Sedamdesetih godina, pojavom tzv. GG preduzeca (grupe gradjana), privatizacija je pocela da ulazi na siroka vrata u SFRJ. Partija i drzava su na to odgovorile odlukama 10. sednice CK SKJ da se formiraju posebne komisije za borbu protiv kriminala u privredi i za kontrolu porekla imovine. Prvi predsednik te komisije je bio Rato Dugonjic, a poslednji Jure Bilic. Ta politicka bitka zapocela je bas sa Batom Todorovicem i cetrdesetak njegovih saradnika. Zbog ideoloskog karaktera ova akcija, umesto organima javne bezbednosti, poverena je Sluzbi drzavne bezbednosti SSUP-a, koja joj je dala tajni naziv »Vrh«. Cilj je, naime, bio da se otkrije sprega privrednih kriminalaca sa politicarima i time ovo »zlo« sasece u korenu. Republicke sluzbe su zato dobile direktivu da formiraju svoje operativne grupe za borbu protiv kriminala u privredi. Srpska je bila najbrojnija. Njen sef u SDB je bio Vidosav Zlatic. Advokat Sava Andjelkovic mi je rekao da o tome postoji arhiva CK SKJ i SDB Jugoslavije.

»Sudjenje Bati Todorovicu je bilo politicki proces. On je okrivljen da je ostetio Jugoslaviju za oko 800 miliona dinara. Pare koje je doneo drzavi SFRJ bile su mnogo vece, ali se o tome cutalo, kao sto se i cutalo o direktorima iz Slovenije i Hrvatske, koji su se, takodje, bavili »korisnim malverzacijama«. U Srbiji je zbog toga posle Bate Todorovica smenjeno 150 direktora, a u Sloveniji nikome nije falila dlaka na glavi. Za ovo sudjenje direktno su bili zainteresovani Josip Broz Tito, Vladimir Bakaric i Draza Markovic. Kidnapovanje i prebacivanje Bate Todorovica u Beograd i sudjenje, organizovao je ministar savezne policije general Franjo Herljevic. Za sudiju je doveden »udbas« Dragoljub Nikolic iz Obrenovca, koga je Herljevic, posle drakonske presude Bati Todorovicu od dvadeset godina robije, castio pistoljem. Proces Todorovicu je odrzan u vreme rasprave o novom ustavu, cijim je donosenjem ozvaniceno pravo na decentralizaciju SFRJ. U ovom slucaju Slovenija je htela, ne samo da sakrije svoje tajne poslove, vec i da srusi jedinstven devizni sistem, kako bi mogla slobodnije da trguje devizama.

Posle sudjenja u Beogradu, tadasnji Savezni devizni zakon je i promenjen, jer je dokazana, navodna, veza privrednih kriminalaca sa Narodnom bankom Jugoslavije. Po misljenju pojedinih advokata, proces Todorovicu i jos cetrdesetorici, pa i smena direktora predstavljaju novi srpski Goli otok. Najvece je zlo bilo, izgleda, u tome sto su tadasnji lideri Srbije sami pristali na tu slovenacku podvalu. Da bi se pravda koliko-toliko ispravila, zahtevao sam obnavljanje procesa, i rehabilitaciju ovog beogradskog veletrgovca. Takav zahtev podneli su Saveznom sudu i Saveznom javnom tuzilastvu i advokati ostalih osudjenih direktora, jer i oni veruju da pravda mora da bude zadovoljena. Uostalom, i sam Bata Todorovic svojevremeno u pismu Mitji Ribicicu i Milki Planinc, priznao je otvoreno: ­ Kaznjen sam, ne zato sto sam kriv, vec zato sto je to koristilo za druge ciljeve!« Da je slucaj Todorovic bio Srbima namesten i to na Brionima, posvedocio je licno i Dragoslav Draza Markovic u svojim memoarima »Zivot i politika«. Srpski lider je na dva mesta pisao o tome kako mu je savetovano sta da radi sa Batom.

Na strani 155. stav 6. (knjiga druga), Draza Markovic je zapisao: »Imao sam ozbiljan razgovor sa Bakaricem oko sudjenja grupi Bate Todorovica. Herljevic, savezni sekretar za unutrasnje poslove, zahtevao je da se sudi celoj grupi u Beogradu. Mi nismo upoznati s rezultatima istrage, koja je vodjena u Ljubljani, gde je on i uhapsen. Nismo to hteli prihvatiti. Bakaric se slozio. Bice sada spora i guzve s Herljevicem. No, neka bude.«

Na strani 159. memoara »Zivot i politika« (knjiga druga), nalazi se jos jedna beleska Draze Markovica o slucaju Bate Todorovica: »8. oktobra leteli smo Tica, Zivan i ja na Brione. Tamo nam se pridruzio i P. Stambolic. Bili smo na razgovorima kod druga Tita... Kroz razgovor smo dobili potvrdu i za nase opredeljenje u pogledu nekih konkretnih pitanja (sudjenje Todorovicu...)«.

Ako se zna da je Todorovicu i jos cetrdesetorici lica sudjeno bas u Beogradu, onda je sasvim jasno da su Tihomir Vlaskalic, Zivan Vasiljevic, Petar Stambolic i Draza Markovic pristali da na Brionima budu nagovoreni od Tita i Bakarica da se sudjenje odrzi u glavnom gradu Srbije i SFRJ, a ne u Sloveniji, gde je Todorovic uhapsen, saslusavan i isledjivan. Izvrsena je zamena teza, umesto da se Slovenci okrive za kupovinu oruzja i naoruzavanje, Srbi su okrivljeni da preko SDB ilegalno trguju jugoslovenskim oruzjem. Na taj nacin stvoren je jos jedan slucaj u Srbiji, a ne u Sloveniji. Operativci Sluzbe drzavne bezbednosti Srbije koji su radili na slucaju Bate Todorovica, upozorili su na vreme politicki vrh Srbije o kakvoj se namestaljki iz Ljubljane radi, ali Draza Markovic i Petar Stambolic nisu zeleli da poveruju u informacije svojih tajnih policajaca. U federalnoj tajnoj sluzbi, slucaj Bate Todorovica vodio je Jerko Bradvica, policajac iz Bosne i Hercegovine, Hrvat sa zavrsenim semenistem u Sirokom Brijegu. Pri Sluzbi drzavne bezbednosti Srbije, bila je formirana posebna mesovita radna grupa za Batu Todorovica, sastavljena od operativaca iz SDB Jugoslavije i SDB Srbije. U njoj su bili Slobodan Stevic, Negosav Pantelic i Milan Labus. Sef grupe je bio Vidosav Zlatic. Kada je ova radna grupa ugasena, a operativci penzionisani, jer su otkrili da se Slovenci naoruzavaju preko Bate Todorovica, formirana je druga grupa, u kojoj su bili Obren Djordjevic i Dragan Mitrovic. Sam Djordjevic je licno isao u Minhen na razgovore sa Batom Todorovicem, pre njegovog hapsenja, kada je doslo do saznanja da Slovenci trguju oruzjem i naoruzavaju Teritorijalnu odbranu. U takvoj misiji je bio i Milorad-Mika Bisic, nacelnik u SDB Srbije, ali o tom saznanju nije smeo da »uznemirava« politicki vrh SFRJ. Uz to, otkriveno je da je Bata Todorovic radio i za SDB Slovenije. Da se vidjao cak i sa Edvardom Kardeljom, a da je imao i dobre veze sa Egonom Konradijem, nacelnikom u drzavnoj bezbednosti Slovenije, a zatim i SDB Jugoslavije. Oni su poslovali preko »Ljubljanske banke« i kompanije »Kredeks«. O tome su SDB obavestavali njeni dousnici Radovan-Raca Mitic i Igor Polaniscak, inace Batini bliski saradnici.

Kako, medjutim, srpski politicari, pre svih, Slavko Zecevic, ministar policije, nisu reagovali na informacije SDB Srbije, operativci su, predvodjeni Slobodanom Stevicem o tome upozorili saveznog ministra Franju Herljevica, koji je upravo 1974. godine stupio na duznost. Herljevic je podrzao zalbu Slobodana Stevica i preneo je Stanetu Dolancu, ali ju je ovaj lukavo vratio u Srbiju, prvom coveku srpske partije Tihomiru Vlaskalicu, koji je odneo na sto ministra policije Slavka Zecevica. Iz osvete, Zecevic je operativca Slobodana Stevica izbacio iz SKJ i iz SDB Srbije i oterao ga na ulicu.