da davno penzionisani policiajac Vojin Lukic, koji je u Boliviji imao sina, dobije u SDB Srbije pasos, sve dok se takva putna isprava ne da i Vladimiru Seksu u SDB Hrvatske. Ovakav stav Zdravka Mustaca, prvog coveka politicke policije SFRJ, mogao se tumaciti i cinjenicom da je u to vreme SSUP, tj. Sluzba drzavne bezbednosti Jugoslavije odrzavao direktnu vezu sa SDB Hrvatske, kao i sa PSUP-om Kosova, preskacuci RSUP i SDB Srbije. Mustac je u Pristini bio na vezi sa Jusufom Karakusijem, Memetom Ljumom, Selimom Brosajem i onim ljudima koji su kasnije presli na stranu albanskih nacionalista i HDZ. Time je Mustac stavljao u podredjenu ulogu SDB Srbije, a i produbljivao stari sukob izmedju federalne i ove republicke tajne policije. Na drugoj strani stopirao je aktivnost SDB SFRJ protiv albanskih nacionalista i spijuna, sto se vidi i iz tajnog izvestaja Uprave za emigraciju:

»...U realizaciji usvojene programske orijentacije i programskih zadataka u kontraobavestajnom suprotstavljanju obavestajnoj i drugoj antijugoslovenskoj delatnosti NR Albanije i ofanzivnom nastupu prema Albaniji, SDB Jugoslavije je ispoljila sledece slabosti. Nas ofanzivni-obavestajni rad prema Albaniji, koji je potenciran i prihvatan gotovo na svim sastancima i radnim dogovorima, posle sedamdesetih godina, nije prakticno uopste zaziveo. Nemamo izrazenih strateskih i drugih pozicija u Albaniji, preko kojih bi se moglo kontinuirano dolaziti do saznanja, narocito u odredjenim kriznim i drugim situacijama, od znacaja za procenu situacije i mogucih kretanja u ovoj zemlji, njenim stavovima prema iredenti, albanskoj emigraciji na Zapadu, ponasanju i aktivnosti nase IB i druge emigracije u Albaniji, obimu prisustva stranog faktora na tlu Albanije i drugim aktivnostima od znacaja za bezbednost Jugoslavije u datoj situaciji. Tome je svakako doprineo i pesimizam u Sluzbi, jer je duze vreme prisutno misljenje da se na tlu Albanije ne mogu stvarati saradnicke pozicije. To je dovelo do odredjene demobilizacije i vecoj orijentaciji SDB prema centrima Albanske obavestajne sluzbe u trecim zemljama, kao i do promene stava politickog vrha u SAP Kosovo, koga su akceptirali i preneli na Sluzbu bivsi rukovodioci PSUP-a. U SDB su, naime, preneti sa Kosova stavovi o »dobrim odnosima« sa Albanijom, te da zbog toga prema njoj ne treba raditi ofanzivno, niti je bilo kako iritirati. Ovakvi stavovi su obrazlagani da je njima u SAP Kosovo dodeljena uloga da grade nove odnose sa Albanijom, odnosno da su oni most preko koga treba da se grade odnosi Jugoslavija ­ Albanija. U tom kontekstu i teku otpori prema inicijativama u SDB za ofanzivan rad prema Albaniji, sto se posebno manifestovalo na sastanku rukovodilaca SDB na Bledu i na Brezovici.«

Nacelnik savezne tajne sluzbe Zdravko Mustac, sa ministrom federalne policije Torom Culaficem, bio je covek koji je naredio policijski obracun sa Srbima na Kosmetu, ali i u Crnoj Gori. Odobrio je izvestaj o Zutoj gredi, u kome su Srbi proglaseni za glavne organizatore »dogadjanja naroda« u Crnoj Gori. Dokaze za to sam nasao u dokumentu SDB SSUP-a od 16. januara 1989. godine, koji nosi naziv »Neke karakteristike sadasnje i procene moguceg razvoja bezbednosne situacije u Crnoj Gori« ­ strogo poverljivo. Ove ocene stanja Sluzbe drzavne bezbednosti Jugoslavije o srpskom i crnogorskom narodu date su na osnovu podataka dobijenih iz tajnih sluzbi SFRJ, SDB Crne Gore, kao i neposrednog razgovora funkcionera SSUP-a Jove Vuckovica i Krste Kijca sa celnicima RSUP-a Crne Gore obavljenog, samo dan ranije, petnaestog januara:

»Stanje bezbednosti u SR Crnoj Gori, posle zavrsetka mitinga u Titogradu i ostavke drzavnog i politickog rukovodstva je izuzetno slozeno, sa tendencijom daljeg pogorsanja i sa realnom opasnoscu izbijanja takvih ekscesa, koji mogu dovesti u pitanje javni red i mir i jos ozbiljnije ugroziti ustavni poredak u Republici. Preti opasnost potpune paralize sistema, i stvaranja stanja anarhije. U takvoj situaciji je moguce da se nametnu i preuzmu rukovodjenje pojedinci i grupe koje su se vec iskazale kao neprijatelj politickog sistema socijalistickog samoupravljanja i Saveza komunista... Na samim skupovima pojavio se i jedan broj nacionalistickih parola ­ »Crna Gora je srpska Sparta«, »Crna Gora i Srbija to je jedna familija«, »Ko to kaze da Srbija nema more«, »Hocemo u Pristinu«. Na skupovima je aktivno uzelo ucesce i veci broj lica zahvacenih merama SDB zbog ranijeg neprijateljskog delovanja. U Bijelom Polju i Pljevljima bilo je lica koja prolaze kroz kaznenu i operativnu evidenciju, kao i lica koja poticu iz porodica koja su tokom NOB bila na strani neprijatelja. Realna je opasnost da se zbivanja u SR Crnoj Gori negativno odraze na stanje u SAP Kosovo. Ukoliko bi se realizovale najave organizatora odlaska Crnogoraca u Pristinu u cilju »rusenja kosovskog rukovodstva«, medjunacionalni sukobi, ukljucujuci i upotrebu oruzja, gotovo da se ne bi mogli izbeci. U slucaju »uspeha« u Pristini na red bi, verovatno, doslo Skoplje, Zagreb i Ljubljana. U tom smislu indikativne su najave organizovanja mitinga za smenjivanje clanova Predsednistva SFRJ i Predsednistva CK SKJ.«

Iz ovog materijala SDBJ vidi se koliko je Zdravko Mustac sa ministrom Dobrosavom Culaficem brinuo o sigurnosti rukovodstva Jugoslavije i rukovodstava u republikama. Ovakve procene donesene su posle mitinga u Niksicu i Titogradu, i u vreme kada je specijalna komisija SSUP-a utvrdjivala odgovornost RSUP-a Crne Gore za batinanje vlastitog naroda. Komisija u sastavu Krsto Kijac, predsednik, Ivan Trutin i Marko Baletic formirana je po hitnom naredjenju Dobrosava Culafica. Poslata je svim ministarstvima policije kao sifrovana depesa »DX« 10. oktobra 1988. godine. Ta komisija je, medjutim, hladnokrvno zakljucila samo da je RSUP Crne Gore tukao narod po zakonu i da nema dokaza o prekoracenju policijskih ovlascenja. Verovatno, zbog toga je Mustac podrzao i radnike SDB BiH u svojim neosnovanim optuzbama SDB Srbije da organizuje upade svojih policajaca u ovu republiku. Ostalo je zabelezeno da se Mustac nije usprotivio pokusaju SDB BiH da »spijunira dvadesetak generala JNA po Beogradu, koji imaju vikendice u BiH«. Na sarajevskoj listi sumnjivih patriota nasli su se Dusan Pekic, Radojica Nenezic, Veljko Kovacevic, Milan Zezelj, Gojko Nikolis, Djoko Jovanic. Kada se, na primer, svojevremeno na sastanku sefova sluzbi bezbednosti raspravljalo o vracanju pasosa jugoslovenskim disidentima i politickim osudjenicima, na predlog Sluzbe drzavne bezbednosti Srbije da ovu putnu ispravu dobije Milovan Djilas, nacelnik SDBJ Zdravko Mustac se usprotivio rekavsi da ce on dati pasos ­ Franji Tudjmanu. Na osnovu takvog stava SDB Srbije, nacelnik savezne politicke policije je preko Petra Palkovljevica Pinkija dojavio Stanetu Dolancu »da se Srbi ne bore protiv svojih nacionalista, koji ruse Jugoslaviju«. Da bi se Pinki kao saradnik antisrpske koalicije uklonio, inicirano je njegovo sudjenje u Novom Sadu zbog privrednog kriminala, cime je diskreditovan u javnosti i ucutkan. Taj posao obavio je Ratko Sikimic, po nalogu Dragana Mitrovica, nacelnika srpske tajne policije i Radmila Bogdanovica, ministra srpske policije. Pretpostavlja se da je bas zato, kasnije, Zdravko Mustac licno onemogucio Srbiju da za njegovog zamenika u SDBJ postavi Ratka Sikimica, dotadasnjeg nacelnika VII uprave federalne tajne policije. Sikimic je u leto 1989. postao nacelnik SDB Vojvodine, umesto uhapsenog Pinkija. Mustac je sa Stanetom Dolancom inscenirao sudjenje »sestorici«, a zatim i slucaj Memorandum. SDB Jugoslavije je, naime, inscenirao da se 1986. u prostorijama »Vecernjih novosti« tj. savezne novinske kuce, »nadje« kopija ovog »velikosrpskog dokumenta«. Kobajagi slucajni pronalazac je bio novinar Aleksandar Djukanovic, zet profesora Jovana Djordjevica, koji je kod kuce posedovao rukopis Memoranduma SANU. Taj tekst je posluzio za novu politicku hajku na Srbiju, a pre svega na SANU, koja je potekla i iz Zagreba, ali i iz samog Beograda. Kao glavni krivci nacionalistickog budjenja Srbije kroz Memorandum, imenovani su Dobrica Cosic i Antonije Isakovic, mada obojica nisu ucestvovali u pisanju ove nacionalne platforme SANU. Iza ovog politicko-policijskog trika skrivao se Stane Dolanc, a iza njega Zdravko Mustac. Novinar Aleksandar Djukanovic je za ovaj »podvig« nagradjen dopisnickim mestom u Parizu. Interesantno je da je SDB Srbije, preko svog saradnika u SANU, uspela pre Dolanca da dodje do radnog teksta Memoranduma. Medjutim, ceneci da je rec o jednom bezazlenom i nedovrsenom projektu SANU, tajna sluzba Srbije nije upoznala Drazu Markovica i Petra Stambolica sa njegovim sadrzajem. Rukovodstvo SDB Srbije se bojalo da ih Markovic i Stambolic ne gurnu da progone autore ove srpske nacionalne platforme. Kada je u tajnu policiju Srbije stigla informacija da ce se sa Memorandumom ici u javnost, bilo je vec kasno za intervenciju. Stane Dolanc je bio brzi od Dragana Mitrovica. Mozda ce se nekom uciniti da je gotovo nemoguce da jedan covek ima takvu moc. Ne treba, medjutim, smetnuti sa uma cinjenicu da je Zdravko Mustac bio, skoro deset godina nacelnik Sluzbe drzavne bezbednosti. Kao dobar poznavalac unutrasnjih i spoljnih prilika, nacelnik SDBJ Zdravko Mustac koristio je svoje sposobnosti analiticara da uoci promene u jugoslovenskom, a i u citavom evropskom drustvu. On je, medju prvima u federaciji naslutio politicke lomove u Istocnoj Evropi, a i nagovestio prodor demokratije u SFRJ. Medjutim, u tim procesima njegovu paznju je najvise privlacio Slobodan Milosevic, na koga je upozorio jos pre njegovog dolaska na vlast u Srbiji 1988. godine. Dugo se takvo ponasanje sefa tajne sluzbe Jugoslavije tumacilo kao refleks politike saveznih organa, koja je neprestano upirala prst opomene u tzv. srpski hegemonizam. Radmilo Bogdanovic, tadasnji ministar srpske policije prokuzio je Mustacevo ponasanje i u vise navrata ga prijavljivao generalu Petru Gracaninu. Cak je Bogdanovic protiv Mustaca podneo i krivicnu prijavu sto nije sprecio naoruzavanje Slovenije i Hrvatske. Radmilo Bogdanovic se izborio da Mustac i SDB Jugoslavije prestanu sa praksom organizovanja rada Sluzbe drzavne bezbednosti Srbije. Kada se zna da je Zdravko Mustac potajno radio za HDZ, postaje jasno da je zastupao stavove hrvatskih celnika, ciji je bio zastitnik usred Beograda. Nacelnik SDBJ je krajem osamdesetih godina uzeo iz Arhiva SDB dosije dr Franje Tudjmana, da bi ga »ocistio« od nepotrebnih i suvisnih beleski i dokumenata. Zapravo, Mustac je taj kompletan dosije prosledio u Zagreb, tajnoj policiji Hrvatske, da ga ona »ocisti«, a u Beogradu, kod SDB Jugoslavije i SDB Srbije ostala je samo njegova kopija. Djura Pesut, tadasnji nacelnik hrvatske tajne sluzbe, bio je za to da se na taj nacin originalni policijski dosije dr Franje Tudjmana sklanja, odnosno unistava. Metar i po visok dosije dr Franje Tudjmana je spaljen u Zagrebu. Kada je MUP Srbije 1993. preuzeo SSUP i arhivu SDB Jugoslavije i taj »kontrolni dosije«, odnosno mikrofilmovani dokument o dr Franji Tudjmanu dosao je definitivno u posed srpske tajne sluzbe. Mustac je bio poznat i po tome sto je godinama stitio »INU«, prvo kao ekspozituru jugoslovenske tajne policije, a zatim i kao budjelar za sve hrvatske funkcionere koji su iz nje izvlacili pare, takodje, pod izgovorom da je ona punkt nase tajne sluzbe u svetu. Pod izgovorom da unapredjuje vredne Srbe, Mustac je iz hrvatske tajne sluzbe prebacivao one najsposobnije u Beograd i tako cistio teren za Josipa Perkovica da lakse zagrebacku policiju pretvori u paravojsku. Takvu sudbinu je doziveo nacelnik Ratko Majstorovic iz Osijeka, koji je prebacen krajem osamdesetih godina u SSUP, samo zato jer je mnogo znao i o Mustacu i o HDZ-eu. Mada se cesto istice da je Zdravko Mustac bio »sjajan profesionalac«, ipak treba se podsetiti da su se u njegovo vreme dogodile afere Satri, Lakonic, Arkan, Spegelj, koje su osramotile federalnu policiju i posebno Sluzbu drzavne bezbednosti SFRJ. Ljudi u Beogradu opravdano smatraju da je Zdravko Mustac bio jedan od glavnih »razbijaca« ove sluzbe i njen »poslednji nacelnik«.

Umesto sluzbi drzavne bezbednosti u Sloveniji i Hrvatskoj koje su svedene na mizerna odeljenja, u Ljubljani i Zagrebu su, po ugledu na Nemacku, formirani Uredi za zastitu ustavnog poretka. To je njihova nova tajna policija, koja za razliku od Nemacke ne saradjuje sa federalnom. U takvom uredu, ciji je zadatak da stiti »mladu demokraciju«, Zdravko Mustac je specijalni savetnik za bezbednost, i clan tzv. Kriznog staba, u kome su se nalazila jos dvojica njegovih komsija i kolega iz komunistickog mandata. To su bili Josip Perkovic i Franjo Vugrinec, takodje, bivsi »gonici« dr Franje Tudjmana iz 1971. godine. Dok je bio radnik hrvatske Udbe, Josip Perkovic je vazio kao strucnjak za ustasku emigraciju i antiterorizam, a Vugrinec kao ekspert za unutrasnje neprijatelje. Josip Perkovic je do 1991. bio sef vrhovnikove tajne policije pri MUP-u Hrvatske, a od tada radi u Ministarstvu odbrane na kontraspijunazi. On je posle osnivanja Ureda, marta 1992. godine, prebacio u svoje odeljenje dvadeset i petoro Boljkovcevih tajnih agenata. Perkovic je svojevremeno organizovao prisluskivanje dr Jovana Raskovica, a i ilegalni sverc oruzja kroz BiH. Franjo Vugrinec je postao specijalni savetnik Ureda za delovanje u SAO Krajina. Jurio je »unutrasnje neprijatelje« HDZ-a, dok je Mustac, koriscen kao analiticar i planer svih akcija tajne policije Hrvatske protiv Srba. Ne samo u ovoj republici vec i u SRJ, a i u inostranstvu. Ima misljenja da je nekadasnji nacelnik SDBJ i koordinator sluzbi bezbednosti u Jugoslaviji, jako dobro znao beogradsku mrezu obavestajnih i kontraobavestajnih sluzbi, veze i saradnike, sifre, agente i njihove »informatore«, i da postoji mogucnost da ih je »prodao« HDZ-u i tako provalio, kao sto je to, na primer, svojevremeno ucinio general Martin Spegelj.

To je znacilo da su i neki pripadnici tajne policije Jugoslavije i republickih i pokrajinskih sluzbi stradali, ne samo u Hvatskoj i Sloveniji vec i u inostranstvu. Jedan od bliskih saradnika Zdravka Mustaca mi, medjutim, rece da bivsi nacelnik to nije ucinio, jer je, ipak, pravi profesionalac. Uloga Zdravka Mustaca u Hrvatskoj 1992/93. godine, bila je da poveze konce razbijenog MUP-a, razjarene hadezeovske armade i tek rodjene hrvatske vojske pod firmom rezervne policije. Prastajuci tim bivsim jugoslovenskim agentima progone iz 1971. godine, dr Franjo Tudjman je pozvao u pomoc profesionalne policajce, jer je shvatio da Boljkovac i Degoricija nisu sposobni da rukovode MUP-om. Bilo je cak reci da ce Mustac biti i novi ministar policije Hrvatske, ali se to nije dogodilo, pa je Zdravko Mustac penzionisan. O tome sta je Mustac mogao da odnese sa sobom iz SDB Jugoslavije dr Andreja Savic kaze:

»Koliko je i sta odneto iz SDB Jugoslavije, ne znam. Mogu reci da su se ti kadrovi iz Hrvatske i Slovenije vrlo brzo ukljucili u bezbednosne strukture secesionistickih republika. Mustac je po povratku iz Beograda direktno ukljucen u sam vrh Ureda za nacionalnu sigurnost. Sigurno je da covek kao Mustac u glavi ima mnogo toga. Ili, Slovenac Boris Zore, vodio je, kako se strucno kaze, osetljive kombinacije prema inostranstvu. To je zbog njegove izdaje sve palo u vodu.«

Zbog bekstva Slovenaca, Hrvata, muslimana, Makedonaca i bojkota 1992. godine, citava policijska aktivnost SSUP-a svedena je samo na poslove obezbedjivanja saveznih i stranih diplomatskih predstavnika, kontrolu stranaca i medjunarodni kriminal. Mada i tu ima problema, jer je i svaki nas clan Predsednistva SFRJ, na primer, dovodio sa sobom svoje obezbedjenje. Desavalo se da SDB SSUP-a nije ni znala gde se clanovi Predsednistva SFRJ krecu po Beogradu, a niti su smeli da to znaju. Na proslavi Dana bezbednosti, general Veljko Kadijevic je konstatovao da je sistem bezbednosti u SFRJ razbijen. Tada, 1991. godine u nasoj zemlji su delovale cetiri vrste sluzbi bezbednosti, reklo bi se svaka za sebe: vojna, koju je predvodio nacelnik Marko Negovanovic, savezna, ciji je vrsilac duznosti bio Pjer Misovic, Saveznog sekretarijata za inostrane poslove, ciji je sef bio Branko Tintor, i republicke, tj. pokrajinske sluzbe. U BiH nacelnik SDB je bio Branko Kvesic, u Hrvatskoj je Josip Vukas, inace predsednik Ureda za zastitu ustavnog poretka, u Crnoj Gori je bio pukovnik JNA Lazar Boricic, u Makedoniji je bio Stevan Pavlevski, a u Sloveniji Miha Brejc. U Srbiji je bio Zoran Janackovic, na Kosovu je Radosav Lukic, i u Vojvodini nacelnik tajne policije je bio Ratko Sikimic. Kada je Dobrica Cosic postao predsednik Jugoslavije licno je insistirao, po dogovoru sa generalom Petrom Gracaninom, da njegov sef kabineta Dragisa Ristivojevic preuzme vodjenje federalne Sluzbe drzavne bezbednosti. U to vreme kao zamenik ministra, Ristivojevic se pojavljivao u Saveznoj skupstini na raspravama oko policijskih izvestaja. Ristivojevic je bio srpski kadar. Radio je u beogradskoj Upravi SDB, u vreme Dusana Stupara, kao nacelnik kontraobavestajnog sektora za Istok i albansku emigraciju, pre nego sto je krajem osamdesetih presao u SSUP. Za Cosicevog mandata Dragisa Ristivojevic je samo neko vreme bio v. d. nacelnika federalne tajne policije, dok 1992. nije otisao u penziju. Tada je savezna vlada na mesto ministrovog pomocnika, postavila Mihalja Kertesa, koji je nezvanicno vodio i SDB Jugoslavije. Sa njim je, medjutim, drzava SRJ imala druge probleme.