Pocetkom 1992. godine, posle otkrica 120 tona krijumcarenog oruzja u Mariboru, slovenacki ministar odbrane Janez Jansa, gotovo da se javno hvalio da njegova dezela trguje dugim cevima i municijom. Nekada je to bila strogo cuvana, ne samo slovenacka, vec i jugoslovenska drzavna tajna. Naime, Slovenija u tom prljavom poslu ucestvuje vec pedesetak godina sa znanjem, a nekada bez odobrenja, nekadasnjeg politickog vrha Jugoslavije. Jedan covek iz Beograda, medjunarodni trgovac, Slobodan Bata Todorovic, otkrio je krajem sezdesetih sve o toj ilegalnoj trgovini oruzjem, pa se uz saglasnost JNA, u nju i ukljucio. Sredinom sedamdesetih Todorovic je osudjen na dvadeset godina robije, ali ne zbog oruzja, vec zbog mahinacija u deviznom poslovanju. Svedoci tog vremena i ljudi koji su imali prilike da cuju Todorovicevu ispovest, tvrde da je sudjenje bilo drzavna osveta zbog lose preprodaje domaceg naoruzanja i opreme. Tako tvrdi beogradski advokat Sava Andjelkovic:

»Kada je sredinom osamdesetih moj klijent Bata Todorovic, iz Zabele dosao u Beograd na operaciju prostate, predosecajuci da ne moze da pobedi rak, ispricao mi je svoju najvecu privatnu tajnu. Februara 1975. kidnapovan je i zatvoren u ljubljanski Dom milicije, gde su ga islednici slovenacke Udbe optuzili za izdaju zemlje i spijunazu u korist Mosada, odnosno Izraela. Kao dokaz za to, pokazali su mu dokumente o preprodaji jugoslovenskog naoruzanja ruskog porekla, koja je obavljena preko firmi Bate Todorovica. Tu prodaju od Todorovica je narucio licno Nikola Ljubicic, general i ministar, da bi JNA rasteretio zastarelog oruzja. Najbolju ponudu za tu robu dali su Italijani i oruzje je uz pomoc »Transpeda« otislo za Trst. Ugovorom izmedju prodavca i kupca, medjutim, nije bilo naznaceno da Italijani nemaju pravo da preprodaju to naoruzanje nekim zemljama koje su u ratu, pa je citav kontingent, dovoljan da se opremi jedna armija, za dobre pare prodat Izraelu. Tim jugoslovenskim oruzjem ruskog porekla i uz pomoc svojih vestih komandanata, Izraelci su zaratili sa Egipcanima i vojnicki ih porazili. Kako Kairo to nije mogao da otrpi, zalio se Moskvi. Vrlo brzo iz Moskve je u Beograd stigao Breznjevljev prekor Titu zato sto naoruzava »neprijateljsku stranu«. Tu u Titovom kabinetu pocelo je da se odmotava klupko. Otkriveno je da je glavni posrednik u prodaji bio Bata Todorovic, ali je precutano da JNA nije naznacila zabranu prodaje Izraelu, na sta je imala pravo, a da bi se ta greska sakrila, sva krivica je prebacena na Todorovica. Bata se u Ljubljani, dok je trajala tajna istraga, branio da poseduje kopiju Ljubicicevog naredjenja o prodaji ruskog oruzja, u kome pise da se ono ne sme preprodavati zaracenim stranama. Islednici SDB Slovenije i SSUP-a su nasli generalovo pismo, priznao mi je Bata, ali nisu prestali da ga optuzuju, jer je Titu, a i Ljubicicu bio potreban krivac, da bi se Breznjev nekako umirio.«

Todorovic je bio covek sa jakim vezama u Narodnoj banci Jugoslavije. Imao je dobre veze i u jugoslovenskoj diplomatiji. Milan Tresnjic, nekadasnji konzul u Nemackoj, tvrdi da je sef konzularnog odeljenja u Ambasadi SFRJ u Becu, Mihailo Jurman poslovao sa Batom Todorovicem i zato bio na sudu. Iskusni bivsi kontraobavestajac Tresnjic, priznaje da je Todorovic bio u stalnom kontaktu i sa Edom Brajnikom i njegovim ljudima u saveznoj Udbi. Egon Konradi, nekadasnji direktor »Kompasa«, vodio je u Udbi zapadni sektor i stalno gurao Batu Todorovica da osniva spoljnotrgovinske firme napolju, ne bi li se kroz njih bavili i ekonomskom spijunazom. Udba, a kasnije i SDB je sa Batom Todorovicem imala velike kombinacije i poslove. Bile su sve to mutne radnje, toboze, u korist jugoslovenske obavestajne sluzbe, a u stvari, na stetu SFRJ, a pre svega srpske privrede. Zna se, na primer, da je Todorovic italijanskim trgovcima isporucivao po nekoliko hladnjaca »bebi bifa«, sa rokom placanja do 90 dana. Za to vreme, doticni Italijani bi ugasili svoje firme, ciji je osnivacki kapital obicno bio mali, pa nasa preduzeca iz Vojvodine nisu imala od koga da naplate to najkvalitetnije mlado junece meso. Kako su sudski troskovi bili skupi, a sudovi spori, nasi proizvodjaci bi od svega dizali ruke, cutali i skrivali svoju sramotu. Italijani su znali da ce se to dogoditi, jer je sa njima i postignuta takva »spijunska pogodba«. Novac je deljen na tri dela trgovcima, Bati Todorovicu i Edi Brajniku, odnosno Udbi. Takve i slicne trgovacke trikove Todorovic je izvodio najcesce sa Slovencima, koji su se u »ime drzave SFRJ«, a za racun svoje dezele, bavili cak i velikim svercom novca, deviza posebno, pa i robe. U tim poslovima su imali ucesce cak i slovenacki ministri u saveznoj vladi. Pokrice su imali u jugoslovenskom politickom vrhu, najvise kod Edvarda Kardelja. Kako bi, inace, Slovenija godinama mogla da izvozi tri puta vise nego sto je bila njena proizvodnja? Nisu je Hrvati uzalud zvali »jugoslovenska primadona«. Slovenci su cak i cuvenu srpsku sljivovicu pakovali u zelene flase i prodavali je kao »Slovin ­ eksklusiv brandy«, a ta rakija je tocena, kako tvrdi Milan Tresnjic, u Levacu.

Slobodan Bata Todorovic je sa Slovencima usao i u lanac trgovine oruzjem, kao najunosnijim poslom. Za Slovence je on tu bio posebno velika konkurencija i zato su resili da ga uklone. Jednog zimskog dana, pocetkom 1975. godine, dva automobila su na alpskom prelazu Brener, iz Austrije u Italiju, sacekala reno 15 u kome je bio Todorovic na putu za Milano. Tu su ga kidnapovali, uspavali injekcijom i u specijalnoj hladnjaci prebacili za Ljubljanu. Bata Todorovic je smesten u jednu vec pripremljenu prostoriju Doma milicije. Tu je drzan u strogoj tajnosti, pod istragom, punih sest meseci. Njegovi andjeli cuvari su bili Antun Zagar i Boris Stupar, alijas Lemai, operativci SDB Slovenije, a islednik se predstavio kao Mladen Ratkovic. Pretpostavlja se da je nakon saslusanja pridobijen, odnosno prevaspitan na policijski nacin, ustupio svoje trgovacke veze i tajne kanale oruzja slovenackim kolegama. Ko zna sta se tacno desavalo u tom specijalnom zatvoru. U Beogradu, u medjuvremenu, niko nije ni znao da je Bata Todorovic uhapsen. Pojavio se iznenada te godine u Kopru, gde je opet, ali javno uhapsen, a zatim sproveden nadleznim organima gonjenja u glavni grad, koji su za njim bili raspisali poternicu. Bata Todorovic je jos u Ljubljani slovenackoj SDB, tj. Janezu Zemljaricu dao rec da nikada nece prozboriti o svom boravku u zatvorskoj sobi Doma milicije. Slovenacki islednici nisu tukli Todorovica u Domu milicije, ali su mu pretili da ce ga izruciti Italijanima, koji su ga trazili da mu sude zbog vojne spijunaze. Ucenjivali su ga da ce objaviti u stampi da je po zadatku savezne SDB spijunirao i cinkario penzionisanog Aleksandra Rankovica, sa kojim se, navodno Bata Todorovic privatno vidjao u Dubrovniku, i da ce ga optuziti javno da je finansirao cetnicke organizacije u Nemackoj i Francuskoj. Pod takvim pritiscima Bata Todorovic je prihvatio predlog Janeza Zemljarica, nacelnika SDB RSUP-a Slovenije da mu se javno sudi, ali za mahinacije u privredi. Za slovenacko politicko i vojno rukovodstvo Slobodan Todorovic, veletrgovac i srpski obavestajac, bio je vrlo opasan covek. Naime, Bata je medju prvima otkrio da se Slovenci u medjugranicnom prometu, masovno bave svercom raznih roba, pa i oruzjem. Saznao je, na primer, da su delovi za tenkove, kupovani u Pragu, prodavani direktno Izraelcima. Taj posao je vodio Egon Konradi, nacelnik u SDB SSUP-a, koji je odrzavao vezu sa Mosadom. Najgore od svega je bilo sto je Bata Todorovic saznao da Slovenci kupuju oruzje za TO Slovenije i da se tajno naoruzavaju. Tim poslom rukovodili su Stane Dolanc i Milos Ogrizek. Iz straha da ce biti otkriven, Ogrizek, koji je bio ministar policije, pa nacelnik TO Slovenije, emigrirao je u Austriju. Odatle ga je u Sloveniju vratio tek pocekom osamdesetih Janez Zemljaric, tada savezni funkcioner. Do tih podataka Bata je dosao preko svog kolege Djoke Andjelkovica iz Beca. Istim kanalima je otkrio i kako Slovenci iznose devize iz zemlje preko firme »Kredeks«, koja je bila zapravo filijala »Ljubljanske banke« u inostranstvu. Ovakve tvrdnje pojavile su se i u memoarima Franca Setinca, ali i u »Zelenoj knjizi o tajnoj trgovini oruzjem«, koja se nalazi u arhivi SDB SSUP-a. Slovenci su informisali predsednika Jugoslavije na svoj nacin, pa je Tito nasao za shodno da javno napadne Batu Todorovica. Titov napad na Batu Todorovica bila je, zapravo, prozivka Beograda i Srbije i pritajeni napad na Drazu Markovica. Prvog februara 1976. godine zagrebacki »Vjesnik« je objavio razgovor novinarke Dare Janekovic sa predsednikom Jugoslavije i CK SKJ pod naslovom »Komunisti moraju stvarati etiku samoupravnog socijalistickog poretka«. Bio je to treci po redu susret ove novinarke sa Josipom Brozom i prvi intervju u kome je Tito, uopste, pomenuo ime neke licnosti. Ocigledno da mu je bilo stalo da apostrofira bas Batu Todorovica. U odgovoru na pitanje o ljudima kojima nije mesto u SK, Tito je, izmedju ostalog, naglasio:

»... Komunisti nisu bili trgovci. Dosli su, dakle, bivsi trgovci i to je za neke bio Eldorado. Oni su znali kako se trguje da bi se zaradjivalo, oni su odgajali i clanove Partije koji su radili sa njima. Neki su nadmasili svoje ucitelje, postali su gori od njih. Evo, sad imamo mnogo uhapsenih. Uskoro ce poceti veliki proces onima koji su napravili goleme stete, u milijardama, nasoj spoljnoj trgovini. Krivci ce biti ostro kaznjeni... Uzmite slucaj tog Bate Todorovica: banke su imali vani, a radili su sa nekim nasim bankama zajedno! Mi smo pohapsili dosta ljudi, onih koji su bili povezani s raznim spekulantima izvana i koji su nam pravili velike stete...«

Ko je, zapravo, bio Slobodan Bata Todorovic? Rodjen je januara 1925. u Smederevu, u porodici Dragoljuba i Adrijane, rodjene Matic. Zavrsio je Pravni fakultet u Beogradu, ali je prvi posao dobio u zagrebackom »Merkuru«. Vojsku nije sluzio. Zenio se dva puta, Radmilom, sa kojom je dobio kcerku Vesnu i Ljiljanom, koja mu je rodila Adrijanu, Dejanu i Ana-Mariju. U Beogradu je dugo bio zamenik direktora spoljnotrgovinskog preduzeca »Progres«. Kako su takva preduzeca formirana pod kontrolom Udbe, to se pretpostavlja, da je i Bata Todorovic kao direktor, bio saradnik srpske politicke policije. Prvi veci posao bio mu je da otkupi sezdesetak americkih brodova kao »staro gvozdje« za slovenacku zelezaru Store. Medjutim, Todorovic je te celicne ladje »poklonio« Sloveniji i Crnoj Gori da ih koriste kao morsku flotilu. Ti brodovi su kupljeni u periodu od 1954. do 1959. godine. Kada su Amerikanci culi da nisu iseceni u staro gvozdje, protestovali su diplomatskim putem. Slovenci su to iskoristili, jer su naculi da se Tito naljutio na »Progres« zbog toga, pa je njihov delegat u Saveznoj skupstini Augustin Papic, napao ovo preduzece. Posle toga su inspektori SDK i Savezne devizne inspekcije citavih godinu dana kontrolisali rad »Progresa«. Kako nisu nadjeni dokazi o mahinacijama, uhapsen je zamenik direktora Bata Todorovic i optuzen za preprodaju tri automobila. Istraga je trajala puna cetiri meseca, pa je posle presude od sest meseci zatvora, brzo pusten kuci. Tuzilac se zalio, pa je visi sud osudio Todorovica uslovno na dve godine zatvora. U medjuvremenu, Bata Todorovic je napustio »Progres« i presao u »Interkomerc« iz Umaga. Odatle je sa porodicom ilegalno otisao u Italiju. Za vrlo kratko vreme, od 1965. do 1970. godine, Todorovic je u Italiji, iz koje je proteran, a zatim i u Nemackoj, osnovao cak dvadeset i pet trgovackih firmi. Sve su radile za Jugoslaviju. Postao je cuven po uvozu deset miliona zileta. Njegove kolege iz SDB tvrde da je to radio po nalogu srpske tajne policije, jer su firme bile i filijale za spijuniranje. Jugoslavija je u svetu imala tri stotine takvih »kompanija od jednog coveka«, ciji su se direktori, medjutim »otcepili« od domovine i SDB, pa im je zato bio strogo zabranjen rad sa nasim preduzecima. To je vazilo i za Batu Todorovica, ali se on te zabrane nije drzao, a i kako bi, kada ga je licno ministar odbrane Nikola Ljubicic angazovao da proda staro naoruzanje JNA ruskog porekla. Bata Todorovic je bio sposoban, pa zato i imucan covek. Imao je kucu u Dubrovniku, Beogradu, Orebicu, Minhenu, po kome je voleo da se vozi u fijakeru. Pre odlaska iz Beograda, nudjeno mu je da bude direktor »Jugobanke«, ali je on to odbio. U Nemackoj je okupio oko sebe policajce stradale 1966. godine na Brionskom plenumu i pomogao im da udju u biznis. Neki od njih poricali su da je to Bata radio po zadatku SDB SSUP-a, koja je dirigovala operacijom »XI« ciji je cilj bio pracenje penzionisanih »udbasa«, a posebno Leke Rankovica. O Rankovicu, medjutim, Bata Todorovic nije napisao nijedan izvestaj!