Nema Srbina koji nije cuo za Mihalja Kertesa. To je poslanik sa najvise poverljivih funkcija, ali i zastupnik SPS-a sa najvise nadimaka. Kertes je bio predvodnik antiautonomaske revolucije u Novom Sadu. Proslavio se 1988. godine, recenicom da se on kao Madjar ne boji Srba. Autorstvo tih vec istorijskih reci pripisuje se Jovi Radosu, tadasnjem funkcioneru PK SK Vojvodine, ali i Miroslavu Solevicu, lideru kosovskih Srba. Za razliku od njih dvojice, Kertes je sa tim recima napravio politicku karijeru. Biran je za poslanika u Grockoj, uz osporavanje opozicije i podrsku Vrhovnog suda. Upamcen je i kao ministar za narod, jer je bio predsednik Odbora za prituzbe i zalbe gradjana, ali i kao ministar bez portfelja u Sainovicevoj vladi. Nije se proslavio kao predsednik Odbora za Kosmet, ali jeste kao pomocnik ministra unutrasnjih poslova Jugoslavije, kada je SSUP »priveo« u MUP Srbije. Zbog efikasnosti u politickom delovanju, NIN je 1993. za Kertesa napisao da je to covek za specijalne namene u srpskoj vladi. Magazin »Vreme« ga je nazvao »Balkanski spijun«, a za »Borbu« je bio »princ srpskog Diznilenda«. Prijatelji i poltroni ga zovu Bracika, mada on najvise voli da je samo Braca. Kada je postao prvi covek jugo-carine, Kertes je od nezadovoljnih radnika dobio i nadimak ­ diktator. Njegovim dolaskom u kamenu zgradu Savezne uprave carina na Novom Beogradu, maja 1994. zavedeni su red i rad, sto pojedinim cinovnicima u ovoj federalnoj ustanovi, ali i carinskim poreznicima na drzavnoj medji, nije bas bilo po volji. Mnogi ovlasceni i neovlasceni sverceri u SRJ doziveli su Kertesovo imenovanje kao atak na pravo da sami pljackaju drzavu, pa su ga proglasili i srpskim serifom iz Norvudske sume. Mihalj Kertes je rodjen 29. avgusta 1947. godine u Backoj Palanci. Po profesiji je socijalni radnik. Otac mu je bio krojac, majka domacica, a brat mu je gastarbajter u Nemackoj. Braca je zavrsio Visu upravnu skolu i 1970. godine se zaposlio kao referent za socijalnu zastitu. Palancani ga pamte kao ljubitelja dunavskih riba i pecanja na avanturisticki nacin. Od 1975. je clan SKJ. U VO Dunav radio je kao referent za ONO i DSZ. Tih godina usao je u politicku strukturu opstine Backa Palanka, a 1986. je postao sekretar OK SK.

Za Bracino ime su vezivane afere krijumcarenja oruzja u Bosnu, koje je po pisanju »Vremena«, obavljao sa Miodragom Davidovicem, nacelnikom SUP-a. Licno je Dafina Milanovic svedocila da mu se zalila kao bratu, da je »ovi njegovi prisluskuju«. Sam Kertes je u srpskom parlamentu priznao da je kao prvi covek tajne policije SRJ prisluskivao i prevodio telefonske razgovore Andrasa Agostona, lidera vojvodjanskih Madjara. Srbe je u tom parlamentu branio i od Jozefa Kase, gradonacelnika Subotice. Kasnije je pod pritiskom javnosti, ali i SPS-a Braca priznao da se salio kada je govorio o prisluskivanju. Tu izjavu je dao javno, jer je vec na svojoj kozi bio osetio sta znaci biti izbacen i bojkotovan unutar vladajuce stranke. Kada je Milan Panic suspendovao Kertesa, za njega nije bilo mesta u novoj srpskoj vladi, pa je Braca danima dolazio u Nemanjinu 11 i setao se hodnicima. Ulazio je na kapiju predsednika vlade, tako da su ministri i njihovi pomocnici mislili da to Kertes svakog dana svraca kod Nikole Sainovica. Jedina privilegija mu je tada bila da dobija benzin u MUP-u Srbije. Punih osam meseci je Mihalj Kertes, nekadasnji pomocnik ministra savezne policije, bio bez posla i bez plate. Primao je doduse, kao poslanik volonter svoj poslanicki dodatak, ali to nije isto, jer je plata ovog viceministra bila mnogo veca. Popularni Braca je jedini covek koji je platio ceh politickih hirova smenjenog jugoslovenskog premijera Milana Panica. Zato je Mihalj Kertes, uz pomoc dvojice advokata, i tuzio ovog americkog biznismena sudu i u Americi i u Jugoslaviji, i zatrazio odstetu za otkaz, uvredu casti i imena od deset miliona dolara. Jednom prilikom Braca mi je ispricao kako je nastradao u Londonu:

»... Otisao sam na Londonsku konferenciju kao osmi clan jugoslovenske delegacije. Bilo nas je dvadeset i cetvoro. Milan Panic je dosao u Englesku dva dana pre delegacije. Ja sam bio smesten osam spratova iznad apartmana Slobodana Milosevica i Dobrice Cosica, mada je, kao covek iz federalne policije, trebalo da budem mnogo blizi nasim predsednicima. Moj posao je bio koordinacija obezbedjenja predsednika SRJ Cosica i predsednika Srbije Milosevica. Na pocetku konferencije imao sam problema sa domacinima, jer su izbegavali da Radovanu Karadzicu i Goranu Hadzicu izdaju propusnice za glavnu salu. Zeleli su da ih smeste na galeriju kao posmatrace. Tek sto sam taj problem resio, prisao mi je jedan stranac i diskretno mi rekao: ðCujem da ste smenjeni!?Ð Odgovorio sam zbunjeno: ðMoze biti!Ð Nekoliko trenutaka kasnije pozvale su me kolege iz Beograda i saopstile mi da je Televizija Beograd iz Londona javila dve vazne vesti. Prva je bila da je Londonska konferencija pocela, a druga da me je premijer Panic smenio sa duznosti pomocnika ministra federalne policije. Zatrazio sam telefaks s obrazlozenjem i dobio ga iz Beograda. Pisalo je da ne podrzavam program o sprecavanju etnickog ciscenja u Jugoslaviji. Ostao sam sam. Svi su pobegli od mene. Osecao sam se kao prevareni muz koji poslednji saznaje da ga zena vara. Cak je i Dobrica Cosic od svoje supruge iz Beograda saznao sta mi se dogodilo. Tih dana sa Panicem se uopste nisam vidjao. Nabavio sam njegov govor i video na dopisanoj stranici 4a. njegovu izjavu da me je zaista smenio. Pricalo se da je to uradjeno zato sto mu je tajna sluzba Britanije pokazala moj dosije o etnickom ciscenju. Nikakav tajni dosije o meni ne postoji kod engleske sluzbe, niti sam se bavio prisluskivanjem. Milan Panic je mene jednostavno zrtvovao, jer mu je na toj konferenciji bio potreban neki efektan potez kojim bi zaradio politicki poen vise u medjunarodnoj javnosti, a posebno kod stranih politicara, a i da bi mi se osvetio. Pred raspravu na konferenciji, dobio sam dva Paniceva dokumenta. U prvom se on zalaze da SRJ prizna Hrvatsku u Titovim granicama, uz obavezu da se zatim Jugoslavija prizna od strane OUN. U rubrici za potpis bila su otkucana imena Milana Panica i dr Franje Tudjmana. Drugi dokument je predvidjao saglasnost SRJ za formiranje autonomnih oblasti Kosovo, Vojvodina i Sandzak. U potpisu, bila su imena Milana Panica, Slobodana Milosevica, Dobrice Cosica, Momira Bulatovica i ne znam zasto, ali i dr Franje Tudjmana. Takav dokument je nabavio i dr Nikola Koljevic i pokazao ga clanovima nase delegacije. Svi su bili iznenadjeni. Milosevic je odbio da nastavi konferenciju ako se ti papiri unesu u salu. To je rekao i Cosic. Panic je histericno lupao po stolu, preteci nam vojnom intervencijom i bombardovanjem.

... Milosevic ga je pitao sta sam ja to uradio. Panic mu je odgovorio: »Cuo sam da je etnicki cistio zemlju i ja sam ga zato otpustio!« Milosevic ga je upitao da li ima dokaze za to, a Panic je onako sarmerski pokusao da me zagrli i dobacio: »Ma, nije to nista, dodji ti na posao!« I dosao sam vec u petak, ali mi je ministar federalne policije Pavle Bulatovic objasnio da je vlada jednoglasno donela odluku o mom smenjivanju. Hteo sam da izvrsim primopredaju duznosti, ali ljudi iz SSUP-a mi to nisu dali. Radnici SSUP-a su mi obili radni sto i kasu. Trazili su verovatno neki kompromitujuci materijal protiv mene, ali su nasli samo flase pica za reprezentaciju i pistolj CZ 10 Auto, koji smo kupili na poklon bivsem ministru generalu Petru Gracaninu. Ne znam zasto, ali isekli su na komade jednu umetnicku sliku. Mislili su verovatno da i u njoj nesto krijem. Mene je od tada savezna administracija jednostavno bojkotovala. Platu su mi prebacili u Jugobanku. Oduzeli su mi londonske dnevnice. Radnu knjizicu su mi sakrili, resenje o otkazu mi nisu dali, jer su zeleli da me vode kao da sam na raspolaganju. Ja takav status nisam zeleo, pa sam im posle tri meseca jednostavno oteo radnu knjizicu i radni dosije i tako zvanicno ostao bez posla!«

Oko imenovanja u SMUP poslanik Kertes je imao problema. Njega je Srbija delegirala za zamenika saveznog ministra policije, ali je vlada Ante Markovica, odnosno potpredsednik Aleksandar Mitrovic odlucio da ga imenuje za pomocnika ministra. To imenovanje ometali su mnogi ljudi iz SIV-a, posebno Zoran Miskovic, sin generala KOS-a Ivana Miskovica ­ Brke, koji je uvek sanjao da bude policajac. Kad je Braca dosao 1. aprila 1992. godine u SSUP, imao je sva ovlascenja i zamenika, ali i pomocnika ministra. Uselio se u kabinet u kojem su radili Stane Dolanc, Zdravko Mustac, a zatim i Ivan Erzan ­ izdajnici iz SSUP-a koji su pokrali i odneli sa sobom sva orginalna dokumenta Sluzbe drzavne bezbednosti Jugoslavije. Srecom, neki referent ih je sacuvao na mikro-filmovima, tako da je Kertes imao njihove kopije:

»... Zeleo sam da SDB, a i citav SSUP dovedem u red. Bila je to kuca alkoholizma, a i leglo antisrpstva usred Beograda. Red sam poceo odmah da zavodim. Zatrazio sam stanje inventara od 31. decembra 1991. godine i odmah otkrio da su radnici SSUP-a ukrali cetrdeset i dve umetnicke slike, ciji je vlasnik bila drzava SFRJ. Neposredno pre mog dolaska podelili su sve federalne stanove, cak i radnicima koji su prebegli u druge republike. U Ulici 27. marta, u stanu od 182 kvadrata, umesto saveznih cinovnika zatekao sam prilikom kontrole devet podstanara. Devet Grka koji su placali mesecno 900 DEM jednom makedonskom funkcioneru. Promenili smo brave i taj stan uzeli natrag! Ja sam SSUP cistio po etickom, a ne po etnickom principu. Trazio sam da se sa svih tzv. osetljivih mesta uklone ljudi van Srbije i Crne Gore. Ti ljudi nisu bili u stalnom radnom odnosu, vec na privremenom radu u Beogradu. Oni su bili delegirani od svojih republika i ja sam samo trazio da se vrate kuci, svojim drzavama. Zanimljivo je da u SSUP-u na kljucnim mestima nije bilo srpskih kadrova. SSUP je godinama bio poznat kao antisrpska institucija. Sto je jos gore, protiv Srbije su radili i neki Crnogorci i neki Srbi, na primer, sef kabineta i samozvani sef obezbedjenja zgrade, kao i sef Uprave za opste poslove. Ti ljudi su bili zaduzeni da nastave kontinuitet delovanja protiv Srbije. Smenjivanjem i penzionisanjem takvih kadrova, ja sam zeleo da presecem taj kontinuitet. Upad snaga MUP-a Srbije u tu zgradu, kazu, bio je deo moje akcije presecanja tog antisrpskog kontinuiteta? Ne bih ja to tako tumacio. Vlada Aleksandra Mitrovica donela je odluku da se zgrada SSUP-a u Ulici kneza Milosa 92 prenese u vlasnistvo MUP-a Srbije. Taj prenos je u II opstinskom sudu i verifikovan 2. avgusta prosle godine. Niko se na tu odluku vlade nije zalio, pa ni SSUP. MUP Srbije ga je o tome izvestio i zatrazio da se izvrsi preuzimanje zgrade. Oni to nisu na vreme ucinili i MUP je jednostavno usao u svoje. Ja sam se tamo zatekao slucajno i cuo jednog federalnog policajca kako mi dobacuje: »Ovo je okupacija!« Ja sam ga samo zapitao: »Sta je, jesu li to dosli Nemci?« I on je ucutao. Osvajanjem zgrade, MUP Srbije je preuzeo tada i tehnicko odeljenje i arhivu SDB SSUP-a, a zatim i radnike. Sluzba drzavne bezbednosti Jugoslavije je imala jednu od najjacih tehnickih sluzbi u Evropi. Ona je bila u stanju da prati i kontrolise veliki broj Srba, dok je arhiva imala na hiljade dosijea o srpskim patriotima, cak i o ljudima na visokim drzavnim poslovima. Puna jedna soba dosijea, koji su cesto u SDB SSUP korisceni da se ti srpski politicari ucenjuju i uznemiravaju.

Jugoslovenska tajna policija je bila gospodar zivota i smrti ne samo u SFRJ, vec i u Evropi. To je bila drzava u drzavi, koja se borila protiv svega sto je bilo srpsko. Pod komandom Zdravka Mustaca, SDB SSUP-a je pratio, snimao i prisluskivao sve srpske kadrove jos od 1986. godine, a ni mene nisu ostavljali na miru! Uzeo sam svoj dosije u SDB da vidim sta je o meni pisano. Unutra sam nasao izjavu Stipe Suvara na Predsednistvu SFRJ 1989. da sam ja, navodno, 1971. godine pripadao maspoku i ucestvovao u akcijama hrvatskih nacionalista. Te godine ja sam bio u zatvoru, jer sam pevao na javnom mestu u Iloku pesmu »Slava Srbinu«. U dosijeu sam nasao i ocenu inspektora SDB Osijek da sam »srbocetnicki nastrojen«, sto se ocigledno nije slagalo sa Suvarovom tvrdnjom. SDB SSUP-a me pratio i snimao i u vreme kada sam ja bio clan Predsednistva Srbije! Ne znam da li je i Slobodan Milosevic kod njih u SDB imao svoj dosije, nisam imao vremena sve da pregledam. Trazio sam, dok sam bio pomocnik, od generala Gracanina da vidim neka dosijea, ali mi on to nije dozvolio. General je bio vrlo oprezan covek! Bio je okruzen ljudima koji i danas obozavaju Zdravka Mustaca, pa je i on kao ministar morao da pazi sta radi. Dok sam bio u SSUP-u, dao sam nalog inspektorima da otkriju gde se nalazi agencija Zdravka Mustaca i HDZ za razmenu imovine raseljenih Hrvata i Srba, koja je vrsena po ceni od 1.000 DEM, ali na stetu Srba. Uspeli smo da otkrijemo da je iza te i takve razmene, ali i iza simpatizera HDZ i ZNG u Hrtkovcima stajao velecasni Kraljevic, koji je pune dve godine radio za hrvatsku stvar...«.

U razgovoru sa ministrom savezne policije Pavlom Bulatovicem o osvajanju zgrade u Kneza Milosa 92 saznao sam: »... Pravi razlozi nisu ni u kakvoj vezi sa nasom arhivom, mada je i ona zauzeta. Uveren sam da ce je SDB Srbije cuvati. Ova akcija MUP-a Srbije indirektno ima veze sa zakonom o sistemu bezbednosti, jer neko u Srbiji ne zeli jedinstvenu drzavu i bezbednost. Naime, kako ima sukoba izmedju savezne vlade i republicke vlade oko pitanja ingerencija SMUP-a, to su neke snage u Srbiji isturile u prvi plan. Na sednici federalne vlade je procenjeno da su upadom MUP-a Srbije u SMUP mnoge funkcije savezne policije ugrozene. I Institut bezbednosti, koji je osnovao SIV, je u aprilu prenet u nadleznost MUP-a Srbije...«

Inspektor Boza Spasic, medjutim, imao je nesto drugaciju pricu: »Hrvatska je u SSUP-u imala jos jednog svog coveka u Upravi za opste poslove. Bio je to Zlatko Pencevski, hrvatski kadar sa sahovnicom, koji je pokupio kompletnu materijalnu dokumentaciju Saveznog SUP-a ­ gde su objekti, gde su garaze, gde su njive, gde su svi strategijski znacajni objekti i to je odneo u Hrvatsku. To isto je radio Zdravko Mustac po liniji drzavne bezbednosti. Dosli smo do podataka da se u Uredu za zastitu ustavnog poretka Hrvatske priprema jedna analiza takozvanog bogatstva Saveznog SUP-a, koju ce Hrvatska, kada budu u Zenevi pregovori kod Badenterove komisije, staviti kao zahtev za deobni bilans. Jedino sto nisu znali, a sto smo mi u medjuvremenu procackali, jeste da se sva imovina, svi objekti saveznog SUP-a, jos uvek vode na nepoznate vlasnike, odnosno na drzavu FNRJ jedan deo, a drugi deo se vodi na seljake kojima su ta imanja oduzeta, pa jos nije sve prepisano na drzavu. Pa, svakako da je ovo preuzimanje inicirano iz srpskog vrha, i svakako da je to bilo neophodno. Nakon toga je Hrvatska apsolutno odustala od prijavljivanja zgrade Saveznog SUP-a za deobni bilans, a kao pandan tome, oduzeto je i definitivno upisano kao hrvatsko odmaraliste »Valbadon« koje je bilo vlasnistvo Saveznog SUP- a. Znali su da mi imamo tu dokumentaciju. Sad je to definitivno tante za bumte, tako da je to jedan vrlo znacajan posao, koji je zavrsio Braca Kertes.« »Savezna tajna policija je uhodila Srbiju!?« Tako mi je rekao dr Andreja Savic u leto 1994. godine. Profesor dr Andreja Savic, nekadasnji operativac i analiticar u srpskoj Drzavnoj bezbednosti, a zatim nacelnik za skolovanje i strucno usavrsavanje u Institutu bezbednosti MUP-a Srbije, 1994. godine, je objavio knjigu pod naslovom »Uvod u drzavnu bezbednost«. To je jedno od retkih dela o sistemu bezbednosti uopste, a posebno o sistemu bezbednosti Jugoslavije. Zeleo sam da cujem njegovo strucno misljenje o situaciji u sistemu bezbednosti i tajnih sluzbi SRJ:

»Nalazimo se u procesu stvaranja trece Jugoslavije. U Ustavu iz 1992. godine, postavke i koncepcija odbrane i bezbednosti definisani su vrlo uopsteno i globalno. To ce morati detaljnije da se razradi. Mislim da je Savezna Sluzba drzavne bezbednosti jos u fazi nastajanja. Njene poslove preuzele su republicke sluzbe iz poznatih razloga. Tamo je bilo dosta bezbednosnih problema. Posebno u vreme vlade Milana Panica. On je sa sobom doveo i savetnike iz Amerike koji su prisustvovali sednicama kada se raspravljalo o najosetljivijim pitanjima, kao sto su, na primer, bezbednost i odbrana. Preuzimanje poslova od strane republickih sluzbi mislim da je bilo opravdano. Moralo je to da se uradi kako bi se zastitili nacionalni i drzavni interesi, a to fakticki znaci da politicki vrh Srbije i Crne Gore nije imao poverenja u saveznu sluzbu. Kada se drzava rastura i nestaje, postoji velika opasnost od oticanja podataka i mogucnosti da strane obavestajne sluzbe dodju u posed odredjenih poverljivih informacija. Strane sluzbe su verovatno iskoristile ovu priliku. Dosle su do nekih vaznih informacija. Savezni SUP je fakticki tada prestao da postoji. Nije ispunjavao svoje ustavne i zakonske obaveze. Bio je to poslednji cas da se stvari preuzmu i da se sacuvaju nacionalni interesi.«

Po kazivanju jednog penzionisanog mladog operativca SDB Jugoslavije, prvo sto su ljudi Jovice Stanisica trazili kada su usli u SDB Jugoslavije bio je dosije Slobodana Milosevica. Pokupili su svaki dokument o Milosevicu i posle toga obavili razgovore sa svakim operativcem koji je sluzbeno pokrivao Milosevica i o njemu u dosijeu ostavio belesku. Drzavnu bezbednost Srbije je mucio strah da u dosijeu ima podataka koji bi kompromitovali Slobodana Milosevica, jer je u to vreme SDB Srbije,a i SDB Jugoslavije dosla do podataka da Ante Markovic i Ivica Stambolic iznose milionske sume deviza iz SFRJ u inostrane banke. Tajna policija je to trebala da spreci, ali nije imala mogucnosti, pa se SDB pribojavala da tako nesto nije cinio i Slobodan Milosevic, i da o tome podatke imaju Slovenci i Hrvati. Zato je Jovica Stanisic svakog operativca koji je pratio dosije Slobodana Milosevica licno ispitivao. Pokazalo se da je strah SDB Srbije bio uzaludan. Milosevic nije potkradao vlastitu drzavu. U to vreme, Sluzba drzavne bezbednosti SRJ imala je oko 250.000 dosijea. Podaci o tzv. unutrasnjim neprijateljima sada su svrstani u policijski referat pod naslovom »Unutrasnji ekstremizam i terorizam«. Medju njima najdeblji su dosijei »Apel«, »Partner« i »Tenis«. Prvi sadrzi podatke o akterima politickog pluralizma u bivsoj SFRJ, drugi informacije o aktivnosti Srpske pravoslavne crkve i njenih vladika, a treci cinjenice o delovanju KGB na prostoru Jugoslavije. O stranim obavestajcima dosijei se nalaze u Sluzbi dokumentacije i informacija u SMIP-u, a o spijunima u SDB Srbije, koja kontraobavestajno stiti SRJ.

Tajna sluzba SRJ je devedesetih godina transformisana i formirana prvo u Srbiji, a zatim u Crnoj Gori. O tome mi je dr Andreja Savic kazao: »Osnovni delokrug rada nase Sluzbe je odbrana od nasrtaja stranih obavestajnih sluzbi i svih faktickih i potencijalnih krivicnih dela koja u sebi imaju element terorizma. U tom smislu Sluzba pruza znacajnu pomoc kreiranju i strateske i takticke politike Srbije i Jugoslavije. Da budem konkretniji, Sluzba dolazi do odredjenih saznanja o namerama i planovima koji su upereni protiv nase zemlje, bez obzira da li dolaze spolja ili iznutra. Ona to prezentira drzavnom rukovodstvu, koje te podatke dalje koristi kao podlogu za vodjenje politike. Sa raspadom SFRJ i stvaranjem trece Jugoslavije, svi, odnosno vecina atributa politicke policije je iscezla. Kada to kazem, imam pre svega na umu sve one mere koje politicka policija obicno primenjuje. Mada opozicija tvrdi, iznoseci primere Seselja, da politicka policija i dalje postoji i da je pod uticajem i u sluzbi vladajuce stranke. Teorijski gledano, u uslovima visepartijskog sistema Sluzba drzavne bezbednosti ne sme da bude u funkciji ove ili one partije. Verbalni delikt smo, na primer, smestili u muzej i on nije vise predmet rada ove tajne sluzbe Srbije i Jugoslavije. Cak ni verbalni napad na instituciju predsednika Republike Srbije. To rade organi pravosudja. I sintagma »unutrasnji neprijatelj« definitivno je proterana sa ovih prostora. Mozemo da govorimo samo o antiustavnoj delatnosti sa pozicija domaceg terorizma koji ugrozava ustavni poredak. Svi ovi slucajevi koje smo imali u godinama ratnog okruzenja uglavnom su vezani za ilegalne organizacije i grupe teroristickog karaktera, i to uglavnom na podrucju Kosova i Metohije i Sandzaka. U MUP-u Srbije postoji Resor drzavne bezbednosti i Resor javne bezbednosti. U Crnoj Gori su zadrzali stare nazive i imaju Sluzbu drzavne bezbednosti i Sluzbu javne bezbednosti. Bivsa JNA imala je Drugu upravu Generalstaba (VOS) ciji je zadatak danas ofanzivni rad prema inostranstvu i Sluzbu bezbednosti (KOS) koji radi danas na kontraobavestajnoj zastiti od nasrtaja stranih vojnih sluzbi. Ta sema je i dalje ostala. Takodje, u Ministarstvu spoljnih poslova postoji Sluzba za istrazivanje i dokumentaciju (SID). Za ovu sluzbu se moze reci da je u procesu transformacije. Ranije je bila sastavljena po republicko-pokrajinskom kljucu i odigrala je ulogu Trojanskog konja neprincipijelne koalicije u Srbiji. Njen rad sada kreiraju Srbija i Crna Gora. SID 1995. godine nije imao nacelnika, jer je Zoran Janackovic postao generalni sekretar MIP-a SRJ. Tek treba na celo SID-a da dodje covek iz Srbije. Postupak je u toku.«

Sistem bezbednosti SRJ i obavestajnih sluzbi SRJ i 1995. godine funkcionisao je po zakonu donetom 1985. godine u bivsoj SFRJ. Zasto se ova tako specificna, osetljiva i vazna oblast nije uredila novim zakonom, tesko je bilo reci. Verovatno zbog toga sto ni Srbiji ni Crnoj Gori nije bila potrebna nova jaka Jugoslavija, pa ni njene jake tajne sluzbe. Zakonski predlozi su tokom 1995. uradjeni, ali je procedura bila jako spora u Saveznoj skupstini.