Prvi veliki ispit, nova prepolovljena i reorganizovana Sluzba drzavne bezbednosti Srbije imala je u vreme studentskih demonstracija 1968. godine. Bio je to i njen prvi masovniji sudar sa akademcima i inteligencijom, koju tajna policija nikada nije volela. Taj animozitet SDB je nasledila od Tita. Predsednik Partije i drzave Jugoslavije nije voleo inteligenciju, ne zbog toga sto je on bio samo bravar, vec zato jer je shvatio da iz njenih redova poticu najozbiljnije kritike upucene politickom i drzavnom vrhu za vodjenje zemlje. Kako se seca Milan L. Rajic, tajna policija je najvise posla imala u Srbiji, odnosno Beogradu. Dok se milicija na ulici obracunavala sa demonstrantima, operativci SDB su nocu u tisini hapsili najaktivnije studente i njihove roditelje. Saslusavali su ih, pretili kaznama zatvora i isterivanjem sa posla, odnosno sa fakulteta, ako se akademci ne manu ulice i politike. Tadasnji nacelnik srpske tajne policije Rajko Djakovic i sef gradske milicije Nikola Bugarcic, svakog casa su obilazili demonstrante. Politicko rukovodstvo Srbije i Jugoslavije, naime, trazilo je od njih u svakom trenutku tacan broj studenata ukljucenih u proteste, bilo na ulici, bilo po fakultetima, imena njihovih vodja i njihovih profesora. Poseban pritisak na Rajka Djakovica vrsili su savezni ministar policije Radovan Stijacic, republicki ministar unutrasnjih poslova Slavko Zecevic, nacelnik KOS-a general Ivan Miskovic, koji mu je panicno rekao da studenti uzimaju vlast u Beogradu. Za njega su demonstracije bile delo unutrasnjeg i spoljnjeg neprijatelja Jugoslavije, ali i stranih obavestajnih sluzbi. Stijacic je zato cak trazio da se vojska pozove u pomoc. Djakovic je njihove predloge hrabro odbio, jer je smatrao da studentski bunt nije politicki, vec drustveni pokret, izazvan velikom socijalnom nesigurnoscu u Jugoslaviji. To je bila i sluzbena procena analiticara SDB Srbije. Armija je, doduse, na Titovo naredjenje povecala stepen borbene gotovosti, ali nije izlazila iz svojih kasarni. Demonstracije na Kosmetu 1968. godine bile su mnogo dramaticnije, nego one u Beogradu. O njima, medjutim, desno krilo politickog vrha zemlje nije mnogo galamilo, jer im je odgovarao pocetak nereda u Srbiji. Zamenik nacelnika kosmetske policije Mehmet Sosi je o zbivanjima u Pristini, Prizrenu i Peci redovno informisao Rajka Djakovica, sefa republicke Sluzbe drzavne bezbednosti. Tako je SDB Srbije dolazila do podataka o antidrzavnoj aktivnosti albanskih nacionalista i o pripremama za studentske i iredentisticke demonstracije, sto su naknadnim informacijama umnogome ublazavali Dzevdzet Hamza, ministar policije Kosmeta i Veli Deva, partijski kadrovik iz Pristine. Za njih je sve to bila namestaljka stare Udbe. Tek kada su demonstracije izbile, Veli Deva je priznao da ga je tajna policija upozorila da je rec o neprijateljskoj akciji. Novu provokaciju, srpska tajna policija dozivela je godinu dana kasnije. Na mig vojne kontraobavestajne sluzbe, naime, politickom vrhu zemlje doturene su poverljive informacije o navodnim demonstracijama omladine u Sapcu. Time je KOS i general Ivan Miskovic nameravao 1969. godine, da opet digne na noge srpsku Sluzbu drzavne bezbednosti, ali i srpske i jugoslovenske politicare. Sluzba drzavne bezbednosti Srbije krajem sezdesetih i pocetkom sedamdesetih godina, bila je u nezavidnoj kadrovskoj, profesionalnoj i politickoj situaciji. Prepolovljena, obrukana i stesnjena izmedju naredbodavaca sa politickog vrha Jugoslavije i same Srbije, tajna policija je morala da radi ono sto joj se nalozi. Dok su se ostale republicke sluzbe drzavne bezbednosti razvijale, i kadrovski, i tehnicki, i finansijski, SDB Srbije je stagnirala. U sustini srpska tajna sluzba bavila se obavestajnim, kontraobavestajnim i poslovima politicke policije, mada za to kadrovski nije bila sasvim opremljena. Bez obzira sto je jugoslovenski trend bio da se tajna policija deprofesionalizuje i pretvori u politicko-cinovnicku instituciju, u Srbiji se takav pristup drzavnoj bezbednosti primenjivao samo prvih godina iza IV plenuma. U srpskoj tajnoj policiji, posle Brionskog plenuma od 1966. pa do 1995. godine, rukovodioci SDB bili su po pravilu manje politicari, a vise profesionalni policajci. U tom periodu Srbija i Beograd su imali ukupno cetrnaest nacelnika tajne policije. Prvi sef SDB Srbije Rajko Djakovic, bio je kao partijski funkcioner nacelnik srpske tajne sluzbe od 1966. pa do 1971. godine. Njega je nasledio policajac Milorad Bisic, koji je posle isteka mandata 1976. presao u tuzilastvo Srbije. Za vreme svog mandata i Bisic je imao velikih problema sa SSUP- om i SDB Jugoslavije. Dosta cesto su ga ministar Franjo Herljevic i saradnici zvali na ribanje, jer im nije redovno dostavljao policijske izvestaje koji su u SDB Srbije dolazili iz SDB Vojvodine i SDB Kosova i Metohije. Policijski kontinuitet u Sluzbi drzavne bezbednosti, kasnije su odrzavali Zivojin Jovanovic ­ Pop, dotadasnji sef beogradske tajne sluzbe, koji je 1978. poginuo u saobracajnoj nesreci. Posle njega, nacelnik je kratko bio Srdan Andrejevic, stari Beogradjanin, kontraobavestajac po Englezima i analiticar, pa dr Obren Djordjevic od 1978. do 1985. i njegov zamenik Dragutin Mitrovic. Zoran Janackovic je bio politicki funkcioner sa juga Srbije, tacnije sekretar OK SK Leskovac, koji je 1990. godine dosao na mesto penzionisanog Dragutina ­ Dragana Mitrovica, kao covek od specijalne vrste poverenja tadasnjeg ministra Radmila Bogdanovica.

Tadasnji zamenik i Mitrovicu i Janackovicu, sve do 1992. godine bio je sadasnji nacelnik Resora drzavne bezbednosti Srbije Jovica Stanisic. Novi nacelnik srpske tajne sluzbe Jovica Stanisic, bio je predstavnik pete generacije kadrova u Udbi, odnosno Sluzbi drzavne bezbednosti. Srpska tajna policija je, naime, od osnivanja 1944. godine do 1995. imala pet kadrovskih transformacija, koje Dragan Mitrovic naziva podmladjivanje. Prva je obavljena 1948. godine, kada su u Udbu pristigli iz vojne Garde kao pojacanje oficiri i podoficiri mladjih godina. Najvece, drugo podmladjivanje obavljeno je 1959. godine, kada umesto tzv. ratne generacije u Udbu dolaze na doskolovavanje i posao radnici, politicki aktivisti i skolarci. Posle Brionskog plenuma 1966. godine, izvrseno je trece podmladjivanje SDB Srbije sa studentima, uglavnom Beogradskog univerziteta. Cetvrta promena starijih sa mladjim kadrovima, izvrsena je 1975. kada je u tajnu policiju pristigla nova grupa diplomaca sa beogradskih fakulteta i Vise skole unutrasnjih poslova u Zemunu. U toj grupi bio je i Jovica Stanisic, bivsi student FPN u Beogradu. Peto podmladjivanje, obavljeno je 1992. godine, posle penzionisanja radnika SDB SFRJ i preuzimanja mladjih operativaca iz savezne u srpsku tajnu policiju. U srpskoj tajnoj policiji, radi formiranja hijerarhije u poslu, uvedena su zvanja inspektora, viseg inspektora, savetnika i viseg savetnika, sto nije bitnije uticalo na medjuljudske odnose unutar SDB. Vise je uticala netrpeljivost izmedju kadrova iz prestonice i kadrova iz provincije, jer su ovi prvi smatrali da su policijska elita. Drugi veliki problem je bio dovodjenje amatera, politickih aktivista i sto je bilo jos gore, dece visokih oficira, politicara i bivsih ministara.