OVK - SIPTARSKA GERILA

Sigurno najznacajnija pojava na kosovskoj albanskoj politickoj sceni posle 1995. godine, kako tvrdi dr Predrag Simic, bila je krvava promocija tzv. Oslobodilacke vojske Kosova. Osnivac OVK bio je "Narodni pokret za oslobodjenje Kosova", politicka organizacija bivsih politickih zatvorenika "marksisticko-lenjinisticke", tj. enveristicke orijentacije iz Svajcarske. Zajedno sa "Organizacijom marksista- lenjinista Kosova" i drugim levicarskim organizacijama oni su osnovali "Narodni pokret Kosova" kao organizaciono i politicko jezgro OVK. Dodatni impuls jacanju OVK dale su demonstracije albanskih studenata u jesen 1997. godine koje su na kosovsku politicku scenu izvele novu generaciju Albanaca, ciji su lideri bili pod uticajem Adema Demacia i drugih albanskih politickih lidera "marksistic-ko- lenjinisticke orijentacije".

- Drzava vec deset godina, tolerise ustav tzv. republike Kosovo na osnovu koga su dva puta sprovedeni izbori na kojima je izabran tzv. predsednik republike, skupstina, vlada i ministri. Albanci imaju po svetu svoja diplomatska predstavnistva, pedesetak novina, finansijsku cak i tajnu policiju. Dakle, imaju paralelnu drzavu kojoj je samo nedostajala vojska. Taj element je OVK koja je stvorena ranije, a koja je tek 1997. godine stupila na politicku i ratnu scenu. OVK je plod zaokruzivanja institucionalizacije tzv. republike Kosovo - izjavio je Momcilo Trajkovic, lider Srpskog pokreta otpora sa Kosmeta pocetkom 1998. godine, kada je OVK postao najagresivniji.

Analiaze nekih slucajeva organizovanog siptarskog politickog nasilja pokazale su da su albanski nacionalisti jos pocetkom devedesetih pravili svoju "vojsku" za "svoju novu drzavu". To je, uostalom bio i jedan od zadataka Bukosijeve "vlade", koja je svojim Dekretom za organizovanje republicke administracije jos 1992. godine pocela da radi na formiranju svih ministarstava tzv. Republike Kosovo, pa i vojnog. "Oruzane snage Kosova", koje je formirao Bujar Bukosi, siptarski premijer vlade tzv. Republike Kosovo u egzilu predvodio je ministar odbrane te republike i komandant ove armije bio je Ahmet Krasnici. Od milion maraka sakupljenih u albanskoj emigraciji Bukosi je ulozio 300.000 maraka u stvaranje siptarske armije.

-Sve do maja 1998. godine, Ibrahim Rugova i vecina lidera Demokratskog saveza Kosova ignorisala je OVK videci u njoj rivala u borbi za uticaj medju kosovskim Albancima. Istovremeno, Rugova je pokusao sa "premijerom Republike Kosova u egzilu", Bujarom Bukosijem, u Nemackoj da stvori tzv. Oruzane snage Republike Kosovo - FARK, za cijeg komandanta je postavio "ministra odbrane Republike Kosovo", bivseg pukovnika JNA, Ahmeta Krasnicia. Uprkos znacajnim ulozenim sredstvima, ova grupa nije imala vise od stotinak pripadnika a njen pokusaj da preuzme komandu nad OVK zavrsio se delimicnim uspehom.

-Efikasnom akcijom MUP-a Srbije jos 1993. godine onemoguceni su prvi stabovi, zatim "ministarstvo odbrane" i "generalstab" albanskih separatista i terorista. Ustanovljeno je da su oni projektovali teroristicke sastave jacine oko 40.000 clanova. Za cetiri godine separatisti su uz pomoc Albanije uspeli da osposobe nekoliko hiljada terorista. Organizovani su u "trojke" i "petorke", ali su narasle u bande, najvise od po pedesetak ljudi. Toj "vojsci" dodali su atribut "oslobodilacka" i tako plasirali termin "Oslobodilacka vojska Kosova" ili OVK.

Ta "vojska" oglasila se krajem 1996. godine, da bi u 1997. njen "stab", posle izvrsenih ubistva civila, i Srba, i Albanaca, i pripadnika policije na Kosovu i Metohiji, izdao oko tridesetak saopstenja. OVK je tada imala samo 600 clanova. Razbojnistva u ime islama i tzv. Velike Albanije bilo je razlog sto se OVK prikljucilo i nekoliko stotina stranih placenika i mudzahedina, pa je na pragu 1998. narasla na dve hiljade ljudi.

"Oslobodilacka vojska Kosova" je stvorena u Albaniji, u diverzantskim logorima u Tropoji i Bajram Curiju. Oko dve hiljade ljudi obuceno je i regrutovano za "Oslobodilacku vojsku Kosova", u kojoj je pored bivsih oficira JNA bilo i dosta albanskih emigranata, zatim placenika iz SAD, Nemacke, Svajcarske, Italije, Slovenije, Hrvatske i islamskih zemalja.

- OVK se nije mogla vojnicki izgraditi bez finansijske pomoci iz inostranstva i podrske obavestajnih sluzbi Austrije, Nemacke i verovatno Sjedinjenih Americkih Drzava - rekao je jednom prilikom Veljko Odalovic, nacelnik Kosovskog okruga - Glavni finansijeri OVK nalaze se u Zapadnoj Evropi. U Nemackoj je registrovan kao humanitarni, fond "Zov otadzbine" koji ima sajt na Internetu, a koji, pored ostalog, sadrzi imena i racune banaka u Nemackoj na koji se mogu uplatiti donacije. "Zov otadzbine" je pravila mesecne bankete Siptara u gradovima sirom sveta. Pojedini njihovi biznismeni su darivali i do 600.000 dolara za OVK.

Siptarsku vojsku su, na primer, u Nemackoj i Svajcarskoj predstavljali Saip Muja, Sabri Kicmari i Badib Mahmuti. Njih dvojica su, na primer, Savetu ministara EU uputili materijal od 112 stranica "dokaza terora srpske vlasti nad neduznim albanskim civilima na Kosmetu". Uz ovaj materijal stajao je i poziv Evropskoj Uniji i NATO da "sprece Srbe ili ce OVK morati da intervenise!"

Tajnim kanalima preko Komana i Drima u SRJ su ubacivani i pripadnici ove ilegalne armije, ali i naoruzanje za teroriste na Kosmetu. Jedan deo gerilaca Albanija je prebacila i preko Makedonije. Finansijeri OVK su albanski emigranti, koje je Bujar Bukosi obavezao da daju mesecno po 700 maraka. Samo u SAD emigranti su sakupili 100 miliona dolara. Glavni donator bio je Florin Krasnici iz Bruklina. Logisticke baze i logori za obuku OVK nalaze se na severoistoku Albanije - u Tropoji, Kukesu i Bajram Curiju - gradovima pod kontrolom Berisine Demokratske stranke. Procene Vojske Jugoslavije govore da je iz Albanije od sredine devedesetih ubaceno hiljadu gerilaca. Oni su se pridruzili jedinicama OVK na Kosmetu, koje su imale oko pet hiljada ljudi. Oruzje kineske proizvodnje je uneto iz Albanije u kojoj je 1997. godine nestalo 1. 600 000 cevi, dok je protivtenkovsko naoruzanje napravljeno u zemljama Zapadne Evrope.

Takve okolnosti pogodovale su eskalaciji aktivnosti naoruzanih albanskih grupa koje su svoje aktivnosti, pored Drenice, prosirile na podrucje Decana i jugoslovensko-albansku granicu ubacivanjem naoruzanih grupa iz severoistocne Albanije sto je tokom proleca i leta 1997. izazvalo mnogobrojne sukobe sa pogranicnim jedinicama Vojske Jugoslavije.

Ilegalna armija OVK se po prvi put oglasila serijom simultanih napada na razlicite ciljeve na Kosovu u prolece 1996. godine, svega pet meseci posle potpisivanja Mirovnog sporazuma za BiH i posto je postalo ocigledno da se njegovi vojni aspekti uspesno sprovode. Kao zvanicni pocetak njenog delovanja smatra se 28. novembar 1997. godine, tj. na Dan zastave.

Na vojnom planu OVK se prebrzo razvijala. Pocela je kao mala, konspirativna grupa, koja "udari i bezi" i u koju je policiji bilo veoma tesko da prodre. Ubrzo je popunjena mladim seljacima i skolarcima, neobucenim, nedisciplinovanim i nespremnim za kolektivan zivot na terenu.

- Zamajac OVK je list 'Koha Ditore', glasilo koje finansira Soros, a koje je pre vise od dve godine imalo veliki feljton o nacinima borbe Irske republikanske armije - tvrdi Milivoj Mihajlovic, glavni urednik Medija centra u Pristini - Njihov najgori ucinak je to sto Siptare vode u smrt. OVK je prisutnija u medijima nego u borbama.

Tzv. Oslobodilacka vojska Kosova izdavala je u pocetku saopstenja u kojima je preuzimala odgovornost za mnoge teroristicke akcije, u kojima je 1997. ubijeno oko 50 ljudi, od kojih dvadesetak "neposlusnih" Albanaca. Mobilizaciju novih pripadika OVK cesto je vrsena nasilno. Onome koga poziva nudi ili da im se prikljuci ili da ga ubiju. Svi Siptari i oni koji ne rade, duzni su da tzv. republici Kosovo placaju porez. Besposleni mesecno da "stvore" do 200 nemackih maraka, privatnici placaju do 5000 maraka, dok su oni koji rade u srpskim preduzecima i oni koji zive u inostranstvu najvice oporezovani, do 10.000 maraka. Najveci deo tog novca odlazi na naoruzavanje i obucavanje OVK.

Kako su mladji Siptari angazovani u tu vojsku, pricali su kada su pohapseni.

Mladic Avni Ahmeti je rodjen 1974. godine u selu Ponosevac, gde je i ziveo sa majkom i tri brata. Ima jos dva brata u Svajcarskoj. Kako je zabelezila novinar Ljiljana Bulatovic, Ahmeti je najpre ucestvovao u prenosenju oruzja i municije od Zivinarske farme do dzamije u selu Ponosevac, odakle je ova deljena pripadnicima OVK. Onda je istovarao oruzja sa sest konja. A onda:

- Sredinom aprila 1998. smo, pod rukovodstvom Rezaka Alije otisli u Albaniju, u Vici Dolj, po oruzje. Bilo nas je osam iz Ponosevca, dvojica iz Smonice i sestorica iz Korenice. Vodje grupe su bili Rezak Aljija, Fljorim Sejdiju, Ram Rama i Hisen Duci, koji su bili u uniformama i sa oruzjem. U Albaniju smo otisli dolinom reke Uznice. Preko planine Spat Jandjik smo presli granicu i dolinom reke Ljugi i Tropoja stigli u Vici Dolj. Otuda smo doneli na devet konja oko devedeset pusaka i trideset sanduka municije. Sve smo to predali u magacin kod Ram Rame za OVK.

U Ponosevcu je bilo pedesetak pripadnika OVK, a komandant im je bio Rezak Aljija, zamenik Hasan Aljija. Avni Ahmeti je stupio u OVK posetkom aprila 1998. Dobio je uniformu sa oznakama OVK i oruzje. Na obuku je isao u Smonicu. Obucavao ih je oficir Abi iz Hrvatske. Grupa kojoj je Avni pripadao zvala se "Barvec" i bila je smestena u kuci Redze Rahmonija:

- Nase zaduzenje je bilo da kontrolisemo put i napadamo policiju iskljucivo u Smonici - kaze Avni.

Njegov vrsnjak Gazmend Imeri je rodjen pre 22 godine u selu Ponosevac, gde zivi sa majkom, ocem i dvojicom brace. I on je sa dvadesetak Siptara iz Smonice i Glodjana isao u Albaniju da bi doneli oruzje i da bi "branili selo od srpske milicije". U Albaniji u mestu Vici Dolj su se smestili u kucu Gzima Berise.

- Oruzje je delio Riza i svaki od nas je dobio po dve automatske puske i po jedan komplet municije, a neki i rucne bombe. Vodje su rekle da "rat jos nije poceo, jer nema dovoljno oruzja i municije i da ce poceti kada se donese dovoljno oruzja. Tada ce se otvoreno krenuti u napad na miliciju i vojsku, da bi ih iselili sa Kosova, a onda tek da se pocne sa pregovorima". Od komandanta Rifata smo dobili obecanje - ko ubije nekog policajca "bice unapredjen u cin oficira OVK".

U prolece, 29. april 1998. godine, kada se osecala najagresivnijom OVK je pozvala Siptare i "sve oslobodilacke snage" na Kosmetu stvaranje jedinstvenog fronta za borbu protiv "neprijatelja", a Albaniju da u toj borbi pomogne. Taj poziv prenele su sve svetske agencije.

Bila je to prilika da agencija Rojters 14. maj 1998. objavi hvalospev o OVK:

- OVK je "smrtonosna snaga bez lica". Vojni analiticari veruju da ovu organizaciju finansiraju albanske emigrantske zajednice u zapadnoj Evropi i da ima kontakte sa albanskim opozicionim partijama i licnostima sa Kosova. Mi znamo da OVK dobija oruzje i municiju preko Albanije, ali ne znamo ko ga i koliko placa".

Jezgro OVK cine bivsi oficiri JNA koji su se vec borili na strani Hrvata i Muslimana u ratovima u Hrvatskoj i Bosni.

Ovo je spisak policajaca koji su ubijeni u teroristickim napadima na Kosovu i Metohiji ( 1980 - 1997 ):

- Muhamet Seljmanaj, policajac Odeljenja unutrasnjih poslova u Srbici. U MUP-u Republike Srbije od 1969. godine. Ubijen 1981. godine u selu Donje Prekaze, opstina Srbica prilikom lisavanja slobode terorista - siptarskih separatista.

Miroljub Tanaskovic, rodjen 1955. godine u selu Preoci, kod Pristine, policajac u Odeljenju unutrasnjih poslova u Leposavicu. U MUP-u Republike Srbije od 1976. godine. Ozenjen, otac dvoje dece. Ubijen 1989. godine u Kosovskoj Mitrovici, za vreme demonstracija siptarskih separatista, kada su demonstranti pucali vatrenim oruzjem na policajce.

Seljadim Bisljimovic, rodjen 1963. godine u Srpskoj Crnji, saobracajni policajac Stanice saobracajne policije u Beceju. U MUP-u republike Srbije od 1982. godine. Ozenjen, otac jednog deteta. Ubijen 1992. godine u Srbici u teroristickom oruzanom napadu na patrolu policije.

Nebojsa Djordjevic, rodjen 1970. godine u Leskovcu, saobracajni policajac u Policijskoj stanici u Blacu. Ozenjen, otac jednog deteta. U MUP-u Republike Srbije od 1990. godine. Ubijen 1992. godine u Glogovcu u teroristickom napadu na policijsko vozilo koje je prevozilo smenu iz Pristine.

Zivorad Todorovic, rodjen 1967. godine u Kursumliji, policajac u Policijskoj stanici Kursumlija. Ozenjen, otac dvoje dece. U MUP-u Republike Srbije od 1987. godine. Ubijen 1992. godine u teroristickom napadu na patrolu policije u Glogovcu.

Slavoljub Bogosavljevic, rodjen 1966. godine u selu Petric, opstina Klina, policajac u Policijskom odeljenju Klincica, Policijske stanice u Peci. U MUP-u Republike Srbije od 1990. godine. Ubijen 1992. godine u teroristickom napadu na patrolu policije u selu Ljesane.

Zvonko Jevtic, rodjen 1960. godine u selu Gornje Makresanje, opstina Gnjilane, policajac u Policijskoj stanici u Glogovcu.U MUP-u Republike Srbije od 1991. godine. Ubijen 1993. godine u teroristickom napadu na patrolu policije u Glogovcu.

Milos Nikolic, rodjen 1962. godine u selu Surkis, opstina Podujevo, policajac na poslovima suzbijanja opsteg kriminaliteta u Odeljenju unutrasnjih poslova u Podujevu. U MUP-u republike Srbije od 1983. godine. Ubijen 1996. godine u teroristickom napadu izvrsenom u selu Surkis. Teroristi su ga usmrtili iz zasede hicima iz vatrenog oruzja ispred porodicne kuce dok se vracao sa posla.

Predrag Djordjevic, rodjen 1968. godine u Krusevcu, policajac Stanice saobracajne policije u Kosovskoj Mitrovici. U MUP-u Republike Srbije od 1994. godine. Ozenjen, otac jednog deteta. Ubijen 1996. godine u teroristickom napadu na saobracajnu patrolu u selu Sipolje.

Milenko Bucic, rodjen 1972. godine u Brusu, policajac u Policijskoj stanici Stimlje. U MUP-u Republike Srbije od 1994. godine. Ubijen 1996. godine u teroristickom napadu na Policijsku stanicu Stimlje.

Dragic Davidovic, rodjen 1965. godine u selu Donje Luge, opstina Berane, saobracajni policajac Odeljenja unutrasnjih poslova u Decanima. Ozenjen, otac troje dece. U MUP-u Republike Srbije od 1991.godine. Ubijen 1997. godine u teroristickom napadu na Policijsko odeljenje u Rznicu.

Ohrabrena pocetnim uspesima i brzom rastu broja boraca, OVK je teroristicke i gerilske oblike borbe nastojala da zameni klasicnim frontalnim ratom i da pod svoju kontrolu stavi znacajan deo pokrajine. Kada je, medjutim OVK pokusala da zauzme prvo vece mesto, Orahovac, pokazalo se da za taj oblik borbe ona nema ni dovoljno naoruzanja, ni dovoljno iskustva, ni organizaciju. Njeni komandanti nisu imali vojno obrazovanje, ni znanje, ni iskustvo.

Politicki i vojni vrh OVK cine ljudi ideoloskog tipa, bivsi marksisti-lenjinisti iz emigracije, poluobrazovi gastarbajteri i nacionalisti, puni tudjeg novca, koji im je podizao ugled. Oni nisu u stanju da planiraju funkcionisanje OVK na duze vreme. Kako oni razmisljaju pokazuje izjava Bardulja Mahmutija, predstavnika OVK-a za inostranstvo,: "Mi smo izracunali da bismo mogli da izgubimo oko 300.000 ljudi da bismo ostvarili nezavisnost Kosova, a to se moze podneti".

Dr. Muhamed Bicaj, ministar u Vladi samozvane Republike Kosovo je hvaleci se po inostranstvu, opisao genezu OVK:

- U redove OVK prijavljuje se od 500 do 1000 novih boraca nedeljno. Koliki je broj aktivnih pripadnika OVK tesko je reci. Tvrdim da je veliki deo albanskog naroda na Kosovu uz taj pokret. Vlada Kosova podrzava OVK, jer oni obavljaju patriotsku duznost obrane od agresora. OVK finasiraju svi Albanci sveta. OVK nije teroristicka organizacija. Neka Srbi kazu koga je to i kada OVK trerorisala. Jesu li ubijali srpsku decu, zene, terorisali srpske porodice? Jesu li napadali crkve ili kulturne spomenike.

Kontrolu nad OVK imaju sve politicke snage Albanaca na Kosovu. Iz politicke strukture pripadnika OVK proizlazi da postoji politicki konsenzus o potpori kosovskih stranaka Oslobodilackoj vojsci Kosova. Medjutim, vecina pripadnika OVK nije prihvatila Rugovin gandijevski nacin otpora. OVK zeli da kombinuje dinamicki pokret i politicki dijalog. OVK priznaje i Rugovu i vladu, ali zahtevaju vecu dinamicnost u procesu oslobadjanja Republike Kosovo. Dakle, krajnji cilj je isti, svi su za samostalnost Kosova.

Srbi nikada do sada nisu pokazali da mogu ziveti zajedno s Albancima. Uvek su prema Albancima provodili imperijalisticku i agresivnu politku. Zato ubuduce sa Srbijom - samo kao susedi. To je definitivno!

OVK nije zato imala vrhovnog komandanta, vec samo komandante regiona. Petnaest komandanata OVK delovalo je u decanskom i drenickom kraju. Buja Rama je bio sef politickog staba OVK za Lipljan, a Haki Sinani, bivsi oficir JNA, komandant OVK za Lipljan. Sulejman Selimi, zvani Sultan, bio je komandant OVK za Drenicu.Komandanti su politicki pripadali "Nacionalnom pokretu za republiku Kosovo" i "Nacionalnom pokretu za oslobodjenje Kosova".

Copyright © 2000 Marko Lopusina