SPIJUN U BEOGRADU

Novinar od karijere, dugogodisnji beogradski dopisnik moskovske novinske agencije "Novosti" Sergej Grizunov, bio je po svemu sudeci, antisrpska krtica KGB. Sergej Grizunov nije naivan covek. Kao jedan od direktora agencije "Novosti" znao je da su novinari najbolji spijuni na svetu. Sergeja Grizunova, koga su cak i prijatelji zadirkivali da je general KGB-a, bio je i ruski ministar za informacije. Predsedniku Borisu Jeljcinu predstavio ga je njegov predstavnik za stampu Kostjukov prilikom jedne zvanicne posete Madjarskoj. Upravo je bio smenjen predsednik Drzavnog komiteta za stampu i trazio se naslednik. Na jednom rucku u Jeljcinovoj vili, nesto docnije, glavni urednici vodecih ruskih medija bili su jednoglasni da treba izabrati Sergeja Grizunova.

Kasnije je u Moskvi postao i jedan od direktora Paniceve multinacionalne kompanije ICN. I nekadasnji ruski ministar spoljnih poslova Andrej Kozirjev, takodje je bio clan borda direktora ICN, sto samo ukazuje na povezanost Gruzinova i Kozirjeva. Poznato je da je Kozirjev bio veliki protivnik Srba i da je sa politicke scene otisao pod optuzbama ruskih nacional-komunista da je kapitulirao pred Zapadom i da je on kriv, a ne upravo oni, sto je nekadasnja velika sila spala do prosjackog stapa.

Sergej Grizunov je bio blizak jugoslovenskom premijeru Milanu Panicu, koga je upoznao i sa Kozirjevim, vec i sa Cubajsom. Tako je ovaj agent KGB pleo usred Beograda svoju mrezu oko politickog vrha Jugoslavije.

Sergej Grizunov se rodio u Samari, na obali Volge. Njegov deda je tamo bio zamenik komandanta tamosenje vojne oblasti, odgovoran za ispitivanje nuklearnog oruzja. Kad je posle presao u Generalstab, Sergej je bio u prilici da odraste zajedno sa decom raznih cuvenih marsala i generala. Najblizi komsija im je, recimo, bio marsal Birjuzov, jedan od oslobodilaca Beograda, koji je kasnije stradao u avionskoj nesreci na Avali, prilikom dolaska na proslavu godisnjice oslobodjenja. Sergeju Gruzinovu kao mladicu bila je namenjena vojnicka sudbina. Poslali su ga u vojno-pomorsku osnovnu skolu, ali nije mogao da izdrzi strogu disciplinu.

Poceo je da pise za novine i pre nego sto je na fakultetu upisao novinarstvo. U medjuvremenu otac ga je vodio u Nemacku, gde je bio spoljnotrgovinski predstavnik.

Kao student "Lomonosva", Sergej Grizunov je studije novinarstva zavrsio 1971. godine, a onda se bacio na specijalisticki rad. U sredistu njegovog interesovanja bio je Balkan, tako da je prvi put krenuo na ove prostore uputivsi se u Sofiju, kao dopisnik moskovske agencije "Novosti".

Vec 1982. godine Sergej Grizunov poceo je da se javlja iz novog dopisnickog sredista, iz Beograda. Dogodilo se to, treba podsetiti, samo dve godine posle smrti Josipa Broza Tita, kada je jugoslovensko podrucje bilo izuzetno interesantno pre svega za eksperte, brizljive sakupljace informacija i zaljubljenike u prognosticke poslove. Ocigledno je Grizunov vec u Sofiji postigao rezultate koji su njegove sefove iz AP "Novosti" uverili da ce se i u Jugoslaviji valjano nositi s postavljenim zadacima.

U vise navrata bio dopisnik sovjetske informativne agencije "Novosti" iz Beograda.

Bio je moderno obucen za jednog Rusa, vozio je uvek najskuplja i najbrza kola, a u svakom drustvu plenio je kao najsarmantniji kozer i zabavljac. Ali, od samog pocetka nije bio ni nalik brojnim ruskim novinarima koji su se uglavnom svuda bahato javno pitali ko to u Jugoslaviji dozvoljava razne antisovjetske i antikomunisticke pojave u kulturi, literaturi, u pozoristu i na filmu. Probio se tako sto je napravio prvi intervju za sovjetsku javnost sa Slobodanom Milosevicem. Upamcen je, medjutim, i po tome sto javno nije imao narocite simpatije za brojne srpske akcije. Napisao je da dvojica ruskih novinara, nestalih u Krajini, nisu ubile ustase, vec cetnici Milana Martica. Zbog toga je u nacionalistickim krugovima brzo proglasen za loseg Rusa, koji nije samo izdajnik srpstva, nego i majke Rusije, slovenske duse i pravoslavne vere.

Na 60. godisnjicu Oktobarske revolucije, 1977. godine, ime mladog novinara Sergeja Grizunova nije znacilo nista, pogotovo ne kod nas, gde ce zvezda Sergeja Grizunova zasijati tek mnogo docnije, kad je na prostorima SFR Jugoslavije poceo da besni rat. Trinaest godina kasnije bio je cak vidjen za buduceg ambasadora Ruske Federacije u Beogradu.

Kao dopisnik agencije "Novosti" Grizunov je prvo izvestavao iz Bugarske, da bi potom bio vracen u Moskvu na preventivno ispiranje mozga u specijalnoj skoli za buduce rukovodece kadrove pri Akademiji drustvenih nauka CK KPSS. Radeci disertaciju o spoljnoj politici Jugoslavije neizlecivo je zarazen antikomunizmom i u tome nije mogao da ga razuveri cak ni Staljinov sef diplomatije Molotov, od koga je pokusao da dobije odgovor na istorijsko pitanje za koga je, zapravo, radio Tito.

- Za Jugoslaviju, iskoriscavajuci i Istok i Zapad! - zakljucio je sam Grizunov, iako je Molotov sve do smrti ostao na stanovistu da je Rezolucijom Informbiroa i zigosanjem izdajnika Tita spasen svetski komunizam.

Mesto dopisnika iz Beograda Grizunov je doziveo kao odlazak u Ameriku, posto se iz "Politike", onda moglo neuporedivo vise saznati o svetu nego iz americkih propagandnih radio-stanica "Slobodna Evropa" i "Glas Amerike".

- Jugoslavija je za nas dugo bila jedino izazovno inostranstvo. Mislili smo da je u njoj bolje nego na Zapadu i da ima u izobilju svega u cemu smo mi oskudevali. Narocito, slobode i demokratije - kaze pomalo nostalgicno Sergej Grizunov.

U vreme njegovog prvog boravka u Jugoslaviji od 1982. do 1986. medju sovjetskim dopisnicima Griznov je bio kapa nad kapama. Zvanicno bio je sef dopisnistva moskovske "Pravde", dnevnog lista sovjetske Komunisticke partije. Bio je poznat u Medjunarodnom pres centru u Knez-Mihailovoj ulici, posetiocima prijema, pompeznih svecanosti ili partijskih kongresa. Voleo je da upoznaje nova lica s jugoslovenske novinarske scene. Nezvanicno radio je i za AP "Novosti". O agenciji ciji je dopisnik bio pricalo se da je "proverena filijala KGB!"

Sam Gruzinov je to na izvestan nacin priznao:

- Nasa agencija bila je glomazan aparat, nasledje hladnog rata, sve do pre nekoliko godina, zamisljena kao orudje sovjetske propagande u borbi protiv uticaja sa Zapada. Trebalo je da siri istinu o takozvanom sovjetskom nacinu zivota - u cvecu - kao pandan propagandi o lepotama americkog nacina zivota. Agencija je imala 4.500 saradnika, dopisnistva u 128 zemalja i informativne centre u zemljama treceg sveta, tamo gde je bilo lakse raditi, jer nasi dopisnici, na primer, u Njujorku, imali su ograniceno kretanje. A, na primer, u Nju Delhiju ili u Bejrutu, mogli su da se krecu kud hoce.

Radim vise od 20 godina u agenciji i nikada nismo osecali manjak novca. Iz partijske ili drzavne kase uvek je dobijano, ali ono sto je naredjivao aparat Centralnog komiteta - rukovodilac agencije mogao je samo da aminuje i kaze: "Razumem". Koristili su agenciju u svoje svrhe i KGB i GRU tj. Vojna obavestajna sluzba, kao sto su koristili i sve moguce kanale sa inostranstvom, ambasade, trgovinska predstavnistva, Aeroflot, Inturist, i sve druge firme gde su sovjetski ljudi radili u inostranstvu. Tako nismo ni mi bili izuzetak.

DRZAVNI KANAL

AP "Novosti" su bile kanal redovno iskoriscavan od sovjetskih specijalnih obavestajnih sluzbi i hladnoratovski medij preko koga je Moskva delovala prema inostranstvu. Pa i u Beogradu to je bila centrala KGB. Po recima Grizunova, Mihail Gorbacov i procesi koje je on otvorio perestrojkom, ucinili su da i ova "proverena filijala KGB" preraste u "pravu novinsku kucu". Dobila je i novo ime - Ruska Informativna agencija - "Novosti". U dva dopisnicka boravka u Beogradu, od 1986. do 1990. godine Sergej Grizunov je dogurao i do zamenika glavnog urednika agencije.

- Ja sam bio zamenik glavnog urednika u agenciji Novosti, pre nego sto sam dosao ovde. I ja sam imao poseban telefon na stolu, takozvanu "kremljevku", kojim me je neki od budza iz CK partije zvao i, u "onim godinama", uvek davao naredjenja, pa je to polako preslo u preporuke, savete. A na kraju u molbe i onda je bilo ovako: "Sergej, sta ti mislis o tome, ako..."

I ja sam bio clan partije. Radio sam u Jugoslaviji prvi put u periodu od 1982. do 1986. godine. Onda sam se vratio u Moskvu, zavrsio Akademiju drustvneih nauka i odbranio disertaciju na temu spoljna politika Jugoslavije. Zatim sam dve godine radio u aparatu agencije, bio sam zamenik glavnog urednika, prvo za medjunarodne informacije a onda za unutrasnji sektor. Krajem devedesetih. Imao sam mogucnost da biram, siri izbor, Zapadna Evropa ili Australija. Rekao sam: samo "Juga" - kaze Sergej Grizunov.

Napisao je u Moskvi i odbranio doktorsku disertaciju o spoljnoj politici Jugoslavije. Gruzinov je mozda i zato u Beogradu imao cin generala KGB. A nije se protivio kada bi mu se neko obratio i sa "pukovnice", zna se cega: KGB.

- O meni se prica u Beogradu da sam pukovnik KGB-a, ali kad me to neko pita, odgovaram da je u zabludi, jer sam ja vec u godinama - imam 43 - tako da sam vec unapredjen u general-majora. Kad je doslo do promena u sistemu sovjetske propagande, dolaskom Gorbacova na vlast, znaci 1985. godine, agencija je polako pocela da od birokratskog odeljenja Ministarstva pravde, velikog kao ono Orvelovo ministarstvo pravde, postaje prava novinska kuca. Kod nas su uvek radili dobri novinari, bez obzira na karakter posla. Imamo svoju stampariju koja je dobra i ugledna i mnogi se bestseleri u njoj stampaju.

Agencija je stampala u drugim zemljama nekoliko desetina casopisa. Tako je zadatak mojih prethodnika u Beogradu bio da stampaju casopis, luksuzan i skup, koji se zvao "Zemlja Sovjeta", a posle "Sovjetski horizont" na srpskohrvatskom, slovenackom i makedonskom jeziku - priznao je jednom prilikom Gruzinov u Beogradu.

Uz pomoc domacih medija, postao je istinska institucija. Nastupao je u televizijskim emisijama, davao intervjue u dnevnim, nedeljnim i revijalnim jugoslovenskim listovima. Stalno je branio svoju ideju o "nezavisnim" medijima u postkomunizmu. Njegov javni i medijski uzlet poklopio se s periodom kada su na saveznom vrhu bili Dobrica Cosic, kao predsednik SR Jugoslavije, i Milan Panic, kao premijer. U to vreme, serija ekskluzivnih vesti o nama samima i onome sto se ovde dogadja stizala je u nasa glasila preko Moskve. Vesti je slao Grizunov, iz svog sedista u Ulici Strahinjica bana broj 50, iz zgrade koja je vlasnistvo RIA "Novosti", koja se nalazi pod zastitom drzave. Osmog decembra 1992. godine, pred tadasnje izbore, njegova agencija je izvestila da ce akademik Dobrica Cosic, predsednik SR Jugoslavije "moze podneti i ostavku". I to zbog "igara oko kandidature Milana Panica", a sto je najavljeno u pismu koje je Cosic "uputio predsedniku Srbije Slobodanu Milosevicu".

Sergej Grizunov, dopisnik iz Beograda Ruske informativne agencije "Novosti", javio je 11. oktobra u Moskvu da je Panic Milosevicu, na sastanku koji je bio nepoznat jugoslovenskoj javnosti, predlozio da podnese ostavku. Taj izvestaj je glasio ovako:

"Kao sto dopisnik RIA saznaje iz pouzdanih izvora, jugoslovenski premijer Milan Panic sreo se sa predsednikom Srbije Slobodanom Milosevicem i predlozio mu da podnese ostavku. Lokalna sredstva informisanja ne saopstavaju da je doslo do ovog susreta, ali ima razloga da se tvrdi da on nije trajao manje od sest sati i da je bio veoma buran. A ako se analiziraju dogadjaji koji su se poslednjih dana zbili u jugoslovenskoj politickoj areni - moguce je, takodje, doci do jednoznacnog zakljucka da Milosevic taj predlog nije prihvatio.

Na ovaj nacin je borba izmedju novog rukovodstva Jugoslavije i srpskog predsednika stupila u fazu otvorene i beskompromisne konfrontacije. O tome govori i niz drugih faktora. Pre svega Milosevicev ton iz poslednjeg tv- intervjua, za vreme kojeg se on krajnje uvredljivo izjasnio na Panicev racun, nazvavsi ga oruzjem Vasingtona.

U istom intervjuu, on se ostro izrazio i na adresu rukovodstva Rusije i njegove spoljne politike, izjavivsi da je ona, navodno, dirigovana iz inostranstva, da ruski narod misli jedno, posebno kad se radi o odnosima sa Srbijom i Jugoslavijom, dok njegovo rukovodstvo postupa sasvim drugacije.

Moguce je pretpostaviti, ali ne i tvrditi sa sigurnoscu, da je ponudu da podnese ostavku Milosevicu uputio i predsednik Dobrica Cosic. Jer, u spomenutom intervjuu Milosevic diskredituje i Panica i Cosica.

Borba za buducnost Jugoslavije, izmrcvarene gradjanskim ratom koji je posledica pogubne politike ranijeg rukovodstva, ulazi u zavrsnu fazu. Danasnji referendum, povodom vanrednih izbora u Srbiji, moze tu borbu jos vise zaostriti. Nije iskljuceno da na glasacka mesta nece izaci potrebna polovina gradjana sa pravom glasa. U tom slucaju, po vazecem Ustavu, moguce je da bude raspusten i srpski parlament.

Analize javnog mnjenja pokazuju da bi demokratska opozicija, koju cini 15 partija - kada bi vec danas doslo do izbora na federalnom nivou - pobedila vladajucu Socijalisticku (bivsu komunisticku) partiju Srbije i njenog lidera Milosevica, zajedno sa Demokratskom strankom i Socijaldemokratskom partijom. Za sada ni predsednik Cosic ni premijer Panic ne pristaju da budu na celu izbornih listi opozicije i centra, ali - ako promene svoje misljenje, sto je u principu moguce, onda DEPOS u bloku sa strankama centra moze da racuna na oko 80 odsto glasova.

Za sada politicki pasijans u Jugoslaviji zavisi od ovih nekoliko 'ako'. Pre ili kasnije to mora da se pretvori u stvarnost. Bolje je sto pre, jer se za sada ratu i zrtvama u bivsoj Jugoslaviji ne vidi kraj."

Preko Moskve, jugoslovenska javnost je saznala koliko se zaostrio sukob u vrhu vlasti Srbije i Jugoslavije. O tome je sam Gruzinov govorio:

- Nisam bio svedok tog razgovora. Napisao sam vec tekst koji ce o tome uskoro izaci u "Literaturnoj gazeti", u Moskvi. Doslo je, u stvari, do onog trenutka kad su strane Milosevica i strane Cosica dosle do sukoba koji ne moze da se krije. Nesporazum - blago receno - u jugoslovenskom drustvu pretvara se u bitku od cijeg ishoda ce zavisiti sudbina vase zemlje, kako ce ziveti narodi koji sada zive u Jugoslaviji.

Grizunov i njegove kolege iz agencije bile su mnogo puta bolje i brze brze informisane cak i od slavnog CNN-a. Tvrdio je:

- Moja procena je da u Jugoslaviji nece biti brzo reseno nijedno pitanje. Steta sto brzo nece biti reseno pitanje ukidanje sankcija, to je najveca steta.

Tandem Cosic - Panic dosta radi na tome i doslo je do znacajnih promena u stavu Rusije prema jugoslovenskoj krizi. Pazljiv posmatrac mogao je to da primeti iz izjave ruskog ministra spoljnih poslova Kozirjeva posle sastanka sa lordom Ovenom i Sajrusom Vensom u Moskvi. Vidi se da je u Moskvi sada apsolutna podrska Cosicu i Panicu. Zamenik predsednika ruske vlade mi je to potvrdio.

U oblikovanju slike Jugoslavije i posebno Srbije u Moskvi i celoj Rusiji, sredinom devedesetih, odlucujucu ulogu imao je upravo agent i novinar Sergej Grizunov. Kao dopisnik bio je promotor neke vrste globalne ruke informativne mreze, za obavestavanje s jugoslovenskih prostora. Njegove vesti, izvestaje i analize objavljivali su mnogi listovi, recimo "Moskovske novosti", "Komsomolskaja pravda", "Literaturnaja gazeta", "Nezavisimaja gazeta", kao i mnoge televizijske i radio-stanice. Obmanjivao je Ruse gore nego CNN.

Pisao je, javljao je panicno:

"U Beogradu, kao ni u jednoj drugoj prestonici Istocne Evrope, mrze ruske uniforme".

Nije mu smetalo, dok je bio u Beogradu, da ovde osnuje i mesovito, privatno jugoslovensko-rusko preduzece "Dian" ciji je generalni direktor bio izvesni Bogdan Jerkovic. Ovo preduzece se narocito bavi "posrednickim poslovima".

S proleca prosle godine o je bio povucen u Moskvu da bi uskoro potom postao zamenik predsednika Komiteta za stampu i izdavacku delatnost Ruske Federacije. Ruski premijer Viktor Cernomirdin imenovao ga je i za predsednika ovog komiteta u novembru 1994.

Novi ministar brzo je izazvao buru. Zapoceo je akciju protiv listova i casopisa koji po Rusiji sire antisemitizam, rasizam, nacizam i fasizam. Cernomirdin ga je krajem februara 1995. godine smenio. Boris Jeljcin takav dekret za Grizunova nije potpisao, pa je ministar ostao ministar. Neko vreme.

Krajem jula meseca 1995. godine, dok je atmosfera i dalje odisala nepoznaicama oko bolesti Borisa Jeljcina, ministar za stampu Ruske Federacije Sergej Grizunov bio je opet smenjen. Bio je, medjutim, toliko mocan da spreci medijski ulaz Moskve u Beograd.

Ministarstvo informacija Jugoslavije htelo je, naime, da pozove nekoliko vrsnih novinara iz Rusije. I to iz listova koji se citaju danas u onom delu ruskog drustva koji sebe smatra progresivnim. To su "Moskovske novosti", "Nezavisnaja gazeta", "Literaturnaja gazeta", "Moskovski komsomoljec", "Komsomoljskaja pravda". Za njih u kasi ministra Grizunova nije bilo novca. A prethodna grupa od 11 opozicionih novinara Rusije finansiralo je Drustvo rusko-srpskog prijateljstva. Ali su zato dodjla dvojice ruskih generala iz KGB. Jedan od njih Andrej Cernjenko je zaduzen za medije, a drugi je bio sef Centra za veze sa javnoscu Ministarstva bezbednosti Ruske Federacije. A to je bivsi KGB. Njih dvojicu u Begrad je posalo licno ministar spoljnih poslova Andrej Kozirjev, pokrovitelj Sergeja Grizunova. Njih dvojica su, po misljenju ruskih patriota, bili dvojac za obmanjivanje Srba.

MINISTAR NIJE VOLEO SRBE

Andrej Kozirev, ministar inostranih poslova Rusije od 1990. do 1996. godine, bio je jedan od malobrojnih ruskih politicara koji su se trudili da sacuvaju balansiranu poziciju u pristupu jugoslovenskim problemima. Ali, kako i sam Kozirev priznaje, u tome nije bio mnogo uspesan. Otisao je sa tog polozaja posle punih pet godina, ostavivsi nasledje kojim se ne moze ponositi. Rusija je zato dobila novog ministra inostranih poslova. To je bio 66-godisnji Jevgenij Maksimovic Primakov, ime dobro poznato i ruskoj i medjunarodnoj javnosti Poslednjih pet godina Jevgenij Primakov nalazio se na celu ruske spoljne obavestajne sluzbe.

Njegov prethodnik, Andrej Vladimirovic Kozirev, formalno je morao da ode sa tog polozaja jer je izabran za poslanika u Donjem domu parlamenta. Tako su biraci u Murmansku, gde je kandidovan za poslanika, spasli obraz Andreju Kozirevu i omogucili mu da napusti ministarsku funkciju bez kompromitacije. Sa sefom ruske drzave Borisom Jeljcinom Andrej Kozirev se rastao "kao prijatelj".

Ostavku Andreja Vladimirovica zahtevali su pojedini opozicioni lideri, mnogi nezavisni politicari, a zatim i poslanici u oba doma parlamenta. Pa i ljudi iz najblize Jeljcinove okoline. Za razliku od Sergeja Gruzinova, koji je bio covek KGB, za Kozirjeva se tvrdilo da je, koliko KGB, toliko i CIA. Andrej Vladimirovic se u Vasingtonu osecao "kao kod kuce".

Njegova politicka i diplomatska karijera bila je munjevita. Rodjen je 27. marta 1931. godine u Briselu, gde su mu se u to vreme nalazili roditelji. Rus po ocu, a Jevrej po majci. Bio je bravar-monter 1968. godine u moskovskoj fabrici "Komunar". Naredne godine upisuje se na univerzitet gde studira na odseku za medjunarodne organizacije pri Ministarstvu inostranih poslova. Po zavrsetku studija radi najpre kao referent u Odeljenju medjunarodnih organizacija Ministarstva inostranih poslova. Godine 1988. postaje zamenik nacelnika Uprave medjunarodnih organizacija Ministarstva, a iduce godine nacelnik. Sa te funkcije naimenovan je za ministra inostranih poslova 11. oktobra 1990. godine. U brosuri "Ko je ko u ruskoj diplomatiji" pise da Kozirev govori engleski, portugalski i spanski, da je ozenjen i ima kcer. Da je kandidat istorijskih nauka, a tema disertacije je glasila "Uloga OUN u uslovima napustanja zategnutosti".

Andrej Kozirev je bio u najuzem timu Borisa Jeljcina. Veoma je poverljiva licnost i covek za koga se govorilo da ima znacajan uticaj na sefa drzave. Bio je ministar sa najduzim stazom u vladi premijera Viktora Cernomirdina. Sa Borisom Jeljcinom je zajedno, u istom timu, i 1990. i tokom tragicnih dogadjaja 1993. i godinu dana kasnije kada je poceo rat u Ceceniji.

Kao dobar poznavalac ruskih prilika, i kao svedok arogancije Milosevica prema Jeljcinu, a prijateljstva prema Zjuganovu i Zirinovskog, ministar Kozirjev je prvi javno rekao da su upravo ti ljudi, bliski ruskoj armiji i generalima, obecavali predsedniku Srbije pomoc u obracunu sa kapitalizmom i SAD. Kozirjev tvrdi da je Milosevic oslonjen na rusku armiju, na reci generala, verovao da u Rusiji ima saveznika. Prevarili su ga, tvrdi Kozirjev:

- Na neki nacin armijski krugovi i komunisti, te snage u Rusiji gurnule su Milosevica u sukob sa Amerikom, a od nje su istovremeno primali pomoc. Da sam ja bio u prilici da kreiram rusku spoljnu politiku, moja poruka Milosevicu bila bi kratka i jasna: ne idi u sukob sa Amerikom i svetom. Dok sam bi ministar spoljnih poslova, pokusavao sam da osvestim Milosevica i da ga ucinim svesnim situacije u kojoj se nalazi. Po mom konceptu, Rusija je trebala otvoreno da kaze Milosevicu i srpskom narodu: nemojte u rat sa Amerikom! To je za mene pravo, iskreno, prijateljstvo.

Odgovor mu je stigao od drugog prijatelja Srba.

Vladimir Zirinovski, lider liberalnih demokrata smatrao je da je Andrej Kozirev "prodao Rusiju Zapadu" i da je naneo zemlji neprocenjivu stetu. Kozirev je, pak, smatrao i to javno rekao da je Vladimir Zirinovski fasista, zbog cega ga je ovaj tuzio sudu. Do sudjenja nikada nije doslo, ali su verbalni dueli nastavljeni kao farsa za plebs. Kozirjev je govorio:

- Dok sam ja bio ministar Srbiju niko nije bombardovao. Za vreme dok je Srbija bila bombardovana Rusija je primila pola milijarde dolara pomoci u hrani na konto tragedije srpskog naroda. Treba biti posten. Ako primas pomoc od Amerike, onda treba i svom bratu reci: pa primaj i ti pomoc. Nije prijateljstvo ako ti primas pomoc, a brata pustis u rat!

Andrej Kozirev je prvi javno zrtvovao Srbiju Americi. Balansirao je na zici da ne kvari odnose sa Zapadom. Ostao je u Rusiji upamcen kao ministar koji je uspeo da "ne zavadi Moskvu sa Zapadom". Najveci broj komentatora ocenjuje da je delovanje Andreja Kozireva bilo pogubno po Rusiju i Srbiju. Nazvali su ga ministrom "da" posto je, navodno, igrao onako kako se u Vasingtonu sviralo. Svi, ukljucujuci i pomocnika predsednika Borisa Jeljcina za nacionalnu bezbednost, Jurija Baturina, smatraju da je Rusija postala trecerazredna drzava i da "po nizu parametara ulazi u kategoriju srednjih regionalnih drzava".

Pojedini krugovi u Moskvi, ukljucujuci oba doma parlamenta, zamerala su ministru Kozirjevu najvise zbog politike i stavova oko konflikta u prethodnoj Jugoslaviji. On je bio glavni zagovornik prikljucenja Rusije sankcijama i njihovom zaostravanju, njene precutne saglasnosti da se bombarduju srpski polozaji u Bosni. Kozirev je sve konce oko bivse Jugoslavije drzao u svojim rukama.

List "Komersant" je svojim citaocima, na primer, pominjuci Kozirjeva, saopstio da Beograd nastavlja da gura Rusiju u konfrontaciju sa Zapadom, ali da se "Milosevic grdno vara ako smatra da cemo stititi njegove, a ne svoje interese".

Javno je govorio o "partijama i vetrovima rata" u Beogradu, o navodnim zverstvima Srba po Bosni, o tome da se "vise ne moze trpeti njihovo varvarstvo" u odnosu na mirovne snage Ujedinjenih nacija. Za ministra Kozireva Srbi i Jugoslavija bili su dugo vremena dezurni krivci za sva zla na tim prostorima. Imao je obicaj da kaze kako je tesko Beograd urazumiti!

Govorio je, okrivljujuci druge u Moskvi i u Beogradu:

- Od politike koju mi vodimo prema Jugoslaviji ovde u zemlji korist imaju samo Zjuganov, Makasov i njima slicni. Ona osnazuje antizapadno, nacionalisticko raspolozenje u Rusiji. Ova raspolozenja otezavaju resavanje glavnog zadatka koji stoji pred Rusijom: privlacenje zapadnih investicija. Umesto da u zemlji stvaramo posebnu klimu koja ce pogodovati investitorima, u ponecemu i odstupajuci od svojih ambicija, mi produzavamo da od Zapada krojimo lik neprijatelja. Moramo ipak biti svesni svog polozaja. Rusija je danas na medjunarodnoj sceni poput siromasnog rodjaka koga delikatni bogati rodjaci nastoje, po mogucnosti, da ne uvrede, da ga trpe, ali ga u sustini ignorisu.

Nikada mi nije uspevalo da ostvarim svoj pristup u odnosu na Jugoslaviju. Ja sam uvek polazio od toga da u jugoslovenskoj drami nema jednoznacno krivih i jednoznacno nevinih. Na svakoj strani uvek lezi njen deo krivice. Ali vazna je jos jedna okolnost: u svim konfliktima u bivsoj Jugoslaviji uvek je postojala ona najjaca strana, od koje se najvise i ocekuje. A ta najjaca strana je Beograd, Srbija.

Milosevic mi je licno dao rec da ce prekinuti artiljerijske napade po Bosni. Tri meseca smo mi u Savetu bezbednosti OUN blokirali uvodjenje sankcija Beogradu. Licno sam ubedjivao Bejkera i Kinkela: "Milosevic je vas obmanuo ali nas nece!" I sta se desilo? Obmanuo nas je. Jeljcin mi je sam prvi rekao: "Andreje Vladimirovicu, dosta nas prave budalama. Glasacemo za sankcije." I glasali smo!

Milosevic ne zivi u stvarnom svetu. Vec tada je svakome bilo jasno da je, posle Hrvatske i Bosne, na redu Kosovo.

Na Zapadu ministar Kozirev je imao vise ugleda nego u zemlji. Njegov bliski prijatelj Sergej Grizunov, govorio je da je Kozirev mnogo veci patriota od onih koji se time busaju u prsa. Branio ga je jer je znao da njegova prozapadna politika nije sa simpatijama primljena ni u Srbiji.

Kozirjev je opravdavao sebe recima da je ruska diplomatija 1991. godine sela na dve stolice, s jedne strane stiteci Milosevica, a sa druge trudeci se pred Zapadom da sacuva privid objektivnosti. Ovim pokroviteljstvom mi smo, u stvari, Milosevicu cinili medvedju uslugu.

Od prvog cina jugoslovenske drame, koja je pocela raspadom SFRJ 1991. godine, ruski politicari i diplomate bili su uvuceni u resavanje drzavnih i etnickih sukoba, koji su jedan za drugim izbijali na teritoriji bivse Jugoslavije. Uvek zauzimajuci osobenu, prosrpsku poziciju, Rusija je, kako su smatrali njeni politicari, ispunjavala svoju istorijsku misiju podrcke prijateljskom narodu Srbije i sluzila kao kontrateza poziciji Zapada, koji je isto tako postojano za sve jugoslovenske nesrece okrivljavao Beograd i srpskog lidera Milosevica. U podrsci Milosevicu Rusija je postigla malo. Pritisak Zapada nagonio je Milosevica da odstupa korak po korak, a Rusiju su, vec kompromitovanu podrskom Beogradu, jednostavno potisnuli iz finalne faze regulacije konflikata, kao 1995. godine u Dejtonu.

A tada vec Rusija je izbacena iz igre oko Jugoslavije i Balkana. Ili je Moskva sama zelela da tako bude, da ne bi ljutila vladara sveta iz Vasingtona???

Copyright © 2000 Marko Lopusina