Zivot u Bosni naucnio je ljude da izbegavaju nevolje. On im je dugo porucivao: »Ne pjevaj u Sarajevu, ne trguj u Visokom, ne pametuj u Travniku!«. Novo Djurkic, zvani Djurica ili Motorzage, planinac, bivsi gastarbajter, majstor za popravke testera, nije se mnogo drzao ovog pravila. Poceo je 1987. godine da pametuje po Travniku i vlast ga je, kaze, najurila. Odselio se ­ pod pritiskom bosanske tajne policije ­ u Petrovaradin. U Travniku je ostavio praznu kucu od pet stotina kvadrata, sa radionicom i garazom, jer od njega niko nije zeleo da je kupi. Djurkic i danas zivi u srcu Vojvodine, u kuci od brezovih polovica. O svom zivotu u Bosni kaze:

»Na Dan bezbednosti 1987. godine pobegao sam iz Travnika. Na taj cin sam se dugo pripremao zajedno sa mojom zenom Ljubinkom. Nikome o tome nismo pricali. Oklevali smo neko vreme, jer mi je posao dobro isao, ali, cim sam osetio da ce me policija uhapsiti, mi smo se odselili. U to vreme ja sam poceo po kafanama da pricam kako radi Sluzba drzavne bezbednosti u Travniku i njena centrala iz Zenice. Na taj nacin slao sam poruke ljudima iz SDB za koje sam nekada radio kao spoljni saradnik, a koji nisu hteli da prihvate moj otkaz. Ubedjivali su me, a kada su culi da sam se zalio SSUP-u i da sam trazio zastitu od SDB Jugoslavije, poceli su i da mi prete. Morao sam bezanjem da spasavam zivu glavu. Punih sedam godina radio sam za Sluzbu drzavne bezbednosti u Travniku. Pocetkom osamdesetih, jedne veceri otisao sam sa Kemom Kondicem u lokal na pice. Unutra grupa ljudi, meni nepoznatih, jer sam ja u Travniku bio nov. U tom, neko viknu: »Zivio Ante Pavelic«. Ja, iznerviran, na to viknem: »Jebo te on!«. Odjednom, zavlada neka neprijatna tisina. Vidim bice belaja i krenem kuci. Za mnom izadje jedan covek i rece mi: »Ko si ti, ja sam musliman. Hoces da te Plasna proguta?« Sutradan odem u kafic kod Alena Nuzica i pitam ga da li je on video i cuo sta je sinoc bilo. Nije, kaze. Pitam i Kondica, ni on se ne seca. Obavestim o tome dvojicu milicionara Mensura Siljka i Stanoja Jankovica, a oni mi rekose da mi ne mogu pomoci. Na kraju mi kolega Dragan Radovanovic rece: »Znam coveka. Doci ce za pet minuta«. I dodje covek u restoran »Plava voda«. Sedosmo u separe. Vidim nosi kolt, ali i magnetofon. Kaze, zove se Ivan Nedoklan i radi u SDB Travnik. Sve sam mu redom ispricao. Posle deset dana, eto ga drugi, Enes Kadric. Kaze: »Dodji sutra u SDB«. I ja odem!«

Novo Djurkic je toga dana u tajnoj policiji Travnika potpisao svoju izjavu o dogadjaju u kaficu, ali i svedocenje da je njegov poznanik Jovo Cvijic, kako se po gradu pricalo, politicki opasan. Radnici SDB Travnik su ga brzo ubedili da im dojavljuje slicne informacije. Pismom, preko kurirke. Konspiracije radi, dobio je i tajno ime ­ Ban. Kad su se bolje upoznali, Ivan Nedoklan ga je oslovljavao sa Stari, a Enes Kadric mu je dozvoljavao da dolazi u prostorije SDB. Na drugi sprat zgrade travnickog SUP-a dolazile su, kao spoljni saradnici politicke policije, jos neke zanatlije: jedan mesar, jedan piljar, jedan tv-mehanicar, jedan kafedzija. O svojim motivima da postane policijski dousnik Novo Djurkic kaze:

»Ja sam saradnju sa SDB u Travniku, prihvatio kao patriotsku obavezu i gradjansku duznost. Vaspitan sam tako da vlastima prijavljujem sve sto vidim da se ne radi po zakonu, sto nije posteno. Naravno, kao saradnik tajne policije osecao sam se sigurnijim nego obican covek, jer sam znao da ima ko da me vadi ako i ja nesto zabrljam u zivotu. Nisam iz te saradnje imao nikakve koristi, iako su mi operativci SDB nudili novac, cak i mogucnost da ne placam porez. Prvi zadatak mi je bio da u kafanama slusam sta ljudi pricaju o Titu, o Drazi, o Pavelicu, o drzavi, o nasim visokim funkcionerima. Zatim sam dobio zadatak da idem u pravoslavnu crkvu, da slusam na srpskim slavama i Bozicu sta ljudi pevaju, pricaju, psuju i da o tome izvestim Ivana Nedoklana, Enesa Kadrica, a kasnije i novog operativca, Salka Bebu. Izvestaje sam im prenosio usmeno, tokom voznje u njihovim kolima. Salko je koristio golfa, a nekad smo se i tajno sastajali u ribljem restoranu u Pucarevu ili u kafani »Most« u Vitezu...«

Zbog Djurkicevog cinkarenja, probleme su imali Jovo Cvijic, penzioner, Drago Kajic, kafedzija, Savo Bilic, komandir milicije, Mica Nenadovic iz vojne poste i milicionar Zarko Pejic. Ovaj poslednji je u kasapnici uzeo dva kilograma mesa, nije ih platio i zbog toga ostao bez posla. U slucaju Jove Cvijica, okrivljenog za raspirivanje nacionalne netrpeljivosti, tajni agent Ban koriscen je od strane SDB Travnik kao svedok na sudu. Kao vojni kurir, rezervista Djurkic je imao zadatak da nocu deli pozive za vojnu vezbu. Usput je, priznaje, belezio imena ljudi i prijavljivao ih SDB, zato jer su psovali Titovu vojsku ili govorili da nece da deru cipele za Branka Mamulu i JNA. Djurkic se, kaze, svog posla nije stideo:

»Moj rezon je bio da ja radim za drzavnu sluzbu, po zakonu i Ustavu SFRJ. Ali, kada sam video kako se ta sluzba u Travniku i Zenici zloupotrebljava, odlucio sam da vise ne radim za nju. Dobio sam 1985. godine, na primer, specijalni zadatak da pratim pravoslavnog popa Jovu, jer se sumnjalo da on po srpskim selima siri sovinizam. Receno mi je da razgovaram sa njim, da se sprijateljimo, da vidim da li deli letke, sta govori ljudima. Ja sam to i radio. Kada sam zavrsio kucu, pozvao sam ga da je osveti. Cak sam sa njim isao i na Bozic u Donji Vakuf. Moras mu nesto naci, rekao mi je Salko Beba, operativac SDB. Nisam coveku nista nasao. Prateci ga i raspitujuci se o njemu, saznao sam od ljudi ­ i Srba, i Hrvata, i muslimana ­ da je dobar covek. Devedesetih, medjutim, poceo je da ga po opstini goni njegov komsija zato sto je pop, navodno podigao kucu na njegovoj zemlji. Istrazujuci popov zivot, otkrio sam da muslimani zele da proteraju ovog pravoslavnog svestenika sa placa koji se nalazi tik pored zgrade SUP-a. Tada sam shvatio da sam uvucen u prljavu rabotu. Mnoge stvari su mi postale jasne, a najbitnija je istina da sam koriscen za borbu protiv Srba!«

U travnickoj Sluzbi drzavne bezbednosti, krajem osamdesetih nije radio, gotovo, nijedan Srbin. U samoj miliciji ih je bilo vrlo malo. Toliko da su bili nemocni da se obracunaju sa prekrsiocima zakona, koje su lokalni funkcioneri stitili. Novo Djurkic je to jako dobro znao, jer je neke od tih prekrsilaca licno prijavio Ivanu Nedoklanu, Enesu Kadricu i Salku Bebu, ali krivcima nije falila ni dlaka sa glave. Jedan saobracajac je u selu Komari, na primer, pretio javno da ce pobiti sve Srbe u Travniku, jedan opstinski rukovodilac je kao mladic, bio u ustasama. Jedan sofer u RO »Borac« je krao za sebe i rukovodioce, drugi saobracajac je u Dolcu, u kafani »Dva goluba«, pevao ustaske pesme. I, nikom nista. Za bolje poznavaoce prilika u Travniku to nije bilo nista neobicno. Pojedinci su se u ovom gradu, cak po kafanama, hvalili cinjenicom da je tokom rata Travnik dao 1.300 ustasa, a samo 1.100 partizana i da je oslobodjen posle Beograda. Sta je to hvalisanje pripitih Travnicana zapravo znacilo, Novo Djurkic, doskolovani zanatlija, shvatio je 1985. godine kada je Travnik docekao ponoc isaran kukastim krstovima. Dve godine je tajna sluzba BiH tragala za crtacima ovih krstova. Oko osam stotina ljudi je saslusavano zbog toga, ali delinkventi nikada nisu pronadjeni. SDB je znao bas sve sto se desavalo na njegovom rejonu do Pucareva i Viteza. Jedan operativac iz Zenice se cak hvalio Djurkicu da SDB ima kompletan film o kukastim krstovima, ali da politicari ne zele od toga da prave aferu. Umesto da gone krsioce zakona, clanovi SDB u Travniku i Zenici su preko svojih dousnika pritiskali ljude kojima politicari u BiH nisu bili zadovoljni. Djurkic sumnja da su iza takve taktike politicke policije stajali njen sef Mladen Antic iz Zenice i politicki »staresina« iz Sarajeva Hamdija Pozderac. Kao primer Djurkic mi je naveo slucaj javnog tuzioca Rajka Mihajlovica, koji je od Milanka Renovice trazio pomoc za razresenje nekih situacija u Travniku, ali je to njegovo pismo doslo na sto Hamdije Pozderca. Javni tuzilac, Srbin je morao da se iseli u Vojvodinu. Zivot je, nazalost, pokazao da su u tim akcijama politickog ciscenja terena u BiH, umesto ustasa i fundamentalista, najcesce stradali Srbi. Zbog toga je Novo Djurkic i napustio tajnu sluzbu u Travniku:

»Sve sam ja to rekao u lice sefovima i operativcima Sluzbe drzavne bezbednosti u Travniku i Zenici. Mnogo puta su mi savetovali da cutim, jer ce vrag odneti i mene i njih. Zato sam im i rekao da oni ne stite ni Ustav SFRJ, ni zakon i da zapravo nista ne rade. Odbio sam dalju saradnju, ali mi oni taj otkaz nisu prihvatili. Posebno kada su saznali da sam se zalio SSUP-u i da sam bio u Beogradu i razgovarao sa nekim ljudima iz SDB Jugoslavije. Tek kada su osetili da im SDB SFRJ nece nista, prestali su da mi prete, ali su nastavili sa ubedjivanjima da ostanem njihov saradnik. Jer, Ban je njima bio dragocen. Narocito u toj borbi gde treba da ide Srbin na Srbina.«

Sta se, zapravo, dogadjalo u SDB BiH?

Osamdesetih godina, jacanjem Srbije kroz njenu borbu za drzavnost, koja je bila ugrozena na Kosmetu i u Vojvodini, doslo je do narastanja srpske nacionalne svesti i kod Srba van Srbije, a posebno u Bosni i Hercegovini, odakle je zbog raznih vrsta pritisaka, od rata iseljeno oko 350.000 Srba. Bojeci se homogenizacije Srba u BiH njeni politicki vladari, Hrvat Branko Mikulic i muslimani braca Pozderci, Hamdija i Hakija, nalozili su partiji, ali i policiji pojacavanje pritiska na bosanske Srbe i sprecavanja svih njihovih veza sa maticom Srbijom i Beogradom. To je bila politicka borba protiv bauka Velike Srbije, odnosno protiv samog jacanja i povratka drzavnosti Srbiji unutar SFRJ. Sinhronizovano 1985. godine, na primer, u Zvorniku je SDB BiH iscenirala slucaj »cetnicke trojke«, u kojoj su bili Bogdan Antic, Obren Jovic i Jovan Nikolic, a u Banjaluci je za srpski nacionalizam i pripadnosti gradjanskoj desnici okrivljen Jovan B. Dusanic. Epilog te vrste progona je poznat, svi oni su se sa porodicama iselili u Srbiju. Tako surovu upotrebu tajne policije u Bosni i Hercegovini, proterani knjizevnik Vojislav Lubarda, tumaci samo cinjenicom da su, gotovo, svi sarajevski politicki celnici, na ovaj ili onaj nacin, tokom svoje karijere prosli kroz razne skole i organe drzavne bezbednosti. Od stare garde bila su to braca Nijaz i Raif Dizdarevic, od srednje generacije sam Dzemal Bijedic, a od mladjih Hasan Grapcanovic i Mate Andric. Po njihovim nalozima Sluzba drzavne bezbednosti je vrbovala i Srbe, ali i muslimane, lokalne funkcionere da prate i cinkare srpske intelektualce i aktiviste. Posle talasa progona srpskih intelektualaca u Bosni i Hercegovini, sto je kulminiralo osamdesetih godina policijsko-politickom hajkom na dr Vojislava Seselja i Vuka Draskovica, bosanski celnici Branko Mikulic i Hamdija Pozderac su samoinicijativno zakljucili da ce Srbi krenuti u kontraakciju. Prema laznim podacima Sluzbe drzavne bezbednosti Bosne i Hercegovine srpski nacionalisti su pripremali prepade na hrvatske i muslimanske nacionaliste. Posao na sprecavanju bosanskih Srba poveren je, takodje, Srbinu, policajcu Dusku Zgonjaninu, i njegovim denuncijantima Ratku Kovacu, Manojlu Cerovini, Miloradu Vlajcicu, Nenadu Guzini, Marku Zirojevicu i Slobodanu Samardzicu. Srbi koji su odbili da ucestvuju u progonu neduznih Srba nestali su jednostavno iz bosanske policije ­ Dragan Vujisic, Miodrag Simovic, Srecko Zulj, Drago Vukovic, Vito Zepinic. Radi politicke simetrije sa prognanim muslimanskim fundamentalistima, koje je vodio Alija Izetbegovic, sarajevski celnici i tajna policija, koju je vodio Rasid Music su izmislili cetnike na Ilidzi. Operacija njihovog hvatanja i likvidiranja je u SDB BiH nosila sifrovani naziv »Golub 86«. Pokrenuta je naredjenjem Duska Zgonjanina, ministra bosanske policije licno, koji je rekao: »Necu da znam da na Ilidzi nema neprijatelja! Ima da ih ima!!!«