RUSKI AGENT I PREVARANT

Rusi su se nama Srbima surovo osvetili pustivsi Vladimira Zirinovskog da vuce za nos nesrecne bosanske i krajiske Srbe. Setimo se da je Zirinovski popt proroka koji je sisao u narod da mu donese spasenje, sa Zeljkom Raznatovicem i njegovom Srpskom dobrovoljackom gardom potpisao specijalni sporazum o bratskoj pomoci i saradnji. Arkanovim borcima je Zirinovski za vreme rata u Bosni, posle svoje turneje po Srbiji i Republici Srpskoj, urucio mocno rusko tajno "eliptonsko oruzje, od kojeg ce srpskim neprijateljima udariti krv na nos i na usta".

I kada u napadima NATO tokom 1995. nekoliko americkih raketa "tomahavk" nije naslo svoj cilj, Zirinovski je nas Srbe hrabrio da "Srbi imaju oruzje koje tera americke rakete da puze kao bebe".

Posle eliptona, Srbi su od Rusa ocekivali i vrlo efikasni protivvazdusni projektil S-300, ali ga nikada nismo dobili, jer Moskva nije bila spremna da zajedno sa Beogradom zaratiti protiv ostatka sveta.

Sumnje u srpsko-ruski patriotizam Vladimira Zirinovskog rodjene su onog trenutka kada je ovaj estradni moskovski politicar pokusao da demantuje samog sebe. Odbijao je svaku povezanost sa Aleksandrom Nikolasom Omanom, agentom KGB i ovlascenim trgovcem oruzjem u Sloveniji.

- Nemam pojma ko je Oman! U Sloveniji sam bio 1994. godine, i to samo jedan dan, sto se moze videti iz moga pasosa. Nakon susreta sa slovenskim politicarima, svoje sam goste pozvao u kafanu u koju je mogao bilo ko uci. Verovatno je tako usao i Oman i dosao da me pozdravi. Predstavio se kao biznismen, popio pice sa mnom i otisao. Otkud sam ja mogao znati je li on predsednik drzave ili sef lokalne mafije? - rekao je Vladimir Zirinovski.

Objasnjavajuci kako bi on uredio Balkan s Velikom Srbijom, Zirinovski je novinarima pozirao uz Nikolasa Omana, koje ga se potom zestoko odrice. Pri tom im je ispricao da ga je u Sloveniju doveo stanoviti Petar M. Ivanovic, Crnogorac, navodno vlasnik firme "Oveko" u Becu.

Zirinovskog opovrgavaju fotografije i novinske reportaze, ali i tvrdnje italijanskog tuzioca da je Nikolas Oman trgovao radioaktivnim materijalima iz beloruskih arsenala na racun Vladimira Zirinovskog, pa je vrlo verovatno da osmij, pronadjen u Veneciji 10. maja 1996, potice bas iz tog dela bivseg Sovjetskog Saveza. Vladimir Zirinovski je, kako tvrde njegovi Moskovljani, zapravio bio tajni sef Nikolasu Omanu, u KGB-ovoj operaciji naoruzavanja Balkana.

Lider ruskih ultranacionalista Vladimir Zirinovski je bivsi oficir KGB-a i svoju Liberalno-demokratsku partiju je formirao 1990. godine po nagovoru bivseg sovjetskog predsednika Mihaila Gorbacova. To je izjavio Anatolij Sopcak, vodeci reformista na ruskoj politickoj sceni i gradonacelnik Sankt Petersburga u intervjuu objavljenom u nedeljnom listu "Literaturna gazeta" tokom 1992. godine. Detaljnije podatke o Zirinovskom kao saradniku KGB objavio je Sopcak u knjizi "Bila jednom jedna Komunisticka partija". U knjizi se tvrdi da je Zirinovski, koji je osvojio samo 9 odsto glasova na predsednickim izborima 1991. godine, ali cija je partija postigla prilican uspeh u zakonodavnim izborima 12. decembra, bio produzena ruka Mihaila Gorbacova i potom tadasnjeg KGB. Sopcak tvrdi da je Gorbacov, kao tadasnji vodja sovjetske Komunisticke partije, izjavio na jednom sastanku Politbiroa: "Ne smemo dozvoliti da nas dogadjaji preteknu. Moramo sami stvoriti prvu alternativnu partiju, ali takvu partiju koju cemo moi da drzimo pod svojom kontrolom."

KGB-u je nalozeno da izabere lidera nove partije.

"Kao i obicno, KGB je uspesno obavio zadatak: pocesljao je redove svojih 'aktivnih rezervista' i pronasao coveka ranga kapetana cije je ime danas dobro poznato" - kazivao je Anatolij Sopcak.

Nekoliko ruskih listova i politicara navelo je da je bivsa sovjetska sluzba bezbednosti zasluzna za stvaranje partije Zirinovskog, ali on se sam trudio da to stalno porice. Neuspesno, jer je jos tokom predizborne kampanje sam Vladimir Zirinovski, mnogo puta javno govorio da ima jaku podrsku KGB.

- Policija, KGB i vojska me podrzavaju - govorio je glasacima Rusije.

Aleksandar Kiskin, porucnik KGB je posle takvih nastupa Zirinovskog u jednom intervju ispricao:

- Vladimir je bio oficir, strucnak za propagandu. To odelenje vojne tajne sluzbe tesno saradjuje sa KGB. Jos sa studija Zirinovski ima kontakte sa KGB i koliko znam te veze se nikada ne mogu prekinuti. Posle vojske radio je u Komitetu za mir, koji je obradjivao strance u SSSR-u. KGB je finansirala komitet i Vladimira Zirinovskog. Takodje, finansirala ga je i KP SSSR!

I Galina Starovljeva, najpoznatija zena politicar u Rusiji pocetkom devedesetih godina pricala je da je od svedoka iz KGB saznala da je licno Vladimir Kruskov, sef tajne sluzbe angazovao Vladimira Zirinovskog:

- Stvoren je za izbore 1991. Bio je marginalni igrac, i zato je bio oslobodjen obaveze da deluje racionalno. KGB ga je izabraio jer je nad njim, kao polujevrejskim politicarem, imao apsolutnu kontrolu. Zirinovski je bio klica opozicije, krcio je put za Borisa Jeljcina protiv Mihaila Gorbacova, a da ovaj to nije znao. Jednom prilikom Gorbacov je sam i priznao da je fenomen Zirinovski stvoren izmedju zidina KGB!

Deo tajne uspega Vladimira Volfovica Zirinovskog kod ruskih glasaca nalazio se u sposobnosti da kombinuje popularisticku retoriku i sirovu ceznju sa uspehom i vlascu. Jednom je pred maso ljudi rekao: »Ja sam isti kao vo!«

I niko se nije nasmejao.

Zirinovski je po Moskvi spremnoj za promene defilovao okruzen telohraniteljima u crvenim beretkama, komandosima u mornarskim majcama i stidljivim lepoticama. Predstavljao se kao moderan diktator koji Rusiju zeli da dovede u red. osiromasenim komunistima, koji su na red i navikli, ali na rad, ne takav etradni politicar je dosao kao olicenje sopstvenih ideala.

I kada se 1994. godine pojavio u Srbiji, prvo u Subotici i Zobnatici, govorio je jednoslozno i gromko:

- Mi pobedim! Nikada vas necemo prevariti braco Srbi! Krivi smo pred vama sto vam nismo pomogli kada vam je bilo najteze. Od Rusije pa sve do crnogorskog mora je slovenska zemlja i drzava pravoslavlja!

U Srbiju ga je doveo Pjotr Ivanovic Capajev, srpski biznismen iz Moskve. A docekali su ga tada princ Tomislav, Radomir Smiljanic, Veselin Djuretic, Milan Paroski, Jovica Vlahovic, Velimir Brankovic. Docekan je parolama »Stigao je Veliki Petar«, »Od tebe brate Vladimire drhti smrdljiva Amerika« i »Mi volimo Rusiju!«

Posle Beograda glasni i agresivni Vladimir Volfovic Zirinovski posetio je Bijeljinu, u kojoj je uzviknuo pretnju:

- Bomba na Srbe, napad na Ruse !

Dobrodoslicu mu je pozeleo licno dr Radovan Karadzic, sa Biljanom Plavsic, Aleksom Buhom, Vladimirom Lukicem i hiljadama Srba. Narodu je obecao da ce se Republika Srpska obavezno prikljuciti Srbiji.

U Crnoj Gori izaslanika ruskog naroda Vladimira Volfovica Zirinovskog te 1994. godine, u februaru primio je Svetozar Marovic. Njemu i Crnogorcima agent KGB presvucen u lakog politicara je rekao:

- U slucaju napada NATO na Srbe u Bosni na scenu ce stupiti nekoliko vrsta ruskog oruzja od kog nema odbrane. Jedno se zove elipton. To je elektonski laser koji ne ostavlja nista zivo. A moze se upotrebiti i na zemlji i u vazduhu!

ISPOVEST VOLFOVOG SINA

Kada je u svom prvom nastupu kao izabranik ruskog naroda govorio u parlamentu Vladimir Zirinovski je, da bi sa sebe skinuo etiketu KGB, napao ministra policije generala Viktora Jerinu da radi za CIA, a generala Sergeja Stepaseva da radi za Mosad. Stepasin mu je zapretio sudom, a potom je pustio u opticaj pricu Sergeja Parhomenka, bivseg sefa odseka u tajnoj policiji, po kojoj je Zirinovski »sticenik KGB« i Djirinovski se naglo ucutao.

U svojoj kontroverznoj knjizi "Poslednji pohod na jug" Vladimir Zironivski je pokusao da javno kaze ko je on zapravo:

" Moje je ime rusko - Vladimir: Mog oca su zvali Volf, tako kako je bilo zapisano u njegovoj krstenici i licnoj karti. Rodio sam se 25. aprila 1946. godine u Alma-ati. Bilo je to prvo posleratno prolece. Tada smo ziveli u dvospratnoj zgradi u Dunganskoj ulici, u gradu koji se nekada zvao Vjernij. U gradu koji su 1854. godine osnovali ruski kozaci.

Rusi su osnovali taj grad zato ja s punim pravom mogu smatrati da sam se rodio u Rusiji i medju Rusima. Tek potom su staljinskim ukazima bili sazdani najpre Kazahskaja ASSR, a kasnije i Kazahskaja SSR, da bi u ovo vreme nastala cak nezavisna drzava Kazahstan... Kao da su Rusi - djubrivo za tlo na kojem treba da nicu necije drzave, kao da samim Rusima svoja drzava nije potrebna.

Rodila me Ruskinja, Aleksandra Pavlovna Zirinovskaja, rodjena Makarova, cija je majka, moja baka, bila - Fiona Nikiforova Makarova, devojacko - Serguceva... A rodio sam se u stanu, u sobi u kojoj sam potom proziveo punih 18 godina, sve do odlaska u Moskvu na studije turskog jezika i istorije. S odlicnim sam zavrsio Moskovski drzavni univerzitet i dobio "crvenu diplomu" a od 1967. godine sam poceo da se zanimam politikom. Te godine, 15. aprila, napisao sam u CK KPSS pismo u kojem sam, obracajuci se rukovodstvu zemlje, predlagao reforme u poljoprivredi, obrazovanju i industriji. Osecao sam da ne idemo pravim putem...

U decembru iste godine napravio sam novi korak u tom pravcu. Ostro sam istupio za vreme rasprave "demokratija u njih (tj. na Zapadu) i u nas (tj. u SSSR)". To se "nekima" nije svidelo, pa sam dopao u "registar" rukovodstva fakuleta istocnih jezika. U januaru 1968. cekao sam vec prvi politicki udar: nisu mi dali potrebnu "karakteristiku" da bih bio prevodilac jednoj sportskoj delegaciji koja je na ceo mesec putovala u Tursku. Bio sam postao "nepouzdan".

..."Mene je politika "uhvatila negde 1977. - u vreme rasprave o novom sovjetskom ustavu. Ja nisam bio clan KPSS, ali kod mene nije bilo ozlojedjenosti prema obicnim komunistima iako je u SSSR prema bespartijnim primenjivana neka vrsta aparthejda. Obicni komunisti su radili kao i ja, nisu bili neprijatelji zemlje. Oni su u svoje vreme bili prisiljeni da stupe u partiju inace ne bi bili upuceni na skolovanje do kojeg im je bilo stalo, niti bi imali dostup funkcijama. Ja sam to dobro shvatio posto mi je - zbog nemanja partijske knjizice - bilo limitirano napredovanje u sluzbi.

Sve je za mene bilo zatvoreno. Svet oko sebe sam zaista dozivljavao kao svet aparthejda. Eto, u detinjstvu sam - zato sto nisam ziveo u Rusiji - osecao nacionalno ugnjetavanje, a od dolaska u Moskvu - politicko. Zato sto sam bio b/p, bespartijac. Zbog toga kao da sam bio iz neke nize kaste. Na partijskim sastancima, kojima sam ponekad prisustvovao, komunisti su cesto govorili: a sada svi, Vladimir Voljfovic, morate izaci jer pocinje zatvoreni deo sastanka. I, ja sam odlazio. To mi je veoma smetalo.

Mnogi su uvereni da je Zirinovski do izbornog uspeha dosao zahvaljujuci paroli:

"Ja cu Rusiju podici sa kolena".

Drugi opet misle da on taj uspeh duguje kritici tipa:

"Jeljcin nema nikakvu koncepciju. On je 'lekar' koji je obukao beli mantil i spremio se da operise, a da pritom nema ni potrebno znanje, ni lekove. Za rasterivanje kolhoza nije potrebna velika pamet. On i njegovi demokrati su najobicniji razrusitelji. Za graditeljstvo su potrebne druge snage, a to su ljudi iz moje Liberalno-demokratske partije".

Treci, pak, smatraju da je Vladimir Zirinovski opcinio mase ovakvim tiradama:

"Dobrota je korisna osobina za coveka, ali losa - za drzavu. Mi od Uzbekistana kupujemo trecerazredni pamuk po svetskim cenama. A morali bismo im staviti doznanja: za svoj prljavi pamuk mozete dobiti dva automobila i zdravo! Ako ce zbog toga gladovati neka gladuju. Plemenska drustva i treba da gladuju. Zasto bi oni trebalo da budu siti na racun civilizovane ruske nacije? U sustini: cak treba provocirati ratove medju plemenskim nacijama. Tada sa njima uopste nece biti potrebno ratovati, bice sasvim dovoljno - ne mesati se. One ce se same medjusobno potamaniti: Jermeni - Azerbejdzance, Turci -Jermene, kavkaski narodi - Turke, Avganistanci - Tadzike, Tadziki - Uzbeke i tako dalje. A potom ce svi oni, tacnije - oni koji ostanu zivi, dotrcati i zamoliti Rusiju da ih primi u svoj sastav makar i sa statusom sreza ili seoske opstine".

TRGOVAC SMRCU

Pocetkom avgusta 1996. godine jedan Amerikanac je rekao jednom Rusu:

"Veliko hvala, drugovi vojnici!"

Americki general Bil Nes, komandant divizije Sever medjunarodnih snaga za ocuvanje mira u Bosni, izgovorio je tu recenicu na ruskom jeziku skoro bez akcenta. Za sest meseci provedenih na Balkanu, general ju je izgovorio vise desetina puta, jer se Ruska brigada, upucena u Bosnu u decembru 1995. godine, nalazila u sastavu Nesove divizije i formalno je bila potcinjena americkom generalu.

Prakticno, medjutim, 1476 ruskih vojnika slusali su samo svoje komandire, koji su mogli da odbiju da izvrse naredjenja Amerikanaca, ako smatraju da su ona u suprotnosti sa ruskim interesima. Medjutim, od pocetka operacije, takvo nesto nijednom se nije desilo.

Stab divizije Sever nalazio se tada u Tuzli, na muslimanskoj teritoriji. Ruska brigada je bila rasporedjena u Ugljeviku koji je bio pod kontrolom Srba. Predvodio je prvo komandir brigade Aleksandar Lencov, a potom pukovnik Sergej Generalov. U Ruskoj brigadi okupile su se samo pristalice Vladimira Zirinovskog.

Ove dve cinjenice su na najbolji nacin odslikavale poziciju i ulogu Rusa u Bosni gde su Srbi porazeni od americko-muslimanske koalicije. Umesto da brane Srbe ruski vojnici, komandanti i potom politicki izaslanici, poput Zirinovskog, bavili su se politickom i vojnom trgovinom.

U jednom svom srpsko patriotskom nastupu Vladimir Zirinovski je nesto kasnije 1997. godine je rekao da je prava sramota sto Hrvati i Muslimani ubijaju Srbe uglavnom ruskim oruzjem. To dokazuje i tajni dosije o svercu oruzja na prostore bivse Jugoslavije koji je razotkrio francuski novinar Zerar de Vije. On je prvi objavio istinu da vojskama i milicijama u bivsoj Jugoslaviji nikada nije nedostajalo oruzje. I to rusko. I to iz jednog jednostavnog razloga. Jugoslovenska savezna armija je, pre raspada zemlje, bila organizovana oko Srbije i Srba, a vecina fabrika oruzja se nalazila na teritoriji danasnje Srbije. Medju njima su i one koje su proizvodile tenkove T-72 po sovjetskoj licenci. Uz to, postoje i brojne fabrike municije. Kada se Jugoslavija raspala, savezna armija se povukla u Srbiju zadrzavsi svu svoju opremu. Jedan deo je ustupila Srbima iz Bosne i Srbima iz Krajine.

Preko puta, kod Hrvata, zahvaljujuci podsticajima generala Rosa, nekadasnjeg podoficira u Legiji stranaca, nabavljeno je 225 tenkova, uglavnom T-55, T-62 i T-34 82 i preko 1.100 topova. Uz to i neutvrdjeni broj protivtenkovskog oruzja ruske ili kineske proizvodnje.

Bosanski Muslimani su bili skromniji, jer su imali oko 40 tenkova, medju kojima su najveci bili T-62. Kada su 1992. osposobili fabriku u Travniku, oni imaju vise desetina visecevnih lansera raketa - "Staljinove orgulje".

Slican dogadjaj odigrao se iste 1991. godine. Jedan teretni brod, sa izbledelom i iskrzanom ukrajinskom zastavom na krmi, lenjo je plovio kroz Bosfor. On se nije razlikovao od desetina tankera ili teretnih brodova koji svakodnevno prolaze u oba smera ovim plovnim putem koji povezuje Crno more i Mediteran. Ovaj teretni brod koji se zvao "Admiral Sevkov" skrece udesno po izlazu iz Bosfora, umesto da nastavi pravo da bi presao Mramorno more i usao u Mediteran. Malo dalje spusta sidro, gotovo preko puta istambulskog aerodroma. Tu ce ostati 24 sata. Kad padne noc, brodic iz jedne od marina kraj velike avenije duz mora dolazi do broda "Admiral Sevkov". Tri coveka se penju na brod i tamo ostaju nekoliko sati.

Sutradan u zoru, tereni brod odlazi. Plovi u pravcu Mediterana, a zatim Jadrana da bi konacno stigao do hrvatske luke Ploce na krajnjem jugu Hrvatske. Sacekace noc da bi iskrcao svoj tovar: 12 tenkova T:34 82, 12 topova kalibra 13- mm i mnogo municije, uglavnom granata. Teritorija bosanskih Muslimana je udaljena samo petnaestak kilometara. Na dokovima luke Ploce, podela se obavlja lako: pola-pola.

Tenkovi i topovi dolaze iz jedne od pet fabrika oruzja na poluostrvu Krimu koje su prakticno ostale bez posla kada je okoncan hladni rat. Kao poludeli roboti, one i dalje proizvode topove, tenkove, municiju, a pri tom ne znaju kome da ih prodaju. Kada se pojavi neki posrednik sa gotovim novcem, docekuju ga kao spasitelja. Posle prve uplate - uglavnom trecine sume - oprema se transportuje do vojne luke u Sevastopolju koju drzi bivsa sovjetska flota i u kojoj se nalazi slobodna zona koju kontrolise vojska.

Tu se tenkovi i topovi neometano ukrcavaju. Zatim preostaje samo da se predje Crno more do Bosfora i da se strogo postuju pomorski propisi. Bosfor je medjunarodni pomorski put koji podleze propisima konvencije iz Montrea. To znaci da turske vlasti nemaju nikakvo pravo da kontrolisu brodove koji tuda prolaze.

Pored isporuka pomorskim putem, ruski i ukrajinski avioni "Antonov" su na hrvatskom ostrvu Krku istovarili 1992. godine vise helikoptera Mi-24 i Mi-8. Oni su otisli i u Zagreb, ali i u Sarajevo. Francuski Institut ISS izracunao je da su u 1991. i 1992. godine Hrvati i Muslimani kupili na crnoj berzi razlicito oruzje u vrednosti od 10 milijardi dolara, od "kalasnjikova" do tenkova T-72 preko projektila, minobacaca kalibra 60 mm, 82 mm, 107 mm, 120 mm, topova, teskih mitraljeza i, naravno, municije koja treba da podmiri sav taj arsenal.

Aleksandar Nikolas Oman, pocasni konzul Liberije u Sloveniji, jedan je od najvatrenijih pristalica panslavizma koje propagira ruski ultra-nacionalista Vladimir Zirinovski, sa kojim je imao odlicne odnose. Postao je poznat siroj javnosti tek u martu 1994. godine, u trenutku kada je na Bled kod Aleksandra Nikolasa Omana u posetu stigao Aleksej Vedenkin, nekadasnji saradnik KGB koji je 1991. godine bio zaduzen za prenos kapitala propale komunisticke partije Rusije u inostranstvo. Vedenkin, inace desna ruka Vladimira Zirinovskog, na konferenciji za stampu javno je opomenuo slovenacku vladu da je Omanu duzna najmanje devet miliona dolara.

Mesutim. Protiv Aleksandra Omana i Vladimira Zirinovskog, ruskog ultranacionaliste, istrazni organi iz Napulja zapoceli su istragu sredinom 1996. godine. Od tada Oman i Zirinovski ne silazi sa stranica crnih hronika evropskih medija. U Nemackoj i potom Italiji su optuzeni za pranje novca, ali i stampanje laznih dolara. Uz Omana, kao jednog od prvooptuzenih u aferi nazvanoj "Kuelje tu kuelje", upleteni su bili i Vladimir Zirinovski, barcelonski nadbiskup Rikardo Maria Karles Gordo, jos 24 Italijana, medju kojima i Hrvat Ivan Ruskovic iz Dubrovnika.

Nakon sto su fotografije Omana i njegovog ruskog sponzora iz KGB, u martu 1996. godine prvi put objavljene, Zirinovski je brzo reagovao i objavio u "Komsomolskoj pravdi":

- Nemam pojma ko je Oman!

Afera Oman bila je pocetak kraja tajne agenturne misije Vladimira Zirinovskog, agenta KGB na Balkanu.

Copyright © 2000 Marko Lopusina