U Beogradu, 8. maja 1980. godine, sahranjen je Josip Broz Tito, tadasnji predsednik, tadasnje Socijalisticke Federativne Republike Jugoslavije. Sahranjen je u cvecnjaku svog vrta, Kuci cveca u Uzickoj broj 15. Nije naodmet podsetiti, da su tih dana u mimohodu, odale poslednju postu Josipu Brozu stotine hiljada Beogradjana i ljudi iz svih krajeva Jugoslavije. Tog dana, u Beogradu su se nasli predstavnici zemalja za koje mnogi nisu ni culi. Naslo se na jednom mestu ukupno 209 delegacija iz 127 zemalja: 122 drzavne delegacije, 68 delegacija partija, cetiri delegacije oslobodilackih pokreta, devet delegacija medjunarodnih organizacija i sest ostalih delegacija. Na celu drzavnih delegacija bilo je 38 sefova drzava, pa su se tu nasli, izmedju ostalih, i Leonid Iljic Breznjev, Indira Gandi, Margaret Tacer, Sandro Pertini, Kenet Kaunda, Sadam Husein, Helmut Smit, Hans Ditrih Genser, Todor Zivkov, Nikolae Causesku, majka Dzimija Kartera i mnogi drugi. Cetiri kralja dosla su takodje da odaju poslednju pocast Josipu Brozu, izmedju ostalih svedski kralj Gustav XVI, norveski kralj Olaf V, princevi i clanovi kraljevskih porodica. Doslo je sedam potpredsednika republika, sest sefova nacionalnih parlamenata, 10 predsednika vlada, tri potpredsednika vlada, ministri inostranih poslova, 20 clanova vlada i 22 drzavna funkcionera. Nasli su se tu i delegati partijskih delegacija iz 103 zemlje. Vatikan je poslao takodje svoja dva delegata koji su dosli u Beograd na ispracaj. Medjunarodne organizacije i udruzenja nisu zaostajali sa ucescem na poslednjem ispracaju Tita, pa su tu bili delegati Evropskog saveta, Izvrsnog saveta EZ u Briselu, Uneska, Ujedinjenih nacija, OECD-a, parlamenta, Komonvelta, Arapske lige i mnogi drugi.

Tada je, izmedju ostalog, Vladimir Bakaric rekao: »... Jos za zivota legenda, Tito sada prelazi u legendu historije, medju njene vrhove... Hvala Ti, druze Tito, na nasledju koje si nam ostavio. Cuvat cemo ga kao zjenicu oka svoga...«, da bi posle njega Stevan Doronjski u oprostaju, u svom govoru, rekao: »... Mi smo sa Titom dovoljno sazreli i ocvrsnuli u svesti da mozemo opstati kao cvrsta i monolitna zemlja, samo kao ravnopravna socijalisticka zajednica svih nasih naroda i narodnosti...« Mnogi politicari i funkcioneri tadasnje Jugoslavije, a i dugo posle Titove smrti, imali su svoje poslednje slovo u ime naroda, nad odrom Josipa Broza Tita. Sahrana Josipa Broza Tita bila je svetski dogadjaj, ali i veliki ispit za jugoslovenski sistem bezbednosti i tajne sluzbe, jer je trebalo obezbedjivati sest stotina uvazenih gostiju. Neki od njih su sa sobom poveli vlastite telohranitelje. Svaki od jugoslovenskih operativaca angazovan na ovoj sahrani bio je zaduzen da prati po jednog stranog drzavnika. Neka tajna saznanja kazuju da je na Titovoj sahrani, ipak, sve bilo mnogo drugacije.

Moj sagovornik je covek pod zakletvom o cutanju. Dr Obren Djordjevic je cetiri decenije proveo kao profesionalac u organima bezbednosti. Bio je oficir Ozne, Udbe i nacelnik SDB, prvo u beogradskoj upravi, a zatim od 1978. do 1985. godine u srpskoj tajnoj policiji. Istovremeno, baveci se naucnim radom dr Djordjevic je napisao cuveni »Leksikon bezbednosti« i jos nekolicinu knjiga i udzbenika. Mada je vec godinama u penziji, dr Obren Djordjevic je i dalje covek cije ime svi policajci, ali i gradjani koji ga poznaju, izgovaraju sa postovanjem. Zato je i njegovo svedocenje o tajnim sluzbama uvek prihvatano sa uvazavanjem. O samoj Titovoj sahrani dr Obren Djordjevic mi je ispricao gotovo, neverovatnu pricu:

»Mi iz Sluzbe drzavne bezbednosti Srbije tada smo imali zadatak da ðpokrivamoÐ Beograd spolja. Jovanku Broz i sest stotina stranih drzavnika cuvali su radnici SDB SSUP-a, KOS-a i agenti stranih sluzbi bezbednosti. Beograd je tada bio centar sveta, tu je pored predsednika drzava i vlada, kraljeva i princeva, bilo i stotinak stranih obavestajnih sluzbi od CIA, KGB, Mosada, preko BND do japanske sluzbe bezbednosti! Kada je Josip Broz umro pojedini clanovi Predsednistva SFRJ, pre svega Stevan Doronjski i Stane Dolanc, zeleli su da ga balsamuju i stave u mauzolej, kakav ima Lenjin na Crvenom trgu. Titovo telo, medjutim, bilo je puno raznih lekova i medikamenata, pa je pocelo prerano da se raspada i da siri oko sebe neugodan miris. Iz medicinskih i higijenskih razloga, pre svega, Dolanc, Mikulic i Doronjski odlucili su da se javna sahrana izvrsi bez Titovog tela. Tako se i dogodilo da su za praznim kovcegom isli Jovanka Broz, mnogi svetski drzavnici i nasi gradjani. Tito je naknadno sahranjen u Kuci cveca. O tome niko nista nije znao, sem Stevana Doronjskog, Staneta Dolanca i ljudi iz Titovog najuzeg obezbedjenja. Bila je to poslednja Titova prevara. A i Bog je, kaze narod, zbog te prevare kaznio Doronjskog. Umro je odmah posle Titove sahrane! Ima, doduse, ljudi koji tvrde da je ta sahrana tako izvedena, jer je tadasnji sef SDB SSUP- a Mitja Krajger strepeo od moguce diverzije emigracije na samoj sahrani Josipa Broza. Tvrdi se da je zapravo iza svega stajao ministar policije Stane Dolanc, samo zato jer se spremao da nasledi Tita. Medjutim, kombinacija oko Titovog naslednika bila je malo drugacija. Kada su krajem sedamdesetih za sefa savezne Udbe, zatim za nacelnika Generalstaba i sefa Vojne obavestajne sluzbe dovedeni Mitja Krajger, nekadasnji pukovnik KOS-a, Stane Brovet, vojni obavestajac i general Potocar izvrsene su pripreme za promociju Edvarda Kardelja za novog Tita. U pozadini tog politickog puca stajao je Stane Dolanc, koji je bio izuzetno mocan covek. Toliko je bio jak da je, na primer, generalu Franju Herljevicu, koji je na jednom kongresu SKJ zeleo da referise Titu, Dolanc jednostavno rekao: »Ne moze!« Ta kombinacija sa dolaskom Kardelja na celo drzave je, medjutim, propala, jer je Bevc 1976. iznenada umro od raka. U jugoslovenskom politickom vrhu je uvek bilo dosta bivsih obavestajaca i policajaca. Stane Dolanc je bio major KOS-a. Neki kazu cak i dupli agent CIA i KGB. Tako velika koncentracija bivsih agenata i policajaca u vlasti moze se objasniti cinjenicom da je druga Jugoslavija nastala iz rata, tj. iz revolucije. U njoj su novi lideri bili ili vojskovodje ili clanovi organa bezbednosti. Mi smo jos od 1944. godine, u Moskvi i Lenjingradu skolovali mlade borce u Akademiji KGB za poslove bezbednosti. Imam kod sebe fotografiju na kojoj su Mitja Ribicic, Josip Manolic, Cedo Grbic, Koca Koncic, Misa Lukic i Radivoje Radovic u uniformama CEKE slikani u vreme kada su bili djaci buduceg KGB-a. Neki od njih su kasnije, kao Manolic i Ribicic postali ljuti protivnici SDB i KOS-a, mada su u njima i penziju zaradili!

Sluzba drzavne bezbednosti je kao produzena ruka SKJ bila neka vrsta njenog politickog stita. Gonili smo samo one politicke protivnike koji su nanosili veliku stetu SK. Ono sto se, na primer, 1974. godine desavalo na Pravnom fakultetu inicirala je i zavrsila Partija. SDB Srbije sa tim nema veze i sasvim je nevina. Sto se tice »Slucaja osmorice«, mi u SDB smo smatrali da taj tzv. Otvoreni univerzitet nije opasan za Srbiju.

U Predsednistvu Srbije, medjutim, je naredjeno da se taj univerzitet ugasi. Cak smo se i posvadjali oko toga. SDB je svesno uleteo u tu akciju sa rizikom. Gurnuli smo politicare napred, jer smo znali da je sve bilo zakuvano u CK SKJ kod Staneta Dolanca. Prica se da je i afera Memorandum delo Staneta Dolanca, jer je navodno uz pomoc radnika SDB SSUP-a taj rukopis SANU podmetnut »Vecernjim novostima«, kako bi Srbiju okrivio za nacionalizam. Ne znam detalje, ali znam da i u moje vreme Stane Dolanc nije imao prodju u SDB Srbije, ali je imao izvesne veze i uticaje na GSUP Beograda! Kada je pred sednicu KEBS-a u Beogradu trebalo da ih »neutralisemo«, ja sam ih pozvao i zamolio da budu korektni i mirni u vreme odrzavanja te konferencije. Oni su obecali da ce sve biti u redu i tako je i bilo...«