Glavni problem SDB Jugoslavije je bio losa saradnja izmedju centrale u Beogradu i sluzbi na terenu, po republikama i pokrajinama. Vec tada, sedamdesetih godina, rukovodioci SDB u republikama i pokrajinama su toliko prekrajali i frizirali poverljive informacije, da SDB Jugoslavije nije imao realnu sliku o zbivanjima u zemlji. Zbog republickih, a cesto i licnih interesa napusteno je sveto operativno pravilo da se centrali dostavljaju sve informacije, direktno i bez obrade. Fakticki SDB Jugoslavije, koja je imala oko 150 operativaca i rukovodilaca, je obmanjivana od republicko-pokrajinskog rukovodstva i politicke policije. General Franjo Herljevic, savezni ministar policije radio je na razvodnjavanju funkcija bezbednosti u SSUP-u i SDB-u Jugoslavije. Dobri poznavaoci ovog Hrvata iz sela Stupara kod Tuzle, koji je pre rata bio bravar, secaju se, da ga je krajem 1973. godine Tito pozvao u Bugojno i jednostavno saopstio da treba da ide u SSUP za ministra i da tamo »... ocisti one Augijeve stale u policiji...« General Franjo Herljevic je Marsalu hrabro odgovorio da se ne razume u policijski posao, ali da ceni, postuje i voli druga Tita. Josip Broz mu je tada naredio: »Ides za ministra policije, bas zato sto me volis!« Preko generala Franje Herljevica u federalnoj policiji i SDBJ, prvi covek SFRJ i ljudi koji su ga okruzivali sprovodili su novu cistku srpskih kadrova, namecuci im sindrom IV plenuma. Najvise su stradali skolovani policijski kadrovi, iskusni profesionalci, koje su u operativni rad uveli kontraobavestajci i obavestajci tzv. ratne generacije kao sto su bili, na primer, Nikola Banicevic i Nikola Nikolic. Novi ministar savezne policije umesto srpskih kadrova u Sluzbu drzavne bezbednosti Jugoslavije poceo je da dovodi, na nagovor generala Ivana Miskovica, vojne kadrove. Tako je, na primer, general Jovo Popovic usao u SSUP i vrlo brzo postao covek od poverenja generala Franje Herljevica. Novi ministar i novi kadrovi iz SSUP-a i SDBJ cak su vrsili i pritisak, prvo na srpske kadrove u SSUP-u, a zatim i na RSUP Srbije da se prva i najsurovije obracunava sa drzavnim neprijateljima. Na nagovor Branka Mikulica, general Herljevic je, na primer, u vreme odrzavanja KEBS-a u Beogradu predlagao da se izvedu policijski tenkovi na ulice radi ocuvanja bezbednosti od unutrasnjeg neprijatelja. Srbija je jedva uspela da spreci ovu bruku. Naime, posle Brionskog plenuma, maspoka i liberala na politicku scenu je stupila nova garnitura antisrpski raspolozenih politicara, koje je predvodio mladi i agilni Stane Dolanc. Za njim su isli Branko Mikulic, Jure Bilic, Josip Vrhovec, novi Titovi ljubimci. Dolanc je samo nastavio posao Franje Herljevica. Vec 1981. godine, na primer, Dolanc je uspeo da na Predsednistvu SFRJ izdejstvuje odluku da se Arhiva SDB Jugoslavije podeli po republikama i pokrajinama. Tako su mnoga tajna dokumenta iz Beograda otisla po principu: Bosancima bosansko, Hrvatima hrvatsko, Slovencima slovenacko, Srbima srbijansko. Dolaskom Staneta Dolanca i novih Hrvata u SSUP i Sluzbu drzavne bezbednosti, republika Srbija i Srbi su u oblasti drzavne i vojne bezbednosti ostali fakticki bez svojih ljudi. Novi Krcun i novi Rankovic nikada se nisu pojavili u Srbiji. Preko lova i kafanskih stolova ovaj slovenacki vojni kontraobavestajac i politicar umeo je da se priblizi pojedinim srpskim operativcima i rukovodiocima SDB. Njegovi veliki prijatelji su bili i Srdan Andrejevic i Dusan Stupar. Stane Dolanc je postao prvi covek bezbednosti SFRJ. On je bio taj koji je neprestano trazio srpske glave na stolu. Najcesce je od SDB Srbije zahtevao da se kontrolise i pritvara Milovan Djilas:

»... Djilas je imao dosije u Udbi Srbije jos od 1952. godine. Mi smo ga po naredjenjima iz politickog vrha drzave cesto kontaktirali i on se vrlo brzo navikao na nas. Ponasao se korektno, pa i nismo imali potrebu da ga stalno pratimo, niti da nekog od inspektora zaduzujemo da radi posebno na Djilasu. Negde 1979. godine, mi smo mu oduzeli trofejno i ratno oruzje iz stana, jer je to nalagala bezbednosna situacija. Djilas je dosao kod nas u SDB i zatrazio da mu oruzje vratimo, jer je to bio licni poklon ruskog marsala Konjeva iz rata. Tada nam je u sali rekao: »Hapsite me malo cesce, kako bi se moje knjige u inostranstvu bolje prodavale!« U vreme kada se odrzavao onaj kongres Partije u hali »Pionir«, ja sam bio sef Staba bezbednosti. Dobio sam naredjenje iz CK SKJ da Djilasa »uklonim«. Kako mi naredjenje nije bilo jasno otisao sam kod Staneta Dolanca i pitao sta zeli da uradim sa Djilasom. Da ga hapsimo? Za to mi treba pismeno naredjenje tj. resenje. Dolanc je bio lukav, nije zeleo nista da potpisuje, pa sam mu ja predlozio da Djilasa posaljemo na sedam dana u Arandjelovac o trosku Sluzbe drzavne bezbednosti. I Dolanc je to oberucke prihvatio...« ­ seca se dr Obren Djordjevic.

Stane Dolanc je, po misljenju njegovog prijatelja generala Jove Popovica, bio poslednji pravi titoist. U svim njegovim govorima pojavljivale su se politicke floksule o drzavnim neprijateljima, kakve je upotrebljavao i Josip Broz. Umeo je javno da govori kako je sistem bezbednosti i sluzba bezbednosti Federacije, republika i pokrajina jedinstven mehanizam sa visokim stepenom funkcionalnog jedinstva, mada je i sam znao da to nije istina. Drug Stane je imitirajuci Tita govorio o neposlusnim intelektualcima, o otvorenom antikomunizmu, o peticijama visokim funkcionerima, o srpskom i albanskom nacionalizmu zajedno, o crkvama i dzamijama, takodje, zajedno, mada se znalo da islamski verski objekti nicu u SFRJ deset puta brze nego pravoslavni, o otkrivenom terorizmu, o privrednom kriminalu i stranim spijunima. Kako je SDB u njegovo vreme radila, rekao je sam, 1983. kada je istakao da je broj prijavljenih politickih delinkvenata narastao u 1982. godini na 861 lice. Dolanc je bio ministar jugoslovenske policije od 1980. do 1984. godine, a zatim odgovorno lice u Predsednistvu SFRJ za bezbednost zemlje. To je i koristio da se za sve pita i da sve u Jugoslaviji kontrolise. Dok je bio clan Predsednistva SFRJ, nije bilo policijskog skupa u zemlji, a da na njemu Dolanc nije bio pocasni gost. Zbog Dolanca su se cak ti skupovi odrzavali na Bledu ili u Kranjskoj gori. Dok je Dolanc bio ministar, SDB Jugoslavije je vodio prvo Srdan Andrejevic, koji je pod uticajem ovog Slovenca preko noci postao lovac. Stane Dolanc i Draza Markovic imali su jos jednog kandidata za tu funkciju, Obrena Djordjevica, ali se nisu odlucili za njega, jer je bio isuvise ozbiljan profesionalac. Srdan Andrejevic im je mnogo vise odgovarao. Bio je to provereni Oznin kadar, kontraobavestajac u beogradskoj upravi tajne policije. Kada je dosla 1966. bio je sef engleskog referata u sektoru Zapad. Jedan je od retkih sefova koji je pregrmeo Brionski plenum. Tada je imenovan za nacelnika analitike u SDB grada Beograda, a kasnije, u vreme ministra policije Slavka Zecevica i za analiticara SDB Srbije. Odatle je i otisao u federalnu tajnu policiju. Pre njega, nacelnik tajne sluzbe SFRJ je bio Mitja Krajger iz Slovenije, a posle je iz Hrvatske dosao Zdravko Mustac. Iza ovog zagrebackog kontraobavestajca u SDB Jugoslavije nastupio je period v.d. stanja. Njen prvi sef bio je, takodje, Dolancev covek, Pjer Misovic iz Crne Gore. Stigao je u SSUP kao policijski amater, prevodilac za francuski jezik, a uspeo da postane sef Odeljenja za informacije i dezinformacije i nacelnik SDB SSUP-a. U to vreme je bio i predsednik Komisije za koordinaciju sluzbi drzavne bezbednosti Jugoslavije pri SSUP-u, odnosno glavni covek tajne policije na Kosmetu.

Sluzba drzavne bezbednosti SFRJ je u Dolancevo vreme imala deset uprava. U njima su radili, na primer, Nikola Banicevic u I kontraobavestajnoj upravi, vodio je drugi sektor za emigraciju. Banicevic je bio i strucnjak za CIA. Nasledio ga je Nikola Nikolic, strucnjak za BND. Posle njega nacelnik za emigraciju je bio Micko Desnica. Trecu upravu, unutrasnju, predvodio je Luka Ivanovic, bivsi nacelnik tajne policije u Bjelovaru. U analitici i dokumentacionom centru bili su dr Vidan Markovic i Ivan Nahtigal. Vucina Cagorovic je u petoj upravi bio zaduzen za obezbedjenje jugoslovenskih funkcionera, sto je krajem osamdesetih preuzeo Dragan Pajovic. Sedmu upravu tehnike u Institutu bezbednosti drzao je Dragan Mojsovski, a Roko Dodik je bio sef X uprave za pracenje diplomatskih i stranih privrednih predstavnistava. Bio je ekspert za nemacku tajnu sluzbu BND. Danas i zivi u Nemackoj. Najbolji poznavalac nemacke tajne policije, kazu sami operativci, bio je Ilija Svilar, koga su Nemci kao obavestajca i uhapsili. »Pao« je posle izdaje kolege Joze Perkovica iz Osijeka, koji je radio za BND. Svilar je kasnije 1978. godine razmenjen. Milutin Jankovic je u Sluzbi drzavne bezbednosti Jugoslavije, kao kontraobavestajac pratio engleski MI5. Fehim Halilovic je vodio Operativni centar SDBJ. Bili su to ljudi lojalni svom ministru, poslusni do te mere da nisu stizali da razmisljaju o vlastitoj sudbini i sudbini svog naroda. Vecina njih, posebno onih srpskog porekla, pala je na ispitu iz drzavne bezbednosti na kosmetskom pitanju. Kada je, naime, Rahman Morina postao prvi covek kosmetske tajne policije, imao je naviku da se aktivno druzi sa Stanetom Dolancom, ali ne i da dobro radi. Morina je svoje izvestaje o radu SDB Kosova i Metohije redovno slao u SDB SSUP-a, ali ne i u SDB RSUP-a Srbije. Rukovodioci u tajnoj sluzbi Srbije mogli su te raporte da vide samo kada su, jednom godisnje dolazili na koordinacioni sastanak svih jugoslovenskih nacelnika i zamenika u SDB Jugoslavije. Na jednom od takvih sastanaka, predstavnici SDB Srbije su stavili primedbu da su izvestaji Rahmana Morine nepismeni i netacni. Sutradan je na sto, Srdan Andrejevic doneo drugi izvestaj SDB Kosmeta. Vrlo brzo se, medjutim, otkrilo da je taj raport napisao Luka Ivanovic, nacelnik trece uprave SDBJ, na sta je SDB Srbije i sam RSUP preko ministra Svetislava Lalovica urucio zvanican protest SSUP-u. Da bi se problem izgladio, naredne godine Dolanc je poslao zajedno Zdravka Mustaca i Dragana Mitrovica da posete SDB Kosmeta. Posle te inspekcije, Mustac je dao pozitivnu ocenu Rahmanu Morini i kosmetskoj tajnoj sluzbi, a negativnu ocenu dobio je SDB Srbije.

Medju policajcima, Dolanc je upamcen kao funkcioner koji je uspeo da kao Tito, admiral Mamula i predsednik Raif Dizdarevic, sebi stvori privatnu tajnu sluzbu. Dolanc je imao svoje ljude u SDB Beograda, SDB Srbije, SDB Vojvodine i SDB Kosova i Metohije. Upamcen je i kao ministar policije koji je do maksimuma razvio saradnju SDB sa kriminalcima u zemlji i mafijom u svetu. Po recima jednog inspektora, cak sto pedeset delinkvenata je radilo za SSUP. Savezna tajna policija Jugoslavije tih godina bavila se i svercom duvana i cigareta, kako bi dosla do sredstava za svoje specijalne i ilegalne akcije. Oko toga SDB Srbije je sa SDB Jugoslavije vodila tihi rat, jer je plenila federalne svercerske kamione sa cigaretama. Na vrhuncu Dolanceve moci, njegov sin Igor Dolanc dobio je u RSUP-u Slovenije mesto nacelnika za kontraspijunazu, a nesto kasnije, krajem osamdesetih je postao i sef Sluzbe drzavne bezbednosti Slovenije. Interesantno je, da kako je rastao politicki rejting Staneta Dolanca od sredine sedamdesetih godina u Federaciji, tako se povecavalo i prisustvo slovenackih kadrova u tajnim sluzbama Jugoslavije. Kljucni ljudi u SDB SSUP-a, a zatim i SID-a SSIP-a postali su Silvio Gorenc, Egon Konradi, Martin Kosir, Mitja Krajger, Boris Zore, Ivan Erzan. Nisu to bili neki veliki (kontra)obavestajci, naprotiv, Slovenija je u Beograd slala svoje najgore kadrove, ali dovoljno spretne da se bave muckama. Kada je, na primer, beogradski kosarkaski klub »Partizan« sredinom osamdesetih, naprosto, kidnapovao Vlada Divca iz kraljevacke »Sloge«, Ivan Erzan je aktivirao SDB Jugoslavije, po nalogu Staneta Dolanca, da pronadje Divca i »pretera« ga u ljubljansku »Olimpiju«. Srecom, obavestajci zaposleni u »Partizanu« bili su veci mangupi od »debejaca« iz »Olimpije«. Vecina ovih slovenackih ljudi poticala je iz OK SK i iz slovenacke privrede. Zato su se partiji i privredi posle isteka mandata u tajnoj policji i vracali. Silvio Gorenc je, na primer, bio pre dolaska u SSUP, predsednik opstine u Krskom, a Martin Kosir sekretar komiteta u Kranju. Kada je napustio Beograd, nacelnik Silvio Gorenc je dobio da vodi nuklearnu elektranu Krsko, a zatim fabriku papira »Djuro Salaj«. Posle njega, na mesto sefa SDB dosao je Dimitrije Mitja Krajger, penzionisani pukovnik JNA, koga je reaktivirao general Franjo Herljevic, od 1974. novi ministar federalne policije. Krajger je bio dva mandata po cetiri godine u Beogradu, prvo u SDB-u, a zatim u SID-u. Egon Konradi je bio obavestajac sa osamnaest godina u VOS-u. U Ministarstvo unutrasnjih poslova Slovenije usao je 1956. Ozenio se tada jednom Bosankom. Pocetkom sezdesetih postao je nacelnik slovenacke Udbe, a 1968. i ministar policije. Odatle je na kratko bio u SDB Jugoslavije, vodio je sektor Zapad u Kontraobavestajnom odeljenju, da bi po povratku u Ljubljanu postao direktor slovenackog »Kompasa«. To mu je ujedno i bilo pokrice za obavestajni rad za SDB Jugoslavije, ali i za CIA i Mosad, kako su utvrdili operativci KOS-a JNA. Gorenc i Konradi zajedno su sezdesetih radili u slovenackoj policiji, ali su zbog slucaja Kavcic doziveli razlicitu policijsku sudbinu. Silvio Gorenc je unapredjen u sefa u SDB Jugoslavije, a Konradi je poslat u privredu.

Najslabija tacka u policijskoj karijeri Staneta Dolanca bili su intelektualci. On je, naime kao oficir i bezbednjak KOS-a imao kompleks nize vrednosti, pa je zazirao od pametnih ljudi, koji su drugacije mislili. Taj sindrom, uopste, pratio je organe drzavne bezbednosti Jugoslavije punih pedeset godina. Razumljivo je onda sto su intelektualci povremeno dolazili u sukob sa vrhovima vladajuce stranke. S obzirom da je postojala identicnost partije i drzave, to su cinjene mnoge zloupotrebe, kojima je svako ko je kritikovao postojeci sistem vlasti ili funkcionisanje njegovih delova, smatran neprijateljem, a svaki takav istup kao neprijateljski akt. Krajem sezdesetih godina, pod uticajem evropskih kretanja u studentskom pokretu, dolazi do poznatih demonstracija 1968. godine na univerzitetima i u nasoj zemlji. Posle demonstracija u Beogradu, nastaje neformalna grupa intelektualaca koji se povremeno sastaju po privatnim stanovima i tom prilikom polemisu o stanju u nasem drustvu i drustvenim kretanjima u svetu. U tom smislu tvrdili su da najvece zlo u nasem drustvu donosi birokratizovana partija i njeni vrhovi, da je razvoj radnickog samoupravljanja nespojiv sa postojanjem jedne avangardne organizacije sa vodecom i usmeravajucom ulogom u drustvu. Tvrdili su da ce istoricari naci dovoljno snage da najzad pristupe reviziji slike o razvoju KPJ i nase revolucije. Govorili su da zahvatiti u korene nase situacije, znaci zahvatiti vladajucu komunisticku organizaciju, da u nasem drustvu ne moze biti stvarne demokratije sve dok postoji vladajuca partija. Posebno su tvrdili da u zemlji pocinje borba za elementarna ljudska prava i slobode gradjana. Na osnovu podataka o grupi koju je sacinjavalo nastavno osoblje Beogradskog univerziteta, vise puta je raspravljano na plenumima CK SKJ i Srbije i ocenjeno je da ona predstavlja za SK i nasu drzavu veliku opasnost, kao potencijalni izvor buducih nemira na Univerzitetu, pa je zato zauzet stav da se oni uklone iz nastave. U tom pravcu, na osnovu merila moralno-politicke podobnosti, oni su premesteni u druge ustanove u kojima nemaju dodira sa studentima. Drugi primer, desava se pocetkom sedamdesetih godina, kada su donoseni amandmani na savezni ustav i povodom toga su odrzavani sastanci i naucni skupovi na kojima su istaknuti strucnjaci ustavnog prava trebalo da govore o prednostima koje donosi novi ustav SFRJ nasem drustvu. Medjutim, dogodilo se nepredvidjeno. Grupa profesora Pravnog fakulteta svojim izlaganjima je dokazala da SR Srbija ovim ustavnim promenama nista ne dobija, vec je stavljena u podredjeni polozaj u odnosu na svoje dve pokrajine, koje osim toga postaju tutori SR Srbije i istovremeno dobijaju status federalne jedinice koji do tada nisu imale. Cak su dobile da samostalno obavljaju poslove narodne odbrane i drzavne bezbednosti. Pored ostalog konstatovano je, da ova prava pokrajine nemaju nigde u svetu u ustrojstvu drzave. Ovakav zavrsetak skupa na Pravnom fakultetu izazvao je reakciju partijskih foruma koji su ocenili ovaj skup kao delo velikosrpskih nacionalista, zakletog neprijatelja revolucije u Jugoslaviji i direktno upereno protiv bratstva i jedinstva i ravnopravnosti naroda i narodnosti u nasoj zemlji. Posto su ocenjeni kao neprijatelji revolucije, treba ih zbog toga eliminisati iz nastave da ne truju studentske mase. Kao protivnici vladajuce partije, ucesnici u ovoj diskusiji su oglaseni kao neprijatelji naroda i zbog toga je jedan od njih, profesor dr Mihailo Djuric bio osudjen. Drugi su poslati u penziju, treci su razmesteni na radna mesta van nastave, a jedan broj je ostao bez posla. O takvim politicko-pravosudno-policijskim sudjenjima u Jugoslaviji osamdesetih godina, advokat dr Rajko Danilovic kaze:

»... Kriminalizirajuci misljenje, jednopartijska drzava je posegla za najmocnijim sredstvom eliminacije politickih neistomisljenika. Jedini kriterijum koji se proklamovao bio je ­ ko je za, a ko protiv vladajuceg i zvanicnog misljenja partijske oligarhije. Nigde nisu tako revnosno korisceni organi za progon, politicka policija, tuzilastvo i sud, nego u progonu politickih neistomisljenika, i nijedno drugo sredstvo politickog obracuna u SFRJ nije dalo toliko rezultata kao progon neistomisljenika. Taj proces licio je na stanje neobjavljenog gradjanskog rata u Jugoslaviji, a od netrpeljivosti prema drugacijem misljenju samo je korak do neprijatelja. Od smrti Josipa Broza Tita 1980. godisnje je bilo nesto vise od pet stotina slucajeva policijskog i sudskog progona neistomisljenika. Ti ljudi su obicno optuzivani za politicki kriminal, za tzv. verbalni delikt, odnosno dela koja su kriminalizovala drugacije misljenje ­ ucestvovanje u neprijateljskoj delatnosti; udruzivanje radi neprijateljske delatnosti; neprijateljska propaganda; ugrozavanje licnosti i dela Josipa Broza Tita. Inkriminacija misljenja najpreciznije je definisana u clanu 133. Krivicnog zakona SFRJ recima ­ ko napisom, letkom, crtezom, govorom ili na drugi nacin poziva ili podstice na obaranje vlasti radnicke klase i radnih ljudi, na protivustavnu promenu socijalistickog samoupravnog drustvenog uredjenja, na razbijanje bratstva i jedinstva i ravnopravnosti naroda i narodnosti, na svrgavanje organa drustvenog samoupravljanja ili vlasti ili njihovih izvrsnih organa, na otpor prema odlukama nadleznih organa vlasti i samoupravljanja koje su od znacaja za zastitu i razvoj socijalistickih samoupravnih odnosa, bezbednost ili odbranu zemlje, ili zlonamerno i neistinito prikazivanje drustveno-politickih prilika u zemlji ­ kaznice se od jedne do deset godina. Takav progon preziveli su advokat Srdja M. Popovic, Milan Vujin, radnik Manojlo Bojat, Vladimir Dapcevic, Milija Gojak, Momcilo Selic, Zoran Gluscevic, Bozidar Jaksic, Miroslav Mandic, Mihajlo Djuric, pop Nedeljko Janjic, dr Vojislav Seselj, Milan Nikolic, Miodrag Milic, Ivan Ivanovic, Gojko Djogo i mnogi drugi Srbi. Za organizatora politickog sudskog procesa, najsuptilniji zadatak je bio izabrati sudiju, koji ce predsedavati sudskim vecem. Sam izbor se vrsi po principu da Srbin sudi Srbinu, musliman muslimanu, Albanac Albancu, Crnogorac Crnogorcu, Hrvat Hrvatu. Time se postize privid objektivnosti suda i dokazuje lojalnost te etnicke skupine samoj vlasti. Najpouzdaniji je sudija onaj koji je saradnik politicke policije. To vazi i za svedoke. Ima danas u pravosudju i advokaturi dosta ljudi koji su nekada i bili politicki policajci. Sudbina politicke policije, tuzilastva, dobrim delom i sudstva, zavisi od sudbine politickih vlastodrzaca, jer oni su samo njihova egzekutiva. U tom sluzenju politickoj oligarhiji u tajnoj policiji, tuzilastvu i sudu uvek se prespe i malo od moci te oligarhije... sto ovi cesto svojim ponasanjem i pokazuju... Progon politickih neistomisljenika bio je od zavrsetka rata do nedavno, najostriji u Bosni i Hercegovini, prvenstveno zbog nacionalne i verske sarolikosti, ali i osecanja nesigurnosti vlastodrzaca.«

Kritika intelektualaca u opoziciji zbog upotrebe verbalnog delikta za obracun sa onima koji drugacije misle, najvise su pogadjale drzavne funkcionere. Ministar federalne policije Dobrosav Culafic je, na primer, odgovarajuci takvim kriticarima, izjavio da je u SFRJ od 1981. do 1985. godine, registrovano 1.652 politicka kriminalca. Od toga po tom famoznom clanu 133. KZ osudjeno je 522 lica. Culafic je naglasio da je to bila posledica obracuna drzave sa kontrarevolucijom na Kosmetu i nacionalizmom u citavoj zemlji. Skidanje instituta verbalnog delikta iz Krivicnog zakona, ministar policije Jugoslavije je poistovetio sa pozivom na bratoubilacki rat. Na Veliki petak 20. aprila 1984. godine, u stanu Dragomira Olujica, Ulica Knez Milentijeva, Beograd, uhapseni su polaznici tzv. Slobodnog univerizteta: Milan Nikolic, Pavlusko Imsirovic, Vladimir Mijanovic, Miodrag Milic, Gordan Jovanovic, Dragomir Olujic, Milovan Djilas, Vojislav Seselj. Hapsenje su mnogi izbegli, a medju njima i Dobrica Cosic, Ljubomir Tadic i Svetozar Stojanovic, jer nisu dosli na predavanje. Ova neformalna intelektualna tribina zivela je u Beogradu vise od osam godina, kada su vlasti, predvodjene Petrom Stambolicem i Drazom Markovicem, odlucile da je zatvore. Nalog je izdao bas Stane Dolanc, prvi policajac Jugoslavije, cuvar drzavnog poretka, koji je samo dan ranije obisao GSUP Beograda, sa zeljom da proveri da li su policajci spremni za akciju. Sluzba drzavne bezbednosti Srbije je odbijala da pravi slucaj tamo gde ga nema, ali su i Dolanc i Draza, a posebno Borislav Srebric bili uporni u zahtevima da uhapse Djilasa i Cosica zajedno. Zato je akcija poverena tajnoj policiji grada Beograda. Veselin Djuranovic, predsednik Jugoslavije i Nikola Ljubicic, clan kolektivnog sefa drzave su pozdravili uspeh drzavne bezbednosti i zatrazili sudjenje drzavnim neprijateljima. Sudija je bio Zoran Stojkovic, a sudjenje je vrlo brzo poprimilo medjunarodne razmere, sto je jos vise stiskalo vlast da ga zavrsi svojim uspehom. Kako za to nije bilo dovoljno dokaza, sudija je prvo odustao od optuznica za jedan broj okrivljenih, a zatim je za Nikolica, Milica i Olujica delo udruzivanje radi neprijateljskog delovanja prekvalifikovao u obicnu neprijateljsku propagandu. Prvog dana u februaru 1985. Milan Milic je osudjen na dve, Milan Nikolic na jednu i po, a Dragomir Olujic na godinu dana zatvora. Vojislav Seselj je nastradao tek kada se vratio kuci u Sarajevo, kada ga je Dusko Zgonjanin uhvatio i izveo na sud. Krunski svedoci su bili Seseljev neobjavljeni tekst »Sta da se radi« i podmetnuti saradnici SDB, novinar Nebojsa Tosic, izvesni Slobodan Cvoro i pukovnik Dragoljub Cuckovic. SDB BiH je za Seselja, na pritisak Branka Mikulica i Staneta Dolanca, trazila kaznu od osam godina zatvora. Dr Obren Djordjevic je u to vreme predvodio srpsku tajnu policiju:

»... Sluzba drzavne bezbednosti je kao produzena ruka SKJ, bila i osamdesetih godina neka vrsta njenog politickog stita. Gonili smo samo one politicke protivnike koji su nanosili veliku stetu SK. Oni ljudi koje je SDB Srbije tada aktivno pratila nisu vise aktivni u politickom zivotu. Na primer, to su bili Vlada Mijanovic poznatiji kao »Vlada Revolucija« i reziser Lazar Stojanovic. Kada je pred sednicu KEBS-a u Beogradu trebalo da ih »neutralisemo«, ja sam ih pozvao na kafu i zamolio da budu korektni i mirni u vreme odrzavanja te konferencije. Oni su obecali da ce sve biti u redu. I tako je i bilo. Ono sto se, 1974. godine desavalo na Pravnom fakultetu inicirala je i zavrsila Partija. SDB Srbije sa tim nema veze i sasvim je nevina. Sto se tice slucaja »osmorice«, mi u SDB smo smatrali da Otvoreni univerzitet nije opasan za Srbiju. Gurnuli smo politicare napred, jer smo znali da je sve bilo zakuvano u CK SKJ kod Staneta Dolanca. Sto se tice pesnika Radomira Radovica, mogu da kazem da je taj covek bio samo jednom »obradjivan« u SDB Srbije. Kod nas je bio na informativnom razgovoru. Upozoren je da se ne petlja sa disidentima. To je bilo sve. Posle smo culi da je nadjen mrtav u nekoj vikendici pored Obrenovca. Dosije o tom slucaju ima GSUP Beograda. SDB Srbije tu nije ni luk jeo, ni luk mirisao! I drugo, sto je vrlo vazno reci, srpska tajna policija se nikada nije bavila ubistvima!«

Najveci politicki cuvari Tita bili su SSRNJ, SUBNOR Jugoslavije i naravno SKJ. Cak i u vreme kada je demokratizacija sa pojavom politickog pluralizma 1989-1990. zahvatila Jugoslaviju, ovi politicki forumi proganjali su komunisticke neistomisljenike koji su pominjali Titovo ime. Oni su i tada, kada je od samoupravljanja ostala samo forma, govorili da je napad na Tita, napad na Revoluciju i socijalisticko samoupravljanje. Zadatak politicke policije je bio da takve osobe pronalazi, hapsi, isledjuje i izvodi na sud. U samom Beogradu pod paskom SDB glavnog grada nasli su se, na primer, Aleksandar Mandic, reziser i Tihomir Arsic, glumac, odnosno tvorac i izvodjac monodrame »Tako je govorio Broz«. Dokle je u svom progonu ljudi koji su drugacije mislili isla politicka birokratizovana vrhuska Jugoslavije, koja je i naredjivala SDB sta da radi, najbolje pokazuje sastanak Predsednistva SFRJ i Predsednistva SKJ odrzan 12. novembra 1986. na kome su doneti zakljucci »Ocene i stavovi o osnovnim karakteristikama politicko-bezbednosne situacije u zemlji sa posebnim osvrtom na aktivnost gradjanske desnice i drugih antikomunistickih snaga«. Umesto da oceni sta su pravi uzroci postojece bezbednosne situacije i nezadovoljstva u drustvu koje svakim danom postaje zabrinjavajuce, pogotovu ekonomska situacija u zemlji, birokratizovana vrhuska vidi izlaz iz postojeceg stanja u jos dubljem dovodjenju zemlje do krize. Zato zahteva mere drzavnih i drugih organa da se ovome suprotstavi. U zakljuccima sa toga sastanka na dvadeset stranica, posto se govori sta sve treba preduzeti, sledi i ovaj tekst: »... S obzirom da aktivnost gradjanske desnice i drugih antisocijalistickih snaga postaje sve otvorenija i agresivnija sprega i da se na toj osnovi vrsi uticaj u pojedinim vaznim segmentima naseg drustva sa krajnjim kontrarevolucionarnim ciljevima. Takvoj delatnosti moraju se organizovano, koordinirano i energicno suprotstavljati sve subjektivne snage naseg drustva. Potrebno je oceniti i neophodnost odredjenih izmena i dopuna i zakonskom regulisanju pojedinih oblasti (izdavacke, informativne i filmske delatnosti, udruzenja gradjana i slicno).«