Desetorica sa Ilidze

Tragajuci za cetnicima-pocetnicima u Sarajevu, Sluzba drzavne bezbednosti BiH se 1986. godine okomila na »neprijateljsku« grupu Srba sa Ilidze. U njoj su bili: Radomir Kovacevic, sluzbenik, Sveto Petkovic, privatni ugostitelj, Vukasin Koprivica, ekonomista, Ljubo Bosiljcic, advokat, Ratko Curic, profesor fizike, Milorad Babelj, komercijalista, Zdravko Miseljic, advokat, Budimir Djuric, ugostitelj, Elez Vlado, ekonomista i Branko Kapular, penzioner. Da bi se dokazala politicka nepodobnost Srba sa Ilidze, u glavnom gradu BiH saslusano je cak dve stotine ljudi. Taj posao je obavljala Sluzba drzavne bezbednosti Sarajeva, koju je vodio Slobodan Skipina. Sarajevske novine, posebno »As«, zajedno su sa tajnom policijom krenule u juris na te »cetnike«. Kako niko nista lose nije rekao o njima, SDB je sama tako nespretno montirala politicki proces, pa je za cetnistvo okrivljen i jedan Hrvat, Branko Kapular. Tako je nastao slucaj Ilidzanci. Hapsenja i saslusanja su vrsili Boro Djurica, Dragan Medjovic, Bane Blagovcanin, Mirko Kurilic i Mirko Subotic, inspektori SDB BiH. Ovo je prica jednog od stradalnika, advokata Zdravka Miseljica, poznatijeg na Ilidzi kao Braco:

»Rodjen sam 17. maja 1937. godine, kao drugo dijete u porodici. Kao pravnik ucen sam da je sveta duznost coveka borba za istinu i slobodu. Vjerovao ljudima, cijenio prijateljstvo, ljudstvo, komsijske, kolegijalne odnose. To su bili moji kriteriji za druzenje sa ljudima. Medjutim, posle privodjenja i »obrade« u Centar drzavne bezbednosti Sarajevo od 1. i 2. aprila 1986. godine sve se to u meni srusilo. Zena me je probudila 1. aprila 1986. oko 6,15 i saopstila da me traze neki ljudi. Sisao sam u hodnik, gdje sam zatekao trojicu u civilu i jednog uniformisanog milicionara. Pruzio sam ruku da dohvatim farmerke da se obucem, a taj uniformisani je kao panter skocio jedno cetiri metra i iz mojih ruku iscupao pantalone, vrlo pazljivo pretresao dzepove, i posle toga mi ih dodao. Ispred kuce postoji »ligustrum« ziva ograda preko koje sam vidio krov od dva automobila, a primjetio sam jedno sedam do osam ljudi ukupno u dvoristu. Pokazan mi je nalog za pretres, i pri tome saopsteno da ce mi se uzeti kao olaksavajuca okolnost pri izricanju kazne, ako odmah predam sav »inkriminirajuci« materijal. Porodici je zabranjeno da se krecu po kuci. Mene su fotografisali u nekoliko poza sa bratovim oruzjem, i u jednoj pozi sa mojim pistoljem za koji sam imao dozvolu za nabavku, a ne i na drzanje i nosenje. Nakon sto sam im predao svoje i bratovo oruzje, trazen je i drugi materijal, no ja sam rekao da drugo nista nemam. Oni su trazili letke, a ja sam rekao neka traze. zatim su me odveli u SDB negdje oko sedam sati. Kada sam ja poveden za Sarajevo, poneseno je oruzje moga brata i moje i jedan lovacki noz sa posvetom »Bracu od Luke«.

Pretresli su u prisustvu dva svjedoka kucu, tavan, supu, stalu, garazu, i to vrlo detaljno. U to vrijeme sam imao oko dve tone stocne hrane zvana »mlinska pljeva«, pa kada su tu hrpu ugledali prokomentarisali su rijecima »ako se doktor dobro naoruzao, jos se bolje obezbjedio sa brasnom«. Moja zena je na to dodala drsko »mi to jos uvijek ne jedemo«. Uzeli su jednu praznu vrecu, i poceli da drijese pune vrece i da pretresaju trazeci da li ima nesto u njima sakriveno, iako je na vecini vreca bila etiketa »25 maj« Sarajevo, gdje sam tu stocnu hranu kupio. Pretresen je bio i tavan sa vrecama u kojim drzim psenicu. S obzirom da je bila strpana u vrece od 50 ­ 75 kilograma valjda im je bilo to tesko pretresati, pa su samo drijesili vrece i zavlacili ruke u njih koliko su mogli. Na stali su vilama okretali sijeno, a mojoj majci od 76 godina nisu dali pomusti kravu u stali bez njihovog prisustva. Nakon toga zena, svjedoci i inspektori otisli su u radnju na Ilidzi, Mala aleja br. 6. Nastavljen je pretres radnje, okretanjem svakog papira u njoj. Na nalogu za pretres radnje pise da sam nastanjen na Ilidzi, a ne da je to advokatska kancelarija. Advokatska kancelarija se moze pretresati samo kada se prethodno donese rjesenje o otvaranju istrage protiv advokata, jer je advokatura javna, a ne privatna sluzba. Pri tome pretresu odneseno je iz kuce navodno oruzje, lovacki noz, pisaca masina »Olimpija«, pasos, jedan stari rokovnik u kome su bili telefonski brojevi za tu godinu. A iz radnje mala Unisova pisaca masina i list hartije koji je meni bio potsjetnik da sam Savi Lukicu dao dvije knjige Dobrice Cosica »Vrijeme smrti« i »Stvarno i moguce«. To je bio sav »inkriminirajuci« materijal koji je pronadjen u kuci.

Doveden sam u Sluzbu drzavne bezbednosti Sarajeva, u kancelariju na III sprat. Tu sam cekao negdje do 10 sati kada je dosao jedan od inspektora koji je poceo sa mnom razgovor pitanjima: koga imam u inostranstvu, koga imam od prijatelja, ko su mi klijenti itd. Nisam imao nikakve potrebe da bilo sta slazem od onoga sto sam bio pitan, pa sam iskreno odgovarao. Medjutim, odmah sam primjetio da inspektoru uopste ne odgovaraju moji odgovori. Objasnjavao sam da imam u selu prijatelje Sutele, Martice, Tomice, koji su Hrvati po nacionalnosti i Dzankovica koji je musliman, zatim poslovne prijatelje, advokate, Edu Becirbegovica, Ljubovic Nijaza, Erski Ivana, Blaza Tomica. Ni to se inspektoru nije dopalo, jer je ocito po njemu to bilo nemoguce, pa je valjda mislio da lazem. Treca vrsta prijatelja su bili moji kafanski drugovi Ratko Kovac, Ratko Cucilo, Korup Fadil, te drugi, koji su, saznacu kasnije, bili isto tako saslusavani i maltretirani kao i ja. Posle je usledilo pitanje: »Sa kojim sam klerikalnim klubovima povezan u zemlji, a sa kojim u inostranstvu?« Odgovor ­ vodio sam dvije privatne parnice za svestenika Djuru Ilica iz Blazuja i to je sve. Zatim pitanje: »Sa kojim advokatima izvan Sarajeva sam povezan po pitanju razmjene pravnih stanovista sudova za politicke delikte?«. A znali su da sam ja kao pravnik civilista. Video sam da me ne okrivljuju i da sam dobio ulogu svjedoka. Zato sam morao odgovarati na brojna pitanja pretpostavljene krivice Budimira Djurica, moga poznanika i prijatelja. Ono sto mi je bilo poznato, to njima nije trebalo, ono sto su oni trazili, ja nisam znao. To je tako trajalo devet i po sati. Posle toga je donesen komad papira i postavljena pitanja na koje sam ja trebao dati odgovore. Svaki je od tih papira sa pitanjima pocijepan na moje oci zbog nezadovoljstva sa odgovorom. Trazili su da im kazem Budino misljenje o privrednom sistemu, o politickom sistemu, o Josipu Brozu, Hamdiji Pozdercu, Branku Mikulicu, Raifu Dizdarevicu, ZUR-u, samoupravljanju kao sistemu odlucivanja, o delegatskom sistemu i narocito gdje su njegove pare? Ispitivanje se prvog dana zavrsilo oko 15,30 sati, ali mi je naredjeno da dodjem sutra 2. aprila u 7 sati. Ja sam se javio na vrijeme, ali sam na recepciji sacekao do 11 sati, dok »drugovi inspektori« nisu malo odspavali. Taj drugi dan saslusanja poceo je njihovom konstatacijom, pricom: »Juce si ti nas saslusavao citav dan, a sada je doslo vrijeme da i mi saslusamo tebe«. Poturen mi je pod nos neki papir na kome je jasno stajao potpis profesora Ratka Cucila. Datum ­ necitak, mjesec ­ decembar 1985. godine. Tekst otprilike govori da sam ja u kafani kod Bude, u slobodnom izlaganju, vrlo kriticki se osvrnuo na disidente bilo koje vrste, kojima je malo slobode i demokratije u Bosni, pa se presele u Beograd, odakle se bore za Bosnu. I u tom pravcu iznio misljenje da niti njima valja sto odu iz Bosne, niti beogradskoj carsiji sto ih objerucke primi. To je bilo moje misljenje, ja ga ni tada nisam promjenio. Medjutim, tome misljenju je dodata uzrecica: »Jer u Srbiji je lako Srbin biti!« I takva mi ubacena u usta. To je bio »doprinos« Ratka Cucila za »rasvjetljavanje istine« o mom neprijateljstvu. Njemu je bar dobro poznato da ja nikada nisam »srbovao« i da sam sto puta rekao da bih radije bio i Roman i German kad bih mogao, nego Srbin. To je jedna od tacki optuzbe protiv mene. Druga se sastojala u sledecem: Od istog dostavljaca informacija ­ Ratka Cucila ­ zapisana je jedna dogodovstina iz Splita. Relativno cesto sam isao na sud u Split i sporio se sa »Poduzecem za izgradnju Splita« i tako upoznao njihovog pravnika. Posle jedne rasprave pozvao me je na kafu u kafe bistro kod pravosudne palate, sto sam prihvatio, i u vrijeme pauze za dorucak jedva smo nasli dva prazna mjesta za sankom. Taj kolega mi je postavljao izuzetno vrijedjajuca pitanja: koji je vezir bio u Travniku kada je Dubrovnik imao Republiku, i gdje su nas u to vrijeme hvatali na uzad, kada je Dioklecijan pravio palatu u Splitu? Po povratku iz Splita ja sam to ispricao i Ratku Kovacu i Ratku Cucilu u kontekstu jedne nekolegijalnosti, jedne neprijatnosti. Osim ta dva slucaja, meni nista drugo nije imputirano, niti sam saslusavan. Posle toga sam vracen ponovo na razgovor o Budi Djuricu. Inspektori tajne policije su se smenjivali. Obecavane su nam kazne zatvora od 126 godina za nas desetoricu. Dakle, broj okrivljenih je bio odredjen u SDB Sarajeva mnogo ranije. Iz susjedne kancelarije culo se strasno udaranje po nekome. Da li je to bio zvuk sa trake ili izravno nije mi poznato. Jedini od inspektora koji se tog drugog dana predstavio bio je Mirko Kurilic. On mi je objasnjavao da mi ne gine teska robija, jer krivicno djelo poreske utaje moze da preraste u krivicno djelo protiv naroda i drzave, kao ekonomsko podrivanje zemlje.

Kada je inspektor SDB Kurilic vidio da ja na te pravne meditacije »ne trzam«, onda mi je skrenuo paznju na njihov podatak, da emigracija racuna na mene, i da oni to znaju. Te prijetnje upucene izravno meni nisu me moralno slomile, i oni su to vidjeli, pa su poceli sa drugim pitanjima. Sta mislim da li mi je majka ziva, jer kad su mene odveli primjetili su na njoj crvene tufne na licu? Zatim, da li se mladja kcerkica vec raspituje gde joj je »tajo«, hoce li starija kcerkica popustiti u ucenju? Iza toga su uslijedila obecanja da ce upropastiti i porodicu moga brata. Naime, inspektori su znali da su djeca moga brata meni jako privrzena. Da stariji sin Davor ide u avijaticarsku skolu u Vrscu, i da je pilotiranje jedini posao koji je odabrao i koji bi sa voljom radio. Znali su takodje da ga jako volim, i onda su pocela pitanja: Mislim li ja da ce moj brat zavrsiti taj svoj mandat u SSSR-u? Mislim li ja da ce Dado zavrsiti pilotsku skolu? Medjutim, prijetnja da ce zbog mene upropastiti zivotni poziv bratovog djeteta, totalno me je izbacila iz takta. Nije me bilo vise strah. Postao sam odsutan duhom, suze su same tekle. Vjerovatno i zbog gubitka tecnosti pomjerio mi se kamen u bubregu, tako da sam poceo dobijati i vrlo jake bolove. Pod tim bolovima bio sam jos jedno dva sata i kada su vidjeli da mokrim krv, otpustili su me kuci sa pozdravom: »Mars kuci djubre jedno neprijateljsko i da nisi nikud makao od kuce ili otputovao.«

Ilidzom je zavladao strah. Ljudi, Srbi koji imaju baste, cistili su ih. Poneki od njih su pred noc, na te vatre na kojima je gorjelo staro granje bacali srpske knjige i tako da bi ih se vatrom oslobadjali. Neke su zavrsavale u kontejnerima. Jedan od smetlara me je pitao da li te knjige sta vrijede, jer su bile skoro nove. Prva odozgo bila je knjiga »Gresnik«. Ja sam se prepao covjeka, posumnjavsi odmah da se radi o podmetnutom »cistacu«, rekao sam da se u to ne razumijem, i udaljio se sto prije. Bojao sam se bosanske tajne sluzbe, jer je njene inspektore zanimalo sve osim istine. Oni su imali neku svoju »istinu« koju je mi trebalo da potvrdimo. Neki od nas da bi sebi iole olaksali, potvrdili su sve njihove lazi, da bi kasnije na sudu mijenjali iskaze. Zakljucak da smo kao neprijatelji nekom bili potrebni, sam od sebe se namece. I pored toga sto se desilo, tesko mi je 1986. bilo vjerovati da ta vrsta politicke policije nije makla ni za dlaku od metoda NKVD za pripremu montiranih procesa. Tri mjeseca i vise nisam se mogao osloboditi straha. Sve se promjenilo, proruznjalo, sve sam omrzao, cak i Malu aleju kroz koju prolazim svaki dan dva puta. Sve ono sto mi je ranije bilo vrlo skupo, kao drugarstvo, prijateljstvo, sve se pretvorilo u svoju suprotnost, zahvaljujuci vrlo povjerljivim ljudima SDB Ratku Kovacu, Ratku Cucilu, Radi Pindzo, i donekle Fadilu Korupu. Revnosnost kojom je Ratko Kovac radio meni o glavi, dostojna je divljenja. Tako revnosno sa toliko energije, ja ne bih mogao raditi ni najhumaniji posao. On me nije pustao iz ruku. Svakog petka mi je bio u radnji, to se znalo da ce doci na »lozu« ili »gemist«. Drzao sam ga za prijatelja, tako se predstavio, tako sam ga prihvatio, i tako dozivio. Iz tih razloga sto sam ja njega drzao za pravog prijatelja, a on mene kao objekt za posmatranje i otkrivanje u meni neprijatelja, zamrzio sam i sam termin »prijateljstvo«. Isto mi se desilo, ali sam kasnije saznao sa Ratkom Cucilom. Kovac je stalno vozio auto pijan, i stalno su mu oduzimane vozacke dozvole. Prilican broj puta je uporno insistirao da me vozi kuci, pa ga je saobracajna milicija zaustavljala i dok sam ja bio u autu. On bi se kao dobar saradnik SDB i s njima bahato ponasao. Nikada ga nisu iskljucivali iz saobracaja, a jednom prilikom, kada je njegova svjesna cenzura popustila obratio mi se rijecima: »Supci misle da ce mi naskoditi, a ne znaju da ce mi njihov komandir ujutro morati donijeti vozacku na sto«. Kako porazno zvuci saznanje da saradnja izmedju politicke i saobracajne policije dozvoljava pravo dousniku, denuncijantu, spijunu, da moze biti u saobracaju totalno pijan. I bez ikakvih posledica proci, jer je »na zadatku«. A to sto time moze povrijediti ili ubiti neko neduzno lice, to nije nista u odnosu na vaznost njegovog zadatka. Do 3. aprila 1986. godine bili smo dakle prijatelji. Tokom saslusanja mi je nesto postalo jasno, Kovac me je posjetio u radnji tih dana. Odbio sam da s njim razgovaram, glumio mi je pijana covjeka, i posle se nismo vidjali.

Jos je trajao april 1986. godine kad je OK SK Ilidza objelodanio dopunu procjene politicko bezbjednosne situacije na opstini. Tom dopunom OK SK napravio je grupu od deset ljudi. Proglasio ih je srpskom, cetnickom, nacionalistickom grupom, a da se ti ljudi izmedju sebe nisu uopste poznavali. Jednostavno, bili su samo Srbi i to je Komitetu i tajnoj policiji bilo dovoljno. Taj slucaj je trebalo zapravo da bude opomena Srbiji, a i Srbima u Bosni i Hercegovini da ne srbuju previse. Ja sa nekim od tih ljudi nisam stajao nikako. Sa Ljubom Bosiljcicem ­ advokatom razisao sam se jos u studentskim danima na pitanju neke elementarne ljudske etike. A 1986. samo sam jednom sjedio za istim stolom s njim, Budom, Smailom Sokolovicem, i Ratkom Cucilom, a povod je bio moja molba da me zamijeni na sudu u Kiseljaku. Branka Kapulara sam poznavao, ali mi se nije svidjao. Svetu Petkovica, sam znao odavno. Kako je on vrlo snazan covjek, mjerili smo snagu ruku preko stola. Misu Koprivicu sam samo jednom vidio u gostima kod Svete kad je doveo neku delegaciju na rucak, i konobar mi je rekao da je to Miso. Upoznali smo se onoga dana kada smo posli u CK SK BiH, u »Expres restoranu« na Ilidzi. Nekog Eleza ­ trgovackog putnika niti sam do tada vidio niti znao. Misu Babalja sam znao iz vidjenja. On je vecinom bio u drustvu sa Nezifom Leticem, Jelic Radom i Ljubom Bosiljcicem. Dakle, znali smo se, ali nismo bili drustvo jedan drugom.

»Odvazni drugovi« Srbi, drugovi komitetski, drugovi sa zavidnom partijskom nadgradnjom, Rade Vasiljevic, Milan Banjac, Stefko Bilic ­ Markulj, dobili su svaki za sebe partijske zadatke, koje su disciplinovano izvrsavali. Tako i treba. Sa drzavnim neprijateljem nema sale, a budni cuvari tekovina Revolucije, i higijenicari politickog duha i misli na Ilidzi, pokazali su se u akciji. Milan Banjac, sa kojim sam se godinama znao, zajedno bili i pili, kada je u ime Komiteta odrzao nekrolog nije mogao da ne pusti suzu ocajnicu nad sudbinom nase zemlje, toliko mu je tesko pala obaveza da obavjesti partijsko clanstvo kako se u srcu Ilidze, rodnom mjestu M. Muharemovica, Rave Jankovic ­ Glise zakopitila cetnicka organizacija. Znao je Milan Banjac da je to laz, ali mu je valjda trebala jos neka nedobijena zvjezdica na epoleti. Takvi i trebaju Komitetima. Oni su poslusni i podobni i sposobni. U hotelu »Terme« izvjestac u ime Komiteta, nakon sto je cuvana informacija procitana skrenuo je paznju prisutnima da je politicki zadatak trenutka totalni bojkot radnji Svete P. i Bude Djurica, a da se sa advokatima prekine svaki kontakt. Ni na ulici da se ne pita za pravni savjet, a kamo li da se udje u radnju. U jednoj od teritorijalnih OOSK-a u Hrasnici izvjestac je bio cuveni kadar sa Stupa, komunista Sefko Bilic Markulj, koji je zatrazio spisak clanova, izvrsio proziv, procitao informaciju, a zatim pozivao jednog po jednog da se izjasne, da li su za informaciju ili protiv nje. Kada je dosao na red da se izjasni neki sezdesetogodisnjak, koji je malo upamtio 1948. godine i izjasnjavanje, spetljao se, nije znao o cemu se radi, molio da se on izjasni sjutradan, i zatim poceo plakati, dok mu nije ideolog objasnio da se treba prihvatiti informacija i time dobiti na stepenu politicke svijesti budnosti. U jednoj proizvodnoj OOSK-a javio se jedan radnik iz neposredne proizvodnje, koji se mene sjeca kao pravnika iz Famosa sa otprilike sledecim opservacijama: »Ja iz ove grupe znam samo Zdravka Miseljica, a za njega mogu reci da je on nekvarljiva roba. Ako su ti drugi ljudi kao on, onda je to samo sudar politicke birokratije sa slobodnim covjekom, koji niotkoga ne ovisi i nikoga ne zarezuje«. Radnik je i dodao je da on ne vjeruje informaciji sto se mene tice. Na istom sastanku pala je opklada po pitanju da li ce taj radnik sutra doci na posao ili ce Udba doci po njega. Jer, kada se Komitet sa politickom moci, zaogrne republickom SDB kao policijskom moci, onda na ovim podnebljima BiH nema sta protiv toga da se kaze, iz razloga bojazni za vlastitu bezbjednost. Informacija OK SK Ilidza je postigla pun pogodak. Od 1. aprila do 31. decembra 1986. godine kroz moju kancelariju su prosla samo cetiri klijenta. Kako ja radim vise za privredu, a bavim se poljoprivredom, ja sam tu godinu, kao i posle prezivio, dok je je Ljubo Bosiljcic morao zatvoriti advokatsku kancelariju zbog instrukcija Komiteta. Budo je prestruktuirao objekt, umjesto restorana, u koji niko nije smio uci, sagradio je piceriju za mladji svijet. Ratko Cucilo je dobijao platu za neki drugi posao. Miso Babalj je ostao bez posla. Dalji potezi OOSK Ilidza su, takodje, bili usmjereni na bojkotovanje u drugim oblastima u kojima je bilo ko od nas imao ugled ili funkciju. Tako je naredjenje Podruznicama udruzenja SRVS-a da nas poizbacuju iz udruzenja, sto je vrlo disciplinovano uradjeno. Svi smo poizbacivani. A u MZ Otes gdje sam ja bio organizaciono povezan, niti su me zvali na sastanak, niti su mi dostavili odluku, vec su samo odluku kao dokaz vojnopoliticke lojalnosti Komitetu, dostavili Sekretarijatu za NO Ilidza. Dana 9. oktobra 1987. godine dok sam cekao tramvaj kod banke vidio me je Mirko Kuralic i zatrazio da s njim odem u zgradu SDB, sto sam bez pogovora i uradio. Nije me nista pitao, odveo me je u jednu malu prostoriju, koja izgleda kao neki prirucni magacin, i predao u jednoj kartonskoj kutiji, obje pisace masine, knjigu »Gresnik« i stari rokovnik. Ja masine nisam htio da uzmem, jer sam vec bio nabavio druge dvije. Ali mi je prisutni inspektor vrlo ostrim tonom naredio da iznesem to »djubre« i da ja bacim gdje hocu, a da zapisnik potpisem, sto sam naravno i uradio. Tako sam posle tacno 18 mjeseci i 10 dana ponovo dobio svoje masine. Lovacki noz nisam nikada dobio...«