SARADNJA SA OVK

Majkl Cosudovski, profesor Ekonomskog fakulteta na Univerzitetu u Otavi napisao je 1998. godine studiju u kojoj dokazuje da je OVK, o kojoj se u SAD pisalo kao o "postovanja dostojnom, samoniklom narodnom pokretu za odbranu ljudskih prava etnickih Albanaca", zapravo teroristicka organizacija oformljena novcem organizovanog kriminala uz snaznu podrsku SAD i saveznika.

I dokumentacija Evropske policije (EUROPOLA), potkrepljena brojnim obavestajnim izvestajima, studijama, dokazuje povezanost takozvane OVK sa organizovanim kriminalnom Albanije, Turske i Zapadne Evrope, sto je poznato zapadnoevropskim vladama jos od 1990. godine. Ovo naglasavm zbog toga jer je i saradnja CIA sa OVK pocela preko albanske narko-mafije i albanskog politickog podzemlja. Dok su se vodje takozvane OVK u Rambujeu srdacno grlile i rukovale sa Madlen Olbrajt, sluzbenici EUROPOLA su na adresu evropskih ministarstava unutrasnjih poslova slali studiju koja je razotkrivala vezu izmedju takozvane OVK i albanskih narkobarona. Sa proglasenjem Hasima Tacija (29) za sefa pregovarackog tima Albanaca u Rambujeu, takozvana OVK je postala zastitnica interesa kosovskih Albanaca, da bi SAD preko njih dosle do resenja, cijom primenom bi Kosovo bilo transformisano u teritoriju pod okupacijom administracije Zapada.

CIA je direktno uticala na reorganizaciji OVK u "oslobodilacki pokret". U isto vreme Zapad insistira na izolovanju Demokratskog saveza Kosova sa doktorom Ibrahimom Rugovom na celu, koji se zalaze za hitan prekid bombardovanja i pocetak direktnih pregovora sa vlastima u Srbiji i Jugoslaviji. OVK u medjuvremenu takvog Rukovu stavlja na svoju listu za atentat. Tako je CIA uspela da stvori OVK, i novog lidera HaSima Tacija, ali i da posvadja Albance sa Kosmeta, kako bi lakse sa njima SAD komadovale.

Na Kosovu je 1999. godine CIA postupala isto onako kako je to cinila u svojim operacijama pokrivanja finansiranja "boraca za slobodu" u centralnoj Americi, na Haitiju, u Avganistanu i drugde.

Bon i Vasington su jos od 1990. godine zajednicki krenuli u vaspostavljanje nove sfere uticaja na Balkanu. Sve njihove vaznije obavestajne sluzbe radile su uskladjeno! Posle velikog uspeha nemacke obavestajne sluzbe BND u "instalaciji rezima Franje Tudjmana u Hrvatskoj", kako tvrdi poznati obavestajni analiticar Dzon Vitli, ona je, zajedno sa americkom CIA pocela da ostvaruje zadatak oformljenja i finansiranja kosovske pobunjenicke vojske, kasnije nazvane takozvana OVK. Pobunjenici su snabdevani nemackim uniformama, naoruzanjem armije bivse Istocne Nemacke i finansirani su, u pocetku, delimicno novcem od prodaje droge. Nemackoj je pripala uloga u snabdevanju i opremanju kosovskih pobunjenika, dok je CIA preuzela na sebe trening i snabdevanje sofisticiranim vrstama oruzja.

Od tada datira snazna, iako nesluzbena, podrska Nemacke i SAD stvaranju takozvane Velike Albanije, drzave koja bi obuhvatala prostore Kosova, Makedonije i samu Albaniju. Prema tvrdnji Sona Gervasija iz Geopoliticke institucije za pracenje prometa narkotika, Nemackoj su date "slobodne ruke" da, iskljucivo ona, bude nosilac nove ekonomske politike na geopolitickom prostoru znanom kao "Srednja Evropa".

CIA je pokrivala Albance na Kosmetu i u Albaniji. U jugoslovenskoj pokrajini CIA je, predosecajuci da ce ambasada SAD u Beogradu biti zatvorena, kao i Informativni centar u Pripstini, odlucila da u rediove verifikatora OEBS ubaci svoje agente. Jedan od njih je bio ambasador Vilijam Voker, koji je imao zadatak da Misisju OEBS pretvori u agenturu CIA i NATO.

U Albaniji CIA je uspostavila svoje poligone u Tropoji, Bajram Ciriju, Krumu, Kuksu, Peskopeju - gradovima u Albaniji, nedaleko od jugoslovenske granice za obuku terorista OVK za diverzantske i spijunske zadatke u Jugoslaviji, odnosno na Kosmetu. I "Vasington post" je pisao o namerama SAD da snabde teroriste na Kosmetu, koji su prebaceni u Albaniji, raketama sa radio-navodjenjem. Ove pregovore SAD su vodi u tajnosti sa Tacijem uz pomoc britanskog ministra diplomatije Robina Kuka, koji posle dijaloga sa pukovnikom Spenserom, vise i ne krije da se licno cuje telefonom sa Tacijem.

Tako su Albanci dobili najaceg moguceg saveznika Ameriku i NATO, jedinu supersilu na pragu 21. veka, dok su Srbi ostali, opet, usamljeni u svom trecem ratnom sukobu od rasprada SFRJ 1991. godine. Bio je to izbor njihovog vodje Slobodana Milosevica, koji je verovao da ce se saveznici u NATO, a i Evropljani pobuniti protiv "vazdusne kampanje na SRJ", kako su je nazivali Amerikanci, a koju je sam Milosevic imenovao kao "agresija NATO na SRJ".

Ta kampanja ili agresija je trajama osamdesetak dana. Bilans bombardovanja Jugoslavije je katastrofalan.

Prema podacima NATO, Petnagona, CIA i DIA, kao i britanskog Ministarstva odbrane, Severno-Atlantski saveza je na ciljeve u Jugoslaviji izveo 31.529 vazdusnih napada, od toga je 9.800 bilo ofanzivnih.

Za 72 dana rata NATO je angazovao 1.100 aviona iz devetnaest drzava.

Procene CIA i DIA su da je NATO unistio oko 100 jugoslovenskih aviona; 120 tenkova, 203 oklopnih transportera, 314 artiljerijska orudja, i 286 drugih vozila Vojske Jugoslavije.

Unisteno je i 45 mostova, koje je NATO tretirao kao vojni objekat, a rezerve goriva VJ svedene su na blizu 60 odsto. Unistene su mnoge fabrike, rafinerije, aerodromi, sto je procenjeno kao steta od 150 milijardi dolara.

O ljudskim gubitcima u Jugoslaviji, pre svega vojnicima, CIA i NATO nemaju precizne podatke, pa se pozivajuci na generala Pavkovica oslanjaju na podatak od 1.800 poginulih i ranjenih. A uzimajuci podatke jugoslovenske vlade tvrde da je poginulo i 2.500 civila, a da je ranjeno oko 5.000 neduznih ljudi.

Svoje gubitke NATO je, medjutim, sveo na minimum, verovatno iz propagandnih razloga. Komanda u Briselu tvrdi da je izgubila samo dva aviona i dvojicu pilota helikptera "apac", koji su poginuli na vezbi u Albaniji. Za njih kao da rata u Jugoslaviji i nije bilo.

Copyright © 2000 Marko Lopusina