Jugoslovenska tajna policija bavila se svim metodama predvidjenim u radu svih (kontra)obavestajnih sluzbi sveta, kao sto su, na primer: tajno ugradjivanje agenta u redove protivnika; tajno snimanje i prisluskivanje; prikriveno anketiranje; prikriveno pracenje i posmatranje; maskirano naucno istrazivanje; ispitivanje izbeglica, dezertera i emigranata; izvidjanje; prikupljanje podataka preko privrednih, diplomatskih i novinarskih predstavnika. U udzbenicima drzavne bezbednosti za buduce operativce pominju se i nasilni metodi rada, ali kao »neobavestajna dejstva obavestajne sluzbe«: psiholoska dejstva; propaganda; spijunaza; diverzija; sabotaza; izazivanje kriznih situacija; prevrati i pucevi; terorizam; ubacivanje naoruzanih grupa; specijalne operacije. Kidnapovanja i likvidacije drzavnih neprijatelja se ne pominju, a upravo to su, gotovo, trideset godina, bili karakteristicni metodi jugoslovenske tajne policije.

U inostranstvu su, na primer, kidnapovani Vlado Dapcevic, Mileta Perovic, Slobodan Bata Todorovic i Krunoslav Draganovic i dovedeni u SFRJ da im se sudi. Pukovnik JA, ibeovac iz logora u Bileci, emigrant u SSSR-u i Belgiji, Vlado Dapcevic je 1975. godine boravio u Bukurestu. Bio je zajedno sa svojim telohraniteljem Djokom Stojanovicem, jer je vec imao najava da ce ga SDB Jugoslavije kidnapovati. To se i dogodilo 8. avgusta 1975. kako se seca sam Vlado Dapcevic:

»... Posljednje vece nas je Aleksandar Opojevic pozvao kod sebe na veceru. Bilo nas je cetvorica: domacin, Djordje Markusev, Stojanovic i ja. Oko jedanaest sati krenuli smo u hotel. Sa Markusevim smo se prije toga oprostili. Cim smo krenuli, primjetio sam da nas prati jedan bijeli automobil. Skrenusmo u neku sporednu ulicu ­ on za nama, skrenusmo ponovo u glavnu ­ on za nama. Kad smo stigli u hotel »Derebenti«, oko onih liftova je stajalo dvadesetak ljudi. Na recepciji ­ nema naseg kljuca. Opojevic rece: ­ To su sigurno ovi iz rumunske policije isli da ti pretresu sobu, pa su, vjerovatno, zaboravili da vrate kljuc! Dali su nam rezervni kljuc. Ostavio sam ovu dvojicu nasred onog hola i krenuo sam do recepcije da zakazem budjenje. Kad sam se okrenuo njih dvojice nije bilo. Udjoh u lift, udje za mnom i gomila onih koji su cekali pred liftom. Niko ni rijeci ne progovori. Kako sam izasao iz lifta i krenuo ka sobi, na mene se obrusilo ko zna koliko ljudi. Pljustali su po meni udarci sa svih strana. Onda sam dobio udarac od kojeg sam poceo da gubim svijest. Prvi put sam se osvijestio na podu izmedju prednjeg i zadnjeg sedista nekog automobila. Bile su mi vezane i noge i ruke ­ kao paket! Jedan od njih mi je drzao onu palicu duboko u ustima. Umalo se nijesam ugusio. To je kratka palica, obmotana gazom i sluzi da te onemoguci da vices. Odvezli su me u neku vilu okruzenu bastom. Cetvorica su me iznijeli iz kola. Kroz trepavice sam vidio da nose i Stojanovica i Opojevica. Prvo su mene bacili na pod. Probudio sam se sjutradan uvece u beogradskom Centralnom zatvoru, u jednoj celiji u suterenu...«

Vlado Dapcevic je kasnije prebacen u vojni zatvor na Vozdovcu, gde su ga posetili sef odeljenja jugoslovenske drzavne bezbednosti Cetkovic sa pomocnicima Djerkovicem i Zikom Jovanovicem. Na prvom saslusanju Dapcevic je shvatio da SDB zna sve o njemu. Na sudjenju kao krunski svedok pojavio se emigrant Lala Ivanovic, a doveli su i nekog ibeovca koji je, kaze Dapcevic, radio za Sluzbu drzavne bezbednosti Jugoslavije. Sudjenje, vojno, je trajalo pet-sest dana. Odlukom suda Vladimir Dapcevic je osudjen na smrt streljanjem. Kazna nije izvrsena, jer je zamenjena sa dvadeset godina robije, od cega je Dapcevic u pozarevackoj »Zabeli«, kao civilno lice, odlezao dvanaest godina. Na slobodi se nasao 1988. odnosno trinaest godina manje dva meseca, od trenutka kada je kidnapovan u Bukurestu. Sam Dapcevic veruje da su kidnapovanje organizovali sefovi jugoslovenske Sluzbe drzavne bezbednosti i rumunske Sekuritatee, uz saglasnost politickih rukovodilaca SFRJ i Rumunije. Pocetkom sedamdesetih, u vreme dok je Vlado Dapcevic ziveo u Briselu, tajna sluzba Vojvodine je slala u Belgiju operativca Slobodana Mirtica, zvanog Bob Karate da se otkrije gde i kako zivi ovaj bivsi jugoslovenski general.

Kako je pisao u svojim memoarima rumunski general Jon Pacepa, dogovor o saradnji jugoslovenske i rumunske tajne policije postignut je pocetkom sedamdesetih godina, prilikom Causeskuove posete Titu. Tom prilikom sa Pacepom su razgovarali Luka Banovic, tadasnji ministar savezne policije i Silvio Gorenjc, rukovodilac u SDB Jugoslavije. On je upozorio Pacepu, a time i Nikolae Causeskua da Vlada Dapcevic lider ibeovaca radi Titu o glavi, dok njegov brat Peko Dapcevic, istovremeno, radi kod Josipa Broza u Marsalatu. Tito je od Causeskua, svedoci Pacepa, licno zatrazio da namami Vladu Dapcevica u Rumuniju, uhapsi ga i izruci Sluzbi drzavne bezbednosti Jugoslavije. Zauzvrat SDB ce namamiti rumunskog emigranta Fausta Bradeskua u Beograd, uhvatiti ga i izruciti Bukurestu. Causesku je odgovorio da ce namamiti Dapcevica, ali da ne zeli sa njime da prlja ruke! Vec 30. jula 1975. Bukurest su posetili Drasko Jurisic i Silvio Gorenjc da organizuju Vladino kidnapovanje. Tada je ministar jugoslovenske policije vec bio general Franjo Herljevic. Posao je na sebe preuzela Sekuritatea, rumunska tajna sluzba. Zbog obilne kise, pise Pacepa, otmica je obavljena u hotelu. Tom prilikom Markusev je smrtno ranjen u glavu preminuo, a Djordje Stojanovic je tesko ranjen i sa Vladom Dapcevicem predat Jugoslovenima. U otmici je ucestvovao i operativac SDB Nikola Nikolic. Zbog nemara u zbrinjavanju ranjenog Stojanovica, doslo je do iskrvavljenja i on je preminuo u beogradskom zatvoru, odmah cim je dovezen. Sahranjen je tajno na zrenjaninskom groblju. Posao skrivanja Stojanoviceve sudbine od javnosti, a i od njegove najblize rodbine obavili su Zoran Martinov, sef vojvodjanske tajne policije i Obrad Grkovic, nacelnik SDB Zrenjanin. Tanjug je tek 25. decembra 1975. javio da je Vlado Dapcevic uhapsen na »jugoslovenskoj teritoriji, gde je obavljao neprijateljske aktivnosti«. Stane Dolanc se sepurio po novinama da je uhvatio jednog od organizatora Barskog kongresa KPJ, odrzanog u vili pristinskog profesora istorije dr Branislava Boskovica 6. aprila 1974. godine, na kome su ibeovci osnivali novu komunisticku partiju u Jugoslaviji. O smrti Aleksandra Opojevica i Djordja Stojanovica, Dolanc nije nista izjavio. Kako se za sudbinu svog brata jako zainteresovao, Ivan Stojanovic, tajna policija SFRJ je pocela da ga prati, sa dve devojke ­ agentima i da ga prisluskuje preko telefona. Ni desetak godina kasnije, kada je obio sve politicke i pravosudne pragove u Jugoslaviji, Ivan Stojanovic nije dobio odgovor na pitanje gde je njegov brat Djordje Stojanovic. Policija i drzava su cutale. I jos cute. Luka Banovic i Silvio Gorenjc su javno demantovali memoare i generala Jona Pacepua i generala Vlada Dapcevica. U SDB Jugoslavije odeljenje za ibeovce neko vreme vodio je Meho Mujagic. Ni on nikada o tome nije progovorio.

Od pet hiljada ibeovaca, koji su emigrirali iz Jugoslavije, njih dve stotine su bili aktivni i tokom sedamdesetih godina. U SDB Jugoslavije se smatralo da su oni samo produzena ruka KGB i ostalih tajnih sluzbi iz socijalistickih, ali i nekih kapitalistickih zemalja. Zahvaljujuci saradnji sa tim sluzbama, a i dousnicima koji su se nalazili medju ibeovcima, SDB je pedantno pratila njihov rad, a posebno pokusaje uspostavljanja veze sa staljinistima u samoj Jugoslaviji. Takvih grupacija je pocetkom sedamdesetih vec bilo u Beogradu, Zagrebu, Splitu, Bosanskoj Dubici, Budvi, Ljubljani, Skoplju, Sremskim Karlovcima. Jugoslovenska tajna policija ih je neprestano pratila i snimala. Najaktivniji medju njima je bio »Koordinacioni odbor za osnivanje nove KPJ«, formiran 1971. zatim Tuzlanska grupa i Barska grupa, nastale 1974. Obe su vodjene spolja, iz inostranstva, a razbijane iznutra, iz Jugoslavije. Jedan od ibeovaca Milorad Todorovic je, na primer, pao u ruke SDB tako sto je na slavi kod svog zeta izjavio: »Ako Staljin nije 1948. uspeo da srusi Tita, srusice ga sada Rusi.« Todorovic je zaboravio da je njegov zet nekada radio u Udbi. Prijavio ga je tajnoj policiji, a ona je uhapsila Milorada Todorovica. Prilikom pretresa njegovog stana pronadjene su staljinisticke knjige »Crveni apostol«, »Kritika antimarksizma«, »Prilog ideji o obnovi KPJ«. Zbog neprijateljske propagande Todorovic je osudjen na pet godina robije. Kada je u noci sedmog aprila 1974. Peti kongres KPJ zapoceo rad u privatnoj vili u Baru, tajna policija je pohapsila sve njegove organizatore i rasturila ovu ibeovsku organizaciju. Sami operativci SDB danas govore da je taj kongres bio namesten od strane Sluzbe drzavne bezbednosti da bi se uhvatio Vlada Dapcevic i da bi likvidacija informbirovaca mogla lakse da se izvede. U Bosni i Hercegovini, kao i u Hrvatskoj nova potera za ibeovcima je koriscena radi novog obracuna sa srpskim nacionalno opredeljenim intelektualcima. U Banjaluci je, na primer, dve godine kasnije Sluzba drzavne bezbednosti izvela na sud dr Perka Vojinovica, Srboslava Celebica i Zdravka Marijanca pod optuzbom da su zeleli da sruse ustavni poredak SFRJ. Sudjenje je montirano uz pomoc cetiri lazna svedoka SDB BiH. Jaka Jugoslavija imala je tada i u svim policijama sveta svoje dobre saradnike. KGB je posle kongresa u Baru upozorio sve jugoslovenske ibeovce da ce ih pohapsiti i proterati ako budu delovali protiv Tita i Jugoslavije. Predsednik nove KPJ Mileta Perovic uspeo je da bezanjem iz Moskve u Francusku, izbegne hapsenje od strane KGB i SDB SFRJ. Napustio je SSSR 1975. godine i presao u Pariz. Odatle je proteran onog trenutka kada se proculo da ce Dzemal Bijedic, jugoslovenski premijer posetiti Francusku. Perovica zatim put vodi u Bugarsku, Finsku, Svedsku, Veliku Britaniju i Izrael. U to vreme neprestano mu se kao saradnica i saputnica jos iz Kijeva, nudila Mirkana Obrenovic, becka bogatasica. Zivela je u Luganu sa svojim kominternovskim uspomenama na Tita, Djilasa i Staljina. Nekako je uspela da ubedi Perovica da odu na izlet u italijanski grad Paradizo. Tu je Mileta Perovic kidnapovan od strane, navodno mladih fasista, koji su za njega trazili otkup od 200.000 americkih dolara. Taj posao su, medjutim, italijanski mafijasi uradili za jugoslovensku tajnu sluzbu. Citavom operacijom, koja je imala sifrovani naziv »Generalni sekretar«, u Paradizu, rukovodila je Sveta Kunc, operativac slovenacke Sluzbe drzavne bezbednosti, koja je kod Mirkane Obrenovic bila zaposlena kao sluzavka. Otmica je mafiji iz Milana placena 150.000 maraka iz tajnog fonda SDB Jugoslavije. Mileta Perovic je vezan u automobilu, na drzavnoj medji kod Nove Gorice, prebacen u Jugoslaviju, gde je, po zvanicnom izvestaju policije i uhapsen. Iz Slovenije je prebacen specijalnim avionom, koji je zbog Perovica pristigao iz Beograda. Na ulazu u avion, kako se seca Mileta Perovic, pozdravio se sa Nikolom Nikolicem, nacelnikom u SDB Jugoslavije. Uhapsenik je u Beogradu bio smesten u luksuznom stanu kod glavne zeleznicke stanice. Osudjen je na tajnom procesu u Beogradu na dvadeset godina robije. Kaznu je izdrzavao u Sremskoj Mitrovici, jer je tamosnji zatvor bio namenjen politickim delinkventima iz Srbije i inostranstva. Mirkanu Obrenovic i Svetu Kunc lider nove KPJ Mileta Perovic, nikada vise u zivotu nije video. Ova prva pojavljivala se, kazu neki ljudi, krajem osamdesetih u Vojvodini pod imenom Mirjana Zelen Maksa. Mileta Perovic je na slobodu izasao za Novu 1988. godinu.

Realna opasnost od povratka staljinista u SFRJ nije postojala, ali je Titu i politickom vrhu zemlje bio potreban jos jedan politicko-policijski obracun, radi ucvrscivanja sopstvene vlasti i demonstracije svoje snage i Istoku i Zapadu. Sam Milovan Djilas je tih godina pisao da je Josip Broz, opiruci se rastucem uticaju SKJ i JNA, koje je 1971. godine, ocistio od nacionalista, ponovo uzeo pod svoju kontrolu jugoslovensku tajnu policiju, jer mu je bila potrebna za nove politicke obracune. Time je i SDB dobijala na snazi i moci, a njeni rukovodioci veliku policijsku i politicku moc. Kako, medjutim, Tito vise nije mogao da se suprotstavlja uticaju Edvarda Kardelja, to su se u jugoslovenskoj tajnoj policiji skoncentrisali sedamdesetih godina, uglavnom, slovenacki kadrovi, koji su postepeno preuzimali potpunu kontrolu nad Sluzbom drzavne bezbednosti. Covek koji je tada sebe dozivljavao kao prvog policajca Jugoslavije, bio je Stane Dolanc. O njemu je Dobrica Cosic lepo rekao da je bio najmocniji covek brionske monarhije: »... Kardelj je bio mozak titoizma, Dolanc njegova pesnica deceniju i po. On je vladavini, od starosti onemocalog Tita, davao energiju alpiniste i okrutnost lovca na sitne zveri. Tito je sa Dolancom nadoknadjivao upravo one moci koje su mu smalaksavale i bez kojih njegova despotija ne bi funkcionisala, a to su lukavstvo, beskrupuloznost, upornost u naopakoj politici. Kardeljeva samoupravna destrukcija Srbije i utvrdjivanje hrvatsko-slovenacke hegemonije, bez Dolanca, njegove autoritarne volje i energije, ne verujem da bi se tako uspesno odrzala!«