Niko, pa ni u samoj tajnoj policji Srbije, ne zna koliko je pocetkom devedesetih u njoj bilo spoljnih saradnika, jer je svaki operativac i svaki centar imao svoju mrezu dojavljivaca. Nijedan od njih nije potpisivao nikakvu pristupnicu SDB-u Srbije. Radili su na rec i za male pare, uz dozu velikog patriotizma. Svaki od tih saradnika bio je zasticen sifrovanim imenom: »Darko«, »Volga«, »Sibir«, »Ivica«, »Marica«, »Hasan«, »Muhamed«, »Janko«, »Crni Djordje«. Cim je postao prvi covek Srbije 1988. godine, Slobodan Milosevic je, na primer, zahtevao od Dragana Mitrovica, sefa Sluzbe drzavne bezbednosti da mu dostavi imena njihovih agenata. Vidno se iznenadio kada je dobio odgovor da imena ne moze dobiti, jer ih nacelnici ­ ne znaju, a ni sam Mitrovic ih ne zna, a i da ih zna, ne sme da ih da, jer je to najveca poslovna tajna sluzbe bezbednosti. Bas takvi ljudi, spoljni saradnici, saznali su da KOS JNA prisluskuje Slobodana Milosevica u njegovom vlastitom stanu i da Armija ima i Milosevicev dosije. Tu akciju prisluskivanja, vojni obavestajci su obavili i februara 1987. godine, kada su po naredjenju generala Ilije Ceranica iz KOS-a i admirala Branka Mamule, zagovornika slabe Srbije i jake Jugoslavije, pratili razgovore novog srpskog partijskog vodje Slobodana Milosevica. Kako je zapisano u izvestaju saradnika SDB Srbije, Slobodan Milosevic se zalio prijateljima i saradnicima da je u stanu pronasao bezicni prisluskivac na zidu, kod garnisne iznad prozora. Uznemiren zbog toga, predsednik Predsednistva CK SK Srbije je pozvao ministra policije Svetislava Lalovica i upitao ga ko je to ucinio. Lalovic je odgovorio da ne zna, jer porodica Milosevic odavno odbija mere obezbedjenja RSUP-a Srbije. Zatim je Slobodan Milosevic pozvao neke svoje prijatelje i oni su taj mikrofon skinuli sa garnisne. To je sve kod Milosevica rodilo sumnju da ga ili neko iz SDB Srbije ili neko iz KOS-a JNA tajno prisluskuje. U tajnoj sluzbi je napravljena rekonstrukcija dogadjaja i zakljuceno je, da bi taj posao mogao da izvede Milan Damjanovic, potpukovnik sa svojim prijateljima iz GK SK, koji nisu trpeli Milosevica. Ovaj licni »bezbednjak« tadasnjeg ministra vojnog, drzao je uz sebe stalno Dusana Stupara, sefa beogradske tajne sluzbe, koji je Damjanovicu neprestano donosio informacije o radu SDB Srbije, CK SK Srbije, GK SK Beograda i posebno o Draganu Mitrovicu, nacelniku srpske tajne policije. Sam Mitrovic sumnja da ga je KOS, odnosno Damjanovic prisluskivao, pratio, a jednom prilikom i pretresao njegov stan u Ulici Kralja Milutina. Potpukovnik Damjanovic je bio kadar Staneta Broveta, admirala VOS-a, jos iz vremena kada su zajedno sluzbovali u Londonu. Iza Milana Damjanovica bi mogao, pretpostavlja Mitrovic, da stoji admiral Branko Mamula, tada savezni sekretar za narodnu odbranu. Pored toga sto nije trpeo Slobodana Milosevica kao velikog srpskog nacionalistu, admiral Mamula ga nije podnosio i zato sto je ovaj bio miljenik njegovog konkurenta, generala Nikole Ljubicica. KOS UB JNA je u vise navrata poturao Slobodanu Milosevicu »krtice« i u kancelariju na Novom Beogradu, gde su uoceni i tragovi obijanja radnog stola u samom kabinetu. U »bubice« je sumnjao i Slobodan Jovanovic, glavni urednik »Politike ekspres« 1989. godine. Posle slucaja Stupar u Beogradu je doslo do velikog antagonizma, pa cak i direktnog izbegavanja saradnje izmedju SSUP-a SFRJ, KOS JNA, GSUP-a Beograda i RSUP- a i SDB Srbije. Glavni grad je postao, tvrdi Dragan Mitrovic, slobodno loviste za sve (kontra)obavestajce iz svih jugoslovenskih republika, pokrajina i same federacije, koji su jurili »svoje« nacionaliste. Najagresivniji su bili Bosanci, jer su u Beogradu proganjali Vuka Draskovica, dr Vojislava Seselja i mnoge penzionisane generale, cija su dosijea doneli i u tajnu sluzbu Jugoslavije, a neka i u kartoteku SDB Srbije.

SDB Srbije, u drugoj polovini osamdesetih godina, imala je pedeset hiljada imena u svojim arhivama. U tajnoj sluzbi Srbije su postojali tzv. Operativni fond, sa dosijeima aktivno pracenih lica i Arhivski fond sa pasivnim i zastarelim dosijeima, koji su se najcesce ili spaljivali ili slali u Istorijski arhiv Srbije. U toj kartoteci aktivnih »drzavnih neprijatelja«, Sluzba drzavne bezbednosti Srbije je imala 22.000 imena, ali je ofanzivno radila samo prema tri- cetiri hiljade ljudi u zemlji i svetu. Na jednom od tih dosije bilo je ispisano i ime Dusana Mitevica, direktora beogradske Televizije. Njegovu proveru, jos u fazi kandidature, trazio je Dusan Ckrebic, pa je u SDB Srbije nastao materijal sa dvadeset i pet stranica teksta o licnosti i delu Dusana Mitevica. Zbog pritisaka iz SDB Jugoslavije i posebno iz SDB Bosne i Hercegovine, srpska tajna policija je osamdesetih otvorila i dva nova dosijea. Jedan za dr Vojislava Seselja, a drugi za Vuka Draskovica zbog srpskog nacionalizma. Za SDB Srbiju to su bili pasivni dosijei, jer fakticki protiv njih nije nista preduzimano. Samo je jednom, Ranko Savic, piscu Vuku Draskovicu oduzeo pasos. To je trazio Stane Dolanc zbog Draskovicevih antijugoslovenskih nastupa u inostranstvu. Dva-tri dana kasnije, medjutim, licno Slobodan Milosevic, navodno zbog intervencije patrijarha Pavla, trazio je od SDB Srbije da se Vuku Draskovicu vrati pasos. Zbog toga se kod Dragana Mitrovica javljao telefonom i sam Vuk Draskovic. Pokazivao je inspektoru Ranku Savicu poziv australijskih Srba za posetu petom kontinentu, da govori o Svetom Savi i pravoslavlju, pa je tadasnji sef Odeljenja za unutrasnju problematiku, ljut vratio taj pasos. Vuk Draskovic je tom prilikom potpisao zvanicnu izjavu za SDB Srbije, po zahtevu nacelnika Dragana Mitrovica, u kojoj je obecao da ce se u Australiji ponasati kao lojalni gradjanin Srbije. Ranko Savic je tu Draskovicevu izjavu sa sluzbenom beleskom polozio u Draskovicev dosije, koji je vec desetak godina postojao u srpskoj tajnoj policiji. Taj dosije je otvoren posle hajke na Vuka Draskovica u BiH zbog knjige »Sudija«, i romana »Noz«, a prosiren posle Vukovih istupanja na Slobodnom univerzitetu, u Odboru za odbranu misli i sloboda, na tribinama u Francuskoj 7. Vuk Draskovic je bio registrovan kao srpski veliki nacionalista, zajedno sa suprugom Danom koja ga je, uglavnom, kako su tvrdili operativci SDB i gurala u te disidentske krugove i kasnije u emigraciju.

Savet sa zastitu ustavnog poretka Republike Srbije odlucivao je o tome koji ce dosijei i arhive SDB biti unisteni, a koji ne. Dok je Radmilo Bogdanovic bio ministar, clanovi tog foruma bili su Aleksandar Mitrovic, Dusko Mihajlovic, Slobodan Unkovic i Dragan Mitrovic. Sve odluke o spaljivanju dosijea srpskih disidenata i tzv. nacionalista, donesene su jednoglasno. Jer, kada su Dusko Mihajlovic i Slobodan Unkovic culi da se u arhivama nalaze dosijea profesora Ljube Tadica, Zagorke Golubovic, dr Mihaila Markovica i mnogih drugih intelektualaca, rekli su u glas: »To bi trebalo unistiti!«

Vecina srpskih politicara volela je da bude okruzena operativcima drzavne bezbednosti. SDB Srbije je pratila Drazu Markovica svuda po Srbiji, cak i kada je isao u privatne posete. Jedini koji nije trpeo »debejce«, bio je Ivica Stambolic, ali je voleo da cita njihove izvestaje o magazinima »Duga« i »Intervju«. Zato mu se jednom prilikom i dogodilo u beogradskoj Skadarliji da je naleteo na pripitog Srbina, koji ga je neukusno izvredjao. Pravi razlog zbog cega je prvi voleo obezbedjenje tajne sluzbe, a drugi ne, lezao je u cinjenici da su i Draza Markovic i Ivica Stambolic voleli prijatno zensko drustvo, ali sa i bez sluzbenih svedoka. Mada drugih kontakata rukovodstvo Sluzbe drzavne bezbednosti sa politicarima nije imalo, jer su oni vise voleli da svoja naredjenja izdaju ministrima policije, nego li sefovima tajne sluzbe, ipak, je njihova sudbina umnogome zavisila bas od volje i moci tih politicara. SDB Srbije, naime, najvise kadrovski, a i operativno pogadjala je podeljenost Republike na tzv. uzu Srbiju, Vojvodinu i Kosmet, pa i grad Beograd. Svaka od ovih republickih jedinica imala je svoju drzavnu bezbednost, nezavisnu u mnogo cemu od centrale u SDB Srbije. Ta njihova samostalnost bila je toliko izrazena, da se, na primer, mnogo puta desavalo da SDB Vojvodine izvrsava naloge dobijene iz SSUP-a ili iz RSUP-a Hrvatske, a ne iz RSUP-a Srbije. Najslikovitiji primer za to je bio slucaj novinarke Ranke Cicak.

Kada je izbila tzv. »svinjska afera«, o cemu je Ranka Cicak kao dopisnik »Vjesnika« vrlo aktivno pisala, preko noci se nasla u zatvoru. Nalog je dao Petar Palkovljevic ­ Pinki, vojvodjanski ministar policije na mig funkcionera iz Zagreba i samog Staneta Dolanca iz Beograda. Kako je Ranka Cicak svojevremeno ucestvovala u razbijanju hrvatskog spijunskog centra, koji je bio smesten bas u dopisnistvu »Vjesnika«, na uglu Nemanjine i Sarajevske ulice u Beogradu, Sluzba drzavne bezbednosti ju je izvadila iz zatvora i prebacila u Rim. Pinkiju je u Novi Sad poslat inspektor Ratko Sikimic da prikupi dokaze o njegovim zloupotrebama i muckama Slobodana Tadijina, tadasnjeg sefa u Sluzbi drzavne bezbednosti Vojvodine. Zato se nacelnik pokrajinske policije vrlo brzo, umesto Ranke Cicak, nasao iza brave. Kao protivnik autonomasa, novinarka Ranka Cicak je krajem osamdesetih aktivno ucestvovala u organizovanju vojvodjanskih Srba, preko Milice Grkovic i Miroslava Solevica i obaranju Boska Krunica. Bliska vrhovima SDB Srbije, ali i Predsednistvu Srbije, novinarka Ranka Cicak je postala siguran oslonac zamenika nacelnika SDB Srbije Jovice Stanisica. Pretpostavlja se, da bas kao dobro obavestena novinarka, Ranka Cicak, najbolje zna kako je nastala humoreska »Vojko i Savle«, koja je pisana na osnovu dosijea generala Gojka Nikolisa i akademika Pavla Savica iz KOS-a JNA i SDB Beograda. Po jednoj verziji ljudi iz srpske tajne policije, humoresku su smislili admiral Branko Mamula i Buca Pavlovic, a napisao je knjizevnik Vidosav Stefanovic. Redigovao je novinar Radmilo Kljajic, koji je i doneo u list »Politika«. U toj aferi i Sluzba drzavne bezbednosti Srbije je videla priliku da se obracuna sa projugoslovenskom strujom u tajnoj sluzbi grada Beograda, pa je zato formirala specijalnu komisiju za utvrdjivanje odgovornosti nacelnika Dusana Stupara. Ovog »debejca«, funkcionerima je najvise prozivao Zoran Cicak, sin Ranke Cicak. U komisiji su bili Milo Savkovic, predsednik, Milan Tepavcevic i Miodrag Pavlovic, clanovi. Oni su utvrdili da je predsednik GK SK Beograda Dragisa ­ Buca Pavlovic jos 1986. godine, preko Dusana Stupara, iz SDB Srbije dobio dosijea mnogih akademika, tvoraca Memoranduma SANU. Ministar beogradske policije Branko Kostic je jos tada imao svoj Odsek za politicki kriminal, odnosno svoju tajnu sluzbu, koja je radila za Ivicu Stambolica. Odobrenje za podizanje dosijea je dao Dragan Mitrovic, a obojica, ni Stupar, ni Mitrovic te dosijee nisu ni videli. Iz njih je posredstvom Buce Pavlovica januara 1987. nastala kvazihumoreska »Vojko i Savle«, objavljena u listu »Politika«. S obzirom da je taj unutrasnji problem SDB Srbije i SDB Beograda bio je neraskidivo vezan za politicki duel izmedju Slobodana Milosevica i Ivice Stambolica, odnosno Dragise ­ Buce Pavlovica, prvog coveka GK SK Beograda, sam Slobodan Milosevic je bio jako zainteresovan za ishod rada Komisije SDB Srbije. Kada se pokazalo da Dusan Stupar nije prekrsio pravila Sluzbe, da nije prisluskivao ljude u GK SK Beograda i da nije odgovoran za humoresku »Vojko i Savle«, Slobodan Milosevic je tadasnjem nacelniku Draganu Mitrovicu ljubazno rekao: »Vi sve ovo sefe, zatrpaste kao macka govno!«

Dusan Stupar je i pored nalaza Komisije SDB Srbije ostao bez posla i bez partijske knjizice. Njegovo mesto zauzeo je Milorad Lekovic ­ Mica. Nije se ni on dugo odrzao u drzavnoj bezbednosti, jer je naleteo na Jovicu Stanisica, zamenika nacelnika SDB Srbije. Pracenjem beogradske stampe, a posebno lista »Balkan ekspres«, operativci iz Beograda su naime uocili da u ovoj novini, ciji je vlasnik bila Ranka Cicak, ima isuvise poverljivih policijskih podataka. Da bi se, po nalogu novog ministra Zorana Sokolovica, utvrdilo ko iz tajne sluzbe odaje podatke, formirana je na nivou Srbije, posebna komisija za »Balkan ekspres«. Predsednik je bio Ranko Savic, a clanovi Mica Lekovic i Marko Lazovic. Sumnja je pala i na Jovicu Stanisica. To je, medjutim, za ove ljude bilo sudbonosno.

Godinu dana kasnije, izvrsena je nova promena nacelnika tajne sluzbe Beograda. Lekovic je otisao u cinovnike, a Savic i Lazovic u prevremenu penziju. Sa Kosmeta je povucen Radosav ­ Lule Lukic, iskusni inspektor SDB i kadar sve jaceg i mocnijeg Jovice Stanisica i postavljen za novog sefa beogradske tajne policije. Priblizavanjem Slobodanu Milosevicu, ambiciozni Stanisic je stvarao prostor za jacanje Sluzbe drzavne bezbednosti, ali i za sopstveno napredovanje. Bilo je to vreme jakog delovanja jugoslovenskog policijskog lobija, koji su sacinjavali admiral Branko Mamula, Stane Dolanc, Zdravko Mustac i Branko Kostic, ministar beogradske policije. Ovaj poslednji je dugo godina bio iskusni obavestajac, nekada nacelnik u SDB SSUP-a, pa sef kabineta mnogim sefovima federalne policije. U vreme Brionskog plenuma bio je zapisnicar u komisiji Krste Crvenkovskog. Poznat je kao kadar generala Radovana Stijacica i generala Franje Herljevica, koji ga je posle jedne svadje vratio u GSUP Beograda. Kako se seca ambasador Branko Mikasinovic, njegov poznanik Jovica Stanisic imao je tada obicaj da se zaleci govori: »Zdravko Mustac nam drzi citavu sluzbu u svojoj saci!« Bila je to posledica direktne koalicije Ivana Stambolica, prvog coveka srpske partije, a zatim i srpske drzave, sa jugoslovenskim politickim i vojnim vrhom. Cak je i ministar policije Svetislav Lalovic bio veliki Jugosloven, sve do trenutka kada je 1986. godine shvatio da Stane Dolanc, Branko Mikulic, Raif Dizdarevic, Milka Planinc, Fadilj Hodza zele da politicki potope Srbiju na Kosovu. Dragan Mitorvic je tada uspeo da nagovori Lalovica da u Skupstini Srbije procita ostar govor, koji je pisan u SDB Srbije, sa puno cinjenica o stradanju srpskog naroda na Kosmetu, cime je direktno odgovorio na sve optuzbe Predsednistva SFRJ i SSUP-a da su za stanje u ovoj Pokrajini krivi srpski nacionalisti. Bilo je to vreme, kada je i general Nikola Ljubicic napustio projugoslovensku orijentaciju i okrenuo se srpskoj politici. Ivica Stambolic je ostao vezan za Staneta Dolanca, Dobrosava Culafica i admirala Branka Mamulu. Po tvrdjenju Dragana Mitrovica, upravo Dolanc, odnosno SDB SFRJ i Mamula tj. KOS JNA, pratili su i prisluskivali Stambolica, a i snabdevali ga uznemiravajucim informacijama o delovanju srpskih nacionalista. Posebno o piscu Miodragu Bulatovicu, cije je hapsenje Ivica Stambolic i trazio, zajedno sa Stanetom Dolancom. Stambolic se bojao dolaska Srba sa Kosmeta u Beograd, govoreci za njihove mitinge da je to ­ ulica. Kada je na Osmoj sednici Slobodan Milosevic preuzeo vlast od Ivana Stambolica, ovaj je ostao usamljen, jer ga tada Stane Dolanc i Branko Mamula nisu podrzali. Razocaran, prica Mitrovic, bivsi lider Srbije je svojim poznanicima govorio, a to je u knjizi »Put u bespuce« i napisao, da su ga SDB Srbije i Slobodan Milosevic 1989. godine, drzali u kucnom pritvoru, sto uopste nije bilo tacno.

Poslednji veliki posao koji je Dragan Mitrovic uradio u SDB Srbije, pre odlaska u penziju, bila je organizacija i obezbedjenje dolaska Slobodana Milosevica na Proslavu sest vekova Kosovske bitke. Manifestacija je odrzana na Vidovdan 1989. godine. Pored srpskog rukovodstva, Milosevic je uspeo da na Kosovo Polje dovede clanove Predsednistva SFRJ. Radi obezbedjenja funkcionera i citavog skupa formirana su tri staba. Jedan u RSUP-u Srbije, drugi u PSUP-u i treci u SSUP- u. Clanovi srpskog staba su bili Dragan Mitrovic, Milivoje Milo Slavkovic, Jovica Stanisic i Radomir Cokic. Ubedljivo najbolji poznavalac prilika na Kosmetu, od ovih nacelnika, bio je Milo Savkovic, koji je punih dvadeset pet godina proveo u Pokrajini. O svemu je pedantno vodio sluzbene beleske, tako da mu nista nije promicalo. Kada je Dragan Mitrovic sredinom osamdesetih, dosao na ideju da Savkovica iz PSUP-a Kosova, sa mesta sefa za informatiku prebaci na funkciju zamenika u SDB Srbije, pristinsko rukovodstvo policije se pobunilo. Razlog bunta je zvanicno bila potreba za takvim profesionalcem, koga su Siptari smenili sa mesta nacelnika analitike, a nezvanicno, ometanje Srbije da ojaca svoju tajnu policiju sa ovakvim ekspertom za Kosmet. Uz to Savkovic je za funkcionere iz Pristine, ali i u SSUP-u Jugoslavije bio neugodan svedok, jer je znao kako se na Kosmetu stimuju sluzbeni izvestaji za SDB SFRJ i Predsednistvo Jugoslavije. Zbog toga je Mitrovic zamolio ministra savezne policije Dobrosava Culafica ­ Tora, koji je bio i rodjak Milivoju Savkovicu, da ga preuzme u SDB Jugoslavije. Posle samo tri meseca od dolaska u Beograd, nacelnik Dragan Mitrovic je prebacio Savkovica u SDB Srbije i tako izigrao siptarske kolege sa Kosmeta i iz savezne tajne policije.

Pristinski stab bezbednosti su tada vodili Jusuf Karakusi i Rahman Morina, a savezni Zdravko Mustac iz Sluzbe drzavne bezbednosti i pukovnik Mihailo Pavicic, zamenik nacelnika KOS-a JNA. Specijalne ekipe za kontradiverzantsko dejstvo, sastavljene iz jedinica sve tri sluzbe, pregledale su citav teren kod spomenika Kosovskoj bici. Javna bezbednost PSUP-a Kosova i Metohije pohapsila je sve albanske nacionaliste i srpske ekstremiste, a njihove lidere sa Kosmeta stavila pod strogu kontrolu. Izolacija je izvrsena na prostoru citave Jugoslavije, na gotovo, rutinski nacin, jer je bilo ozbiljnih najava atentata na Slobodana Milosevica.

Takve informacije stizale su prvo od stranih obavestajnih sluzbi. Najpre iz KGB-a SSSR-a, a i od saradnika SDBJ i tajne policije Srbije ubacenih u emigrantske redove u Svajcarskoj i Belgiji. Siptari su, naime, planirali da napadnu Milosevica i u Beogradu. Kod Prokuplja je cak pronadjen i jedan savremeni snajper, kakav se u SFRJ ne koristi, sto je za SDB Srbije bio znak vise, da se Siptari za nesto ozbiljno pripremaju. Zbog toga je u SDB Srbije sacinjen plan likvidacije najpoznatijih albanskih emigranata u inostranstvu i siptarskih ekstremista u Jugoslaviji. Prvi na listi za odstrel bio je Dzafer Satri iz Svajcarske. Za likvidatore su odredjeni iskusni saradnici srpske tajne policije iz sveta. Medju njima, nijedan nije bio covek podzemlja, jer SDB Srbije sa takvim ljudima nije nikada saradjivala. Kako je i Milosevicev stan bio pod stalnom prismotrom raznih tajnih sluzbi i emigracije, to je Dragan Mitrovic, odnosno Radomir Cokic, sef obezbedjenja SDB Srbije od ministra policije Radmila Bogdanovica, trazio da se prvi covek Srbije iseli iz stana u bezbedniju kucu na Dedinju. To nije bilo moguce izvesti brzo i efikasno, pa je porodica Milosevic za fizicko obezbedjenje dobila samo jednog »portira« u zgradi. Strepnje o atentatu na Slobodana Milosevica je podgrejavala i istraga pucanja sve cetiri gume na Milosevicevom automobilu, koja jos nije bila resila dilemu, da li je to bilo slucajno ili namerno. Bezbednjaci Srbije su se najvise bojali, ne toliko pojedinacnog pokusaja napada na predsednika Republike, koliko eventualnog podmetanja eksploziva ili bacanja bombi u sam narod, posebno kod Milosevicevog nastupa na Kosovu Polju, jer bi, panika izazvana takvim teroristickim aktom, unistila mnoge zivote, a i srusila sam kosovski mit o Srbima.

Slobodan Milosevic je strepeo od odlaska na Kosovo Polje 1989. godine, ne toliko zbog najava moguceg atentata vec zbog odgovornosti da govori pred vise od milion ljudi i zato sto je tu, na Kosmetu, trebalo da zada snazan politicki udarac pripadnicima »neprincipijelne koalicije«. Najvaznije od svega je, medjutim, bilo da Slobodan Milosevic iskoristi proslavu Kosovske bitke, koju su pratile na stotine stranih izvestaca, da internacionalizuje srpsko pitanje na Balkanu i u svetu. Osecajuci da ce Milosevic sa Kosova Polja da se vrati kao pobednik, celnici JNA su na sve nacine pokusavali da mu otezaju poziciju i da ga, makar, ucine jos nervoznijim. Kontraobavestajna sluzba Armije izbegavala je da ustupi svoj aerodrom u Pristini za sletanje helikoptera RSUP-u Srbije sa Slobodanom Milosevicem. Armija sa Kosmeta nije ni dovela sve svoje ljude da fizicki obezbede miting i nije izvela svoje snajperiste na okolna brda sljake iz TO Obilic, jer joj nisu stigla »naredjenja iz Beograda«. Zbog nepoverenja u rukovodstvo PSUP-a, niko iz pokrajinske policije nije pustan na kilometar od Slobodana Milosevica. Sav posao oko obezbedjenja Milosevica morao je da zavrsi RSUP sa SDB Srbije. Bilo je planirano da Slobodan Milosevic na Kosovo Polje dodje automobilom iz Pristine. Kako je noc pre mitinga pala obilna kisa i raskvasila kosmetske njive, to su na stotine automobila i autobusa upali u gusto i crno blato. Dragan Mitrovic je zato odlucio da Milosevica doveze helikopterom RSUP-a. Predsednik Srbije je kolima dosao iz Beograda do Krusevca, a odatle helikopterom pravo na Kosovo Polje. Tim putem se Slobodan Milosevic i vratio kuci, odmah posle odrzanog govora. Clanovi Predsednistva SFRJ, vracali su se malim avionima Federacije i uz pratnju obezbedjenja SSUP-a i JNA.