Novi politicko-policijski udar na Srbe u Bosni i Hercegovini usledio je krajem osamdesetih godina, posebno sa pojavom Slobodana Milosevica na politickoj sceni. Okrivljujuci ga za bujanje srpskog nacionalizma, bosanski kadrovi u Federaciji, ali i u BiH nasli su sebi politicki alibi za obracun sa srpskim predstavnicima u lokalnoj i republickoj vlasti. Sirom BiH siren je strah od Srbije i od Srba. O tome na svoj nacin govori i slucaj Mosevac, gde je 1989. godine bosanska policija pretukla muslimanske seljake, jer su se zbog terora lokalnih cinovnika zalili Beogradu. Pravi stradalnici su bili aktivisti Dzevad Galijasevic i Hasan Delic, koji su i znali pozadinu citavog ovog slucaja. Sam Delic kaze da koreni sukoba poticu bas iz te zlokobne 1985. godine:

»... Zasto su Mosevljani tuceni shvatio sam kada mi je Kasim Falan, sef kabineta Kazimira Jalcica, predsednika SSRN BiH rekao da je u Sarajevu davno odluceno da muslimani ne smeju praviti nikakvu guzvu u republici, posebno ako je ona dirigovana iz Beograda. Mi kao muslimani morali smo da mislimo na Sarajevo, a ne na Beograd. I taj se nalog u BiH morao postovati. Kako i zasto shvatio sam kada sam se prisetio jednog susreta pre nekoliko godina u Maglaju. U basti restorana »Centar« u Maglaju sedeo sam sa operativcima drzavne bezbednosti Predragom Radulovicem, zvanim Pile, Omerom Grahicem i Ilijazom Hasanicem. Pricali smo puno o politici, pa su poceli i da me obradjuju pricama da sam dobar momak, da sam svestan da dolazi opasnost iz Srbije i da ja kao musliman moram o tome da mislim. Radulovic mi je predlagao da radim za SDB, da ce mi dati posao i para koliko mi treba. Najbolje bi bilo, za pocetak da otputujem za Beograd, da pratim sta se tamo zbiva, jer ­ SDB BiH igra veliku igru u Srbiji, a za to u Beogradu nema pravog coveka. Ukratko, zeleli su da po nalogu iz Sarajeva budem njihova veza u Srbiji. Ilijaz Hasanic mi je iz torbe pruzio 800 miliona dinara, da trosim po Beogradu, ali da pazim sta radim. Dzevadu Galijasevisu su otvoreno nudili da radi za SDB BiH. Meni su to isto kasnije ponudli i inspektori Brezonjic, Nikolic i Hrnjadovic iz Sluzbe drzavne bezbednosti Doboj. Njihova veza sa Sarajevom bio je nacelnik Milan Krnjajic. Kada smo sve te ponude odbili, krenula je hajka na mene i Dzevada. Preko svojih veza u SDB Jugoslavije, tajna policija BiH, tacnije Dizdarevic, Mikulic i Pozderac raspisali su crvenu poternicu protiv nas, jer su mislili da se skrivamo u Beogradu. Zelja im je bila da nasim hvatanjem u Beogradu obrukaju Srbiju, ali smo ih mi nadmudrili, jer smo se sklonili bas u Sarajevo...«

U to vreme kljucni ljudi u Sluzbi drzavne bezbednosti Bosne i Hercegovine bili su prvo Rasid Music, kome je dugo obecavano mesto ministra bosanske policije iskliznulo iz ruku, pa se povukao iz politike. Njegovu funkciju preuzeo je Sredoje Novic, koji se kao poslusni Srbin nije libio da proganja vlastite sunarodnike. Bili su to pouzdani kadrovi legendarnog bosanskog policajca Duska Zgonjanina, Srbina iz sela Grabasnice kod Novog Grada, u opstini Prijedor. Krajem osamdesetih, naime, drzavna bezbednost BiH je bila uredno pociscena od srpskih profesionalnih kadrova. Progon Srba iz bosanske Udbe zapoceo je jos pedesetih godina, tako sto su profesionalci iz Sarajeva slati na sluzbu u provinciju, a na njihova mesta dovodjeni polupismeni policajci Hrvati i muslimani. To je bila politicka namera Osmana Karabegovica, Hajre Kapetanovica i Avda Hume. Do 1966. godine, nacelnici Udbe, odnosno zamenici ministara bosanske policije bili su Bosko Baskot, Ratko Bajic, Vojo Colovic, Brana Sekaric, Vojin Bobar, Jeremija ­ Jesa Peric i Mirko Miojlic. Jedan broj njihovih bosanskih operativaca je prebacen u saveznu Udbu, a zatim iz nje u SID. Takva sudbina je zadesila, na primer, Marka Kosina, Vesu Popovica i Ivicu Kojica. Posle Brionskog plenuma ciscenje bosanske tajne sluzbe od Srba je nastavljano jos vecom zestinom. Umesto Ratka Bajica, Mirka Miojlica i Voje Colovica, policijskih profesionalaca iz politickih struktura BiH poceli su da pristizu hrvatski i muslimanski kadrovi ili poslusni Srbi. Ante Miljas je, na primer, bio ministar policije. Nasledio ga je Vaso Gacic. Mate Andric je postao sef SDB. To je covek koji je zajedno sa Franjom Herljevicem 1972. godine »pustio« hrvatske teroriste na Radusu, jer je naivno verovao da su ustase bezopasne. Zbog njihove nesmotrenosti i neznanja u obracunu sa ustasama poginuli su Milos Popovic, Branko Blecic, Luka Bosnjak, Kasim Alijagic, Marijan Bradic, Milan Sabljic, Ismet Colic, Ahmet Galic, Stjepan Radic i Franjo Ivanda. Andricev pomocnik u tajnoj policiji BiH postao je Jerko Bradvica, koji je doveden iz Mostara. Tamo je nacelnik tajne policije bio Osman Cimic. On je rodjeni brat profesora Esada Cimica, koji je svoje disertacije o kleru i pisao na osnovu dokumenata SDB BiH. Popularni Cima je dugo godina bio saradnik »Glasa koncila« i obavestajac zagrebackog Kaptola, sto su svi Srbi u SDB BiH znali. Smajo Jursic je u SDB BiH pristigao iz Cazina. Udbu BiH je napustilo dvadesetak rukovodilaca srpskog porekla. Colovic je delegiran u CK SK BiH, a Bajic i Miojlic su penzionisani. Time je nacionalni sastav Udbe BiH, koji je 75 odsto bio srpski, promenjen, pa je SDB BiH postala muslimansko-hrvatska policija. U njoj su Dusko Zgonjanin i Vaso Gacic bili najmanje Srbi, ali veliki Bosanci i veliki Jugosloveni. Tacnije veliki progonitelji Srba u Bosni i Hercegovini. Zgonjanin je, na primer, telefonom u Banjaluci 1968. penzionisao sve srpske policajce. Te godine na listi progonjenih u SDB BiH nasli su se i srpski knjizevnici Radovan Karadzic, Dusko Trifunovic i Rajko Petrov Nogo. Podatke o njima sakupljao je na univerzitetu operativac Miroslav Sredanovic, koji je kasnije otisao u SID, a zatim bio konzul u Parizu. On je te informacije dobijao od svog saradnika profesora Brane Jankovica sa Pravnog fakulteta. Radovan Karadzic tada, a ni kasnije, nije imao nikakve veze sa Sluzbom drzavne bezbednosti u Sarajevu. Sef referata za kulturu, Mica Japundza, je skinuo ove mlade pisce sa spiska SDB Sarajevo za hapsenje (ukupno petnaest lica), jer je verovao u njihovu nevinost. Zbog toga je, medjutim, protiv Japundze pokrenut disciplinski postupak, jer ga je kolega Bahrudin Bijedic, zvani Buri prijavio da stiti srpske nacionaliste. Kasnije je taj Bijedic postao pomocnik ministra policije BiH, obavestajac SID-a i konzul u Cikagu, gde je uhvacen zbog ilegalne trgovine oruzjem. Kada je Dusko Zgonjanin umro 1994. u 68. godini zivota, u beogradskoj stampi je to zabelezeno kao zalostan slucaj. Umro je covek koji je prvi poceo da progoni muslimanske nacionaliste, zapisale su srpske novine, ali su zaboravile da napomenu da je Dusko Zgonjanin prvo progonio bosanske Srbe i u BiH, ali i u samoj Srbiji, tacnije u Beogradu. On je bio kadar Mate Andrica, clana CK SK BiH. Karijeru tajnog policajca zapoceo je u Doboju kao operativac i nacelnik Udbe. Kasnije je sluzbovao u Banjaluci, odakle, posle kraceg kursa u SSUP-u odlazi za sefa SDB Sarajevo i tajne policije BiH. Zahvaljujuci Andricu, po nacionalnom kljucu, Dusko Zgonjanin osamdesetih godina postaje i bosanski ministar policije. Bas u njegovom mandatu dogodile su se u Bosni i Hercegovini najvece privredne, politicke i policijske afere. Jedna od njih, afera »Agrokomerc« dosla mu je glave, jer je okrenuo muslimane protiv Sarajeva. Nacionalne podele u tajnoj policiji i RSUP-u BiH pratilo je i republicko odvajanje od federativne sluzbe, opet na nacionalnoj osnovi. Kako, naime, Dizdarevic, Pozderac, Mikulic nisu verovali svojim srpskim kadrovima u SDB SSUP-a i Sluzbi dokumentacije i informacija u SSIP-u, vazne policijske i politicke depese nisu slali sifrovano teleksom u ova ministarstva, vec rucno po kuririma. Posao kurira je bio da poruke preda, ne ovlascenim saveznim funkcionerima vec njihovim bosanskim kadrovima, Hrvatima i muslimanima u SSUP-u ili SSIP-u. U Sluzbi drzavne bezbednosti bosanski dzokeri su bili Josip Bukovac i Vlado Sersic, licni sef kabineta generala Franje Herljevica, a zatim konzul u Spaniji. Tu praksu je posebno razvio Raif Dizdarevic kada je postao ministar inostranih poslova Jugoslavije, a zatim clan i prvi covek kolektivnog sefa drzave. Njegov najvazniji kurir jedno vreme bio je konzul Milenko Ostojic, koji je sve poruke za Raifa Dizdarevica, tada predsednika Predsednistva SFRJ, slao iz Svajcarske preko SDB Sarajevo, samo da bi zaobisao SDB Jugoslavije. Na taj nacin su bosanski rukovodioci, a posebno Raif Dizdarevic, stvarali svoju licnu tajnu sluzbu, mimo SDB SFRJ i SID SSIP-a, pa i KOS JNA. Samo na taj nacin Raif Dizdarevic je mogao da izmanipulise Predsednistvo SFRJ, Savezni savet za zastitu ustavnog poretka, prvog policajca Jugoslavije Staneta Dolanca, SDB Jugoslavije, Srbe u BiH i jugoslovensku javnost i stvori slucaj Kecmanovic.

Dogodilo se to u prolece 1989. godine onoga trenutka kada je sarajevskim funkcionerima postalo jasno da Kecmanovic ima mnogo vise izgleda od dr Zdravka Grebe da ode u Beograd. Da bi se takva inauguracija jednog Srbina iz Bosne i Hercegovine sprecila, samo Predsednistvo BiH je izaslo sa saopstenjem u kome se, prema detaljnim podacima SDB BiH, ali i tajne sluzbe SFRJ, tvrdilo da je dr Nenad Kecmanovic odrzavao kontakte sa stranim diplomatama, sa »... nekim stranim licnostima medju kojima su utvrdjeni i obavestajci...« Celnici bosanske tajne sluzbe, da bi potkrepili svoje dokaze, jos su naglasili da je dr Kecmanovic zbog sumnji da saradjuje sa stranim obavestajcima pracen i prisluskivan jos od 1982. godine. Takvo saopstenje podrzali su odmah mnogi bosanski politicari, medju kojima je najagilniji bio Muhamed Berberovic. On je cak tvrdio da je dr Kecmanovic dobio poziv od direktora Americkog kulturnog centra da poseti SAD i bude gost americke vlade, gde je »... mogao biti zavrbovan...« Tadasnji ministar bosanske policije Muhamed Besic i sef tajne policije Sredoje Novic, javno su saopstili da su oni upozoravali dr Nenada Kecmanovica da se druzi sa stranim obavestajcima i da o tome postoji informacija koja je dostavljena SDB SSUP-a. Stane Dolanc, potpredsednik Predsednistva SFRJ i predsednik Saveznog saveta za zastitu ustavnog poretka Jugoslavije, kao najodgovorniji covek u zemlji za bezbednost, takvu laz nije mogao da proguta, pa je demantovao RSUP i SDB BiH recima da u Federaciji nikada i niko »... nije dobio bilo kakvu zvanicnu informaciju o dr Kecmanovicu, niti se o tome ikada raspravljalo...« Dolanc je jos mnogo toga rekao novinarima lista »Osmica«, ali snimci tih izjava nisu objavljeni, jer potpredsednik Predsednistva SFRJ nije tada zeleo da siri vatru. Objavljujem samo isecak iz tog zabranjenog dela intervjua Staneta Dolanca:

»Tacno sam znao kada je Dizdarevic zatrazio od Zgonjanina da skupi u Sarajevu sve sto moze kompromitujuce o Kecmanovicu, posalje u savezni SUP, a zatim zatrazi natrag i distribuira sa pecatom Beograda. Materijal mu je stajao u fioci. Izbegavao je da sa tim upozna Predsednistvo SFRJ i mene kao predsednika Saveznog saveta za zastitu ustavnog poretka ­ drzavnog tela koje objedinjuje sve sluzbe drzavne bezbednosti. Znao je da kod ostalih, a i kod mene, ta njegova naivna konstrukcija o Kecmanovicu ne bi mogla da prodje. Medjutim, u Sarajevu, stvar je lako prosla. Tamo su sedeli Mikulic, Filipovic, Mutapcic, Karavdic, Uzelac. Oni se nisu bas podnosili, ali ih je objedinila zelja da ruseci mene, otvore sebi novu priliku u ponovnom izboru za Predsednistvo SFRJ. U to vreme savezna Udba bila je nesto kao banka podataka, bez vlastite operative, u kojoj su se sticali podaci iz, od Cetrvtog plenuma osamostaljenih republickih centara. Na zahtev BiH, SSUP je vratio materijal o Kecmanovicu koji je dobio iz Sarajeva, ali sada je na njemu bio i federalni pecat i memorandum. Amateri u Sarajevu su naseli na to, pokusali da dokument objave kao da ga je pisala SDB SFRJ, a ne SDB BiH i tako se nasankali. Tacnije, ja sam nasankao Raifa Dizdarevica. Meni je to bilo dovoljno, pa je Raif ostao u Predsednistvu SFRJ, dok mu nije istekao mandat.«

Ministar policije Dobrosav Culafic, medjutim, povodom podvala iz SDB BiH je samo javno izjavio da »... ja sa tim nemam apsolutno nikakve veze...« Joze Susmelj, predsednik savezne Komisije za kontrolu SDB, kadar Staneta Dolanca, Slovenac, izjavio je da se oseca iz BiH »... izvestan atak na Sluzbu drzavne bezbednosti Jugoslavije...« i izvesna prekoracenja primene Zakona o drzavnoj bezbednosti u Sarajevu. Naime, Susmelj je smatrao da su rukovodioci iz Sarajeva prekoracili ovlascenja po clanu 24, time sto su funkcionerima drzavne bezbednosti dali preveliku mogucnost da odlucuju sta je opasno po zemlju, a sta nije. Na taj demanti, Predsednistvo BiH je odgovorilo replikom da je, ipak, informisalo politicki vrh SFRJ, odnosno direktno i pisanim putem predsednika Predsednistva Jugoslavije 27. marta 1989. godine, dakle dva meseca kasnije od kada je SDB BiH obavestilo republicke rukovodioce o spijunskoj aktivnosti dr Nenada Kecmanovica. Samim tim u javnosti je stvoren zeljeni utisak da je Kecmanovic strani spijun, a time nepodoban za ozbiljnu funkciju clana Predsednistva SFRJ. Mada je sam Kecmanovic, oklevetan i osramocen, povukao svoju kandidaturu, istovremeno su je povukli i delegati svih foruma BiH. Jugoslovenska javnost se tim povodom zapitala da li ce nam tajna policija i dalje birati sefa drzave? Po Kecmanovicevom misljenju to je sve bilo maslo Raifa Dizdarevica:

»... Rijec je, prije svega, o Raifu Dizdarevicu i njegovoj, kako bih rekao, ljudski i politicki sasvim razumljivoj zelji da ostane u Predsednistvu SFRJ. U politickom vrhu BiH za njega u izbornom poluvremenu nije bilo kadrovskog prostora, a u Beogradu, u saveznim organima ­ takodje. Za njega prihvatljive, najvise funkcije bile su popunjene, a on, uprkos godinama, jos uvijek zdrav, vitalan, ambiciozan i pri tome nekvalifikovan za bilo kakav, sem za funkcionerski posao. Alternativa je bila ­ ostati ili otici u penziju. On je, sjecate se, prije toga nasledio Hamdiju Pozderca, koji zbog afere »Agrokomerc« nije izdrzao cijeli mandat. Po kadrovskim pravilima u Bosni, taj mandat odradio je politicar iste nacionalnosti, a sljedeci je trebalo da predje u ruke Srbina. No, Raifu se taman bilo osladilo... Ne treba zaboraviti da ni uhapsiti Azema Vlasija, ni proglasiti vanredno stanje na Kosovu, nije mogao nijedan republicki funkcioner, nego samo sef savezne drzave. Prakticno to je moglo odluciti samo Predsjednistvo SFRJ na celu sa Raifom Dizdarevicem ­ i on je to ucinio kao musliman, pa je to u Sarajevu vise vrijedelo. Ovog puta nije bilo tako. Na celu saveznog SSUP-a nalazio se srbijanski kadar general Petar Gracanin, pa je prica o mojoj spijunazi djelovala jos uvjerljivije, ali, dodatni je elemenat bio to sto je na moju stranu stao i Stane Dolanc. Zbunio je sve u Bosni, pa i mene samog. Naknadno sam otkrio da je motiv njegovog istupa, bio ne meni u prilog, vec protiv Raifa Dizdarevica i protiv Beograda... Na naknadnom kandidovanju u Sarajevu, pobedio je Bogic Bogicevic, samo igrac iz Raifove ekipe, iako je Dragan Kalinic imao vise glasova...«

Godinu dana kasnije, dr Nenadu Kecmanovicu je uskracena i kandidatura za rektora Sarajevskog univerziteta, iako nije bilo dokaza da je strani spijun. Kada je izbio gradjanski rat u SFRJ, dr Kecmanovic se, ipak, iz Sarajeva preselio u Beograd. Tada je u Predsednistvu SFRJ sedeo jedan drugi Srbin, za koga se veruje da je Srbiju i Jugoslaviju mnogo kostao, Bogic Bogicevic. Clan Predsednistva SFRJ, clan Saveznog saveta za zastitu ustavnog poretka, Bogic Bogicevic je bio tipicni poslusnik svojih naredbodavaca iz Bosne i Hercegovine. On je zajedno sa Raifom Dizdarevicem i Brankom Mikulicem 1989. godine, u jesen, pokrenuo politicku hajku na Srbiju, optuzujuci je da ubacuje svoje agente u Bosnu i Hercegovinu. Te godine, pred jednu sednicu kolektivnog sefa drzave, Bogicevic je naglaseno trazio od dr Borisava Jovica da preduzme nesto protiv srpskih nacionalista u Srbiji. Pominjao je Dobricu Cosica, stanje na Kosmetu i u Beogradu. Doktor Jovic mu na ovo nije ostao duzan, pa je Bogicu Bogicevicu urucio zvanicnu Informaciju o iseljavanju pod pritiskom Srba iz istocne Bosne. Bio je to dokument SDB Srbije namenjen funkcionerima Republike Srbije i clanu Predsednistva SFRJ. Podaci sadrzani u ovom podnesku srpske tajne policije dobijeni su od bosanskih Srba, koji su se u Ljuboviji, Bajinoj Basti, Banji Koviljaci i Uzicu zalili operativcima SDB na pritiske koje dozivljavaju u BiH. Zitelji Zvornika, Srebrenice i Bratunca su svoje pisane predstavke dali, na primer, policajcima Jakovu Sokicu i Miloradu Kovacevicu iz Uzica. U operativnoj dokumentaciji nasla su se i pisma Zorana Mijatovica iz Bajine Baste i Nikole Boskovica iz Zvornika. Prvo je imalo dve strane, a drugo sedam gusto kucanih. U prvom je otac Predraga Mijatovica, ucenika skole u Bratuncu svedocio o napadima muslimana na njegovog sina, a drugi o svakodnevnim posetama bosanskih policajaca njegovoj porodici. Predragu Mijatovicu su odrasli muslimani otimali torbu, psovali mu srpsku majku i terali ga da ide u Srbiju, dok su operativci SDB BiH profesoru Boskovicu pokupili iz stana sve srpske knjige, novine, video i audio trake, pasose. Trazili su da svedoci protiv »cetnicke trojke u Zvorniku«, a kada je odbio, pretili su mu da ce se i on naci u zatvoru. U fabrici »Birac« po nalogu tajne policije Nikola Boskovic je ostao bez posla, cime je podstaknuta njegova porodicna seoba u Srbiju. Dokument o proterivanju Srba iz istocne Bosne potpisao je Dragan Mitrovic, tada nacelnik SDB Srbije i imao je oznaku »strogo poverljivo«. Bogic Bogicevic je tu informaciju istog dana prosledio u Sarajevo, odakle je krenuo novi politicki napad na Srbiju. Prvo je Ljuba Ninkovic, sekretar Predsednistva RK SSRN BiH izjavio da »... pojedini drzavni organi iz drugih republika vrse analize u BiH o iseljavanju Srba iz ove republike...« Ivan Cvitkovic, sekretar Predsednistva CK SK BiH je rekao da su »...u Sluzbi drzavne bezbednosti Srbije pribegli nedopustivom bavljenju politickim ocenama stanja u BiH i portretisanja njenih najvisih rukovodilaca...« Po nalogu Edine Residovic, prve zene socijalistickog saveza novinar Senad Avdic je u zagrebackom »Vjesniku«, a zatim Vlasta Mijovic u listu »Danas« objavio vest da su agenti Srbije upadali u Bosnu, a zatim i »strogo poverljivu« Informaciju SDB Srbije. Tu senzacionalnu informaciju o »upadu srpskih bezbjednjaka« odmah su prenele sve sarajevske novine i pored jasnog saopstenja Branka Ekerta, clana Predsednistva BiH i predsednika Saveta za zastitu ustavnog poretka BiH da ­ RSUP SR Srbije nije djelovao na teritoriji RS BiH! Cak je i Obrad Piljak, predsednik Predsednistva SR BiH javno tvrdio da je »... neprihvatljivo da SDB RSUP-a Srbije deluje na podrucju SR BiH bez prethodnog kontakta i saradnje sa SDB RSUP BiH...«, mada tog delovanja uopste nije bilo, a dobro je znano da je SDB BiH delovala u Srbiji, odnosno po Beogradu, mimo znanja SDB Srbije. Ta cinjenica je u Sarajevu precutkivana. Vesto smisljena zamena teza u Sarajevu, da se umesto iseljavanjem, bave radom SDB Srbije, imala je za cilj indirektni napad na Slobodana Milosevica, koji je navodno zeleo da »kosovizuje« BiH i kompromitovanje Srbije na najvisem jugoslovenskom nivou. Na politickom nivou ova afera je zavrsena obostranim ucutkivanjem. Srbija je bila zadovoljna sto je problem iseljavanja Srba iz istocne Bosne javno otvoren, a BiH sto je imala povoda da jos jednom napadne srpsko rukovodstvo.

Kako su se 1991. godine, muslimanski nacionalisti na izborima dokopali vlasti u Bosni i Hercegovini, odmah je smenjen Avdo Hebib, nacelnik milicije MUP-a BiH, a na njegovo mesto Alija Izetbegovic je doveo drugog muslimana Jusufa Pusinu, nekadasnjeg direktora Milicijske skole. Ovo kadrovsko i nacionalno pomeranje u bosanskoj policiji deo je takticke igre SDA, da od MUP-a BiH napravi muslimansku miliciju, koja bi vremenom, prerasla u pravu stranacku vojsku. To Avdo Hebib nije uspeo da uradi, pa je zamenjen tvrdjim covekom. Ujedno, to je i najava novih kadrovskih promena. Ocekivalo se da ce Alija Izetbegovic i kao predsednik republike, ali i kao lider ove stranke, smeniti suvise mekanog i jugoslovenski orijentisanog ministra unutrasnjih poslova Aliju Delimustafica. Velike kadrovske promene unutar MUP-a BiH pocele su odmah posle visestranackih izbora, koji su zavrseni triplim neresenim rezultatom. Partija koja se domogla presednickog kabineta, SDA, za ministra policije postavila je Aliju Delimustafica. HDZ je za ministra odbrane imenovao Jerka Doka. Dok je SDS dobio resore kontrole ovih bezbednosnih institucija, u kojima su Biljana Plavsic i dr Miodrag Simovic, a to je za SDA znacilo pravo da u MUP-u BiH sva najvaznija mesta dodeli muslimanima. Tada je u Sarajevu izbegnuto i imenovanje nacelnika SDB MUP BiH, pa i nacelnika SDB SSUP-a, jer je po nacionalnom kljucu to trebalo da bude Srbin. Naime, prvi put posle rata dogodilo se da je u Sluzbenom listu SFRJ objavljeno imenovanje Sredoja Novica iz MUP BiH za sefa savezne Sluzbe drzavne bezbednosti, a da do njega nikada nije doslo, jer to nije bilo po volji vladajucoj muslimanskoj struji u BiH. Srbi su postavljenje Alije Delimustafica prihvatali, jer im je izgledao kao politicki umerenjak. Alija Delimustafic je rodjen januara 1954. godine u Olovu. Zavrsio je prava i neko vreme radio u SUP-u Sarajevo, zatim u Domu JNA, trgovinskom preduzecu »Vocar«, a bio je i direktor »Geneksa«. Posao prvog policajca BiH, kazu njegovi poznavaoci, prihvatio je kao profesionalac, zato mu je i smetalo neprestano politizovanje MUP-a BiH, pa je jednom prilikom ogorcen javno izjavio:

»Uslovi za ocuvanje javnog reda, mira i bezbednosti u BiH nikada nisu bili gori nego pocetkom devedesetih godina, jer su medjunacionalni odnosi i u ovoj republici bili dovedeni do ivice gradjanskog rata.« U takvoj situaciji ministar unutrasnjih poslova Alija Delimustafic odlucio se za reorganizaciju MUP-a BiH. Formalno-pravne promene, medjutim, nisu dovele do bitnijih poboljsanja stanja u policijskim stanicama. Dr Miodrag Simovic, potpredsednik vlade za oblast unutrasnjih poslova, javno je rekao da je sluzba bezbednosti BiH prakticno dovedena u situaciju da ne moze da ostvaruje svoju funkciju. U MUP-u 41,8 odsto radnika je bez stana. U miliciji trinaest odsto radnih mesta nije popunjeno, a uskladjivanje nacionalne strukture radnika MUP-a sa nacionalnom strukturom stanovnistva predstavlja, takodje, veliki problem, s obzirom da dosadasnji nacionalni sastav u stanicama javne bezbednosti ne odgovara u potpunosti nacionalnom sastavu stanovnistva! To u politici znaci, da su u mestima, gde Srbi cine vecinu, nacelnici, pa i milicionari, uglavnom, bili muslimani, sto u ovim vrucim vremenima ne daje garancije za miran i bezbedan zivot. Covek koji je prvi uspostavio vezu izmedju Zagreba i Sarajeva, odnosno HDZ-a i SDA, bio je bivsi milicionar i obavestajac SSUP-a Nurif Rizvanovic. Neki sumnjaju da radi za nemacku obavestajnu sluzbu i da je on rukovodio akcijom dovodjenja clanova IRE u redove Zbora narodne garde. Kako bilo da bilo, Nurif Rizvanovic je 1991. bio glavni zagovornik stvaranja muslimanske milicije, makar i u saradnji sa bosanskim HDZ-om. Pretpostavlja se da je Rizvanovic pomagao i Miru Kovacu, predsedniku opstine Posusje, da preko svoje brace Ante i Ljube Kovaca iz Nemacke prosvercuju oruzje, radio-stanice i lekove za »svoju vojsku«. Ministar policije Alija Delimustafic pokusao je da se suprotstavi ovoj nacionalizaciji MUP-a BiH, ali u tome nije uspeo, jer je bio neprestano okruzen, uglavnom, muslimanskim kadrovima. Ti isti ljudi su 1991. godine u poverljivoj septembarskoj informaciji o bezbednosnom stanju u BiH, otkrili postojanje paravojnih formacija, ali, uglavnom, u srpskim krajevima: na Ozrenu, u Bosanskoj Gradiski, na Romaniji, na Baniji, a kada je trebalo te iste krajeve braniti od ustaskih napada iz Hrvatske, MUP BiH je zakazao. Nije to bio jedini neuspeh MUP-a BiH da zastiti srpsko stanovnistvo u ovoj republici. Batinasi koji su prebili ministra za informacije Velibora Ostojica, ni do danas nisu pronadjeni. U Banjaluci su izvrsena cetiri atentata na srpske lidere i predsednika opstine. Napadaci nisu nikada identifikovani. Zbog nepruzanja pomoci Krajisnicima, Srbi u BiH su u vise navrata javno izjavljivali da nemaju poverenje u MUP BiH, a to je bio i generalni stav dr Radovana Karadzica i Srpske demokratske stranke. Sve je to ukazivalo na mogucnost zaostravanja situacije u BiH, pa je ministar unutrasnjih poslova Alija Delimustafic inicirao sastanak sa Petrom Gracaninom, ministrom federalne policije i generalom Aleksandrom Vasiljevicem, tada nacelnikom Uprave bezbednosti SSNO. Na ovom skupu u Milicima dogovoreno je da SSUP i JNA pomognu MUP BiH tehnicki i kadrovski da se suprotstavi delovanju paravojski, terorista i kriminalaca. To znaci da je Alija Delimustafic i tada definitivno odbio ideju o stvaranju muslimanske milicije i hrvatske vojske, pod pokroviteljstvom SDA tj. HDZ. Time je doveo u pitanje i svoj opstanak u MUP-u BiH, jer, ako je Avdo Hebib »pomeren« samo zato sto miliciju nije obukao u muslimansku uniformu sivenu u Slavonskom Brodu, onda se logicno ocekivalo da ce i Alija Delimustafic platiti ceh zbog svoje stranacke i nacionalne nediscipline.