SPIJUNSKI RAT SA SRBIMA

Punih sedamnaest dana sefovi vodecih svetskih diplomatija paradirali su Rambujeom, razgovarali, pretili, tumacili, izjavljivali, produzavali rokove, zvali predsednike, generale, savetnike. I nisu ubedili jugoslovensku drzavnu delegaciju i kosovske Albance da prihvate predlozeni Privremeni mirovni sporazum za Kosmet. Razisli su se 23. februara 1999. sa najavom da ce se ponovo okupiti 15. marta 1999. godine u Parizu. Mada odrzani sa zadrskom i ti pregovori Srba i Albanaca sa Evropom i Amerikom su propali.

Kako se dogodilo da su propali pregovori sazvani pod okriljem Kontakt-grupe za Balkan (SAD, Velika Britanija, Francuska, Nemacka, Italija, Rusija), uprkos americkom insistiranju da imaju poceti 7. februara, zavrsiti se za sedam dana i ni minut vise potpisivanjem vec napisanog sporazuma, i da odmah posle toga pocne rasporedjivanja NATO trupa koje je trebalo da garantuju primenu tog sporazuma?

Amerikanci nisu pokazivali nikakve dileme u pogledu uspeha skupa u Rambujeu. Sve se znalo: ako Srbi budu zatezali, bombardovace ih u roku od nekoliko sati. Albanci nema sta da zatezu jer im je zapreceno da ce se SAD "potruditi" da prekinu linije snabdevanja separatisticke Oslobodilacke vojske Kosova ako tako nesto pokusaju. Nisu se ocekivala nikakva neslaganja zapadnih saveznika, na sta je Milosevic racunao.

Dogodile su se, medjutim, izvesne neprijatnosti - od kojih je, izgleda, americke zvanicnike najvise iznenadilo odbijanje Albanaca da prihvate politicki sporazum koji im nece eksplicitno garantovati referendum o nezavisnosti posle tri godine, koliko je predvidjeno da privremeni sporazum bude na snazi. Uz to, predstavnici OVK nisu bili voljni da pristanu da budu razoruzani, kako to predvidja vojni aneks sporazuma. Kako sad to, posle svega sto su SAD za njih ucinile? Americki drzavni sekretar Medlin Olbrajt, koja je koliko pre nedelju dana izjavljivala da "misli" da ce Albanci prihvatiti sporazum i najostrija upozorenja rezervisala samo za Srbe, bila je, prema pariskom "Figarou", "ljutita, ako ne i potpuno besna".

U pomoc je pozvan glavnokomandujuci NATO-a za Evropu americki general Vesli Klark, koji je clanu albanskog pregovarackog tima i politickom direktoru OVK HaSimu Taciju izvesno vreme na vojnom aerodromu Vilakublej kod Pariza objasnjavao da ce garantovati Albancima bezbednost ako potpisu; Olbrajt, koja je vise puta dolazila i odlazila iz Rambujea, pozvala je rukovodstvo Albanije da ohrabri kosovske sunarodnike. Paskal Milo, albanski sef diplomatije, bio je raspolozen da dodje na pregovore u statusu posmatraca, na sta su se Srbi zestoko pobunili. Domacini Francuzi odbili su Milovo ucesce.

I savetnici kosovskih Albanaca obavili su svoj deo posla. Prema "Herald tribjunu", mirovni plan je Albancima preporucivala i "nezvanicna grupa spoljnih savetnika... Clanovi ove grupe ukljucuju i neke bivse zvanicnike americke vlade koji su se ranije protivili americkim kompromisima sa Milosevicem". Dakle, koji savetnici? "Politika" u jednom komentaru otkriva da su medju njima clan Medjunarodne krizne grupe Morton Abramovic, bivsi americki ambasador Pol Vilijems, "senatori, kongresmeni, sluzbenici ambasade SAD u Beogradu"...

Na sta su licili pregovori, vidi se iz vesti agencije AP, koja je prenela da su Italijani bili izlozeni ostroj americkoj kritici zato sto su odali srpskoj strani da Albanci nece da potpisu. Posto delegacije zavadjenih strana nisu direktno pregovarale, nego su posrednici, ministri i ostali isli od jednih do drugih i nazad sa predlozima i kontrapredlozima, ideja je bila da se ta stvar taji od Srba kako ne bi mogli albansku nepopustljivost okrenuti u svoju korist.

Konacno, kljucni americki argument Albancima bio je - kako mislite da bombardujemo Srbe zbog odbijanja sporazuma ako sad ni vi necete da potpisete? "Ne mozemo da pricepimo Srbe dok ne navucemo Albance", rekao je jedan neimenovani visoki americki zvanicnik "Vasington postu". Isti list je 23. februara 1999. objavio da je vise clanova kosovske delegacije spremno da prihvati sporazum koji ce predvideti institucionalne mehanizme da "narodna volja kosovskih Albanaca bude uzeta u obzir pri utvrdjivanju konacnog statusa Kosova", sto je "definicija referenduma", te da bi se na osnovu toga moglo "izvuci nekoliko vazdusnih udara po Srbima". Ali je jos jedan neimenovan americki izvor "Postu" rekao da vodje gerile govore Taciju i jos jednom ili dvojici clanova delegacije kosovskih Albanaca: "Ne potpisujte. Boricemo se".

Prema jednoj oceni "Herald tribjuna", albanska delegacija "nema iskustva u intenzivnim medjunarodnim pregovorima i ne pokazuje sposobnost da se usredsredi na ovaj trenutak, na stvarne probleme i na sopstveni interes".

Americki mediji objavili su i da je negde pred kraj pregovora u Rambujeu americki posrednik Kristofer Hil usao u prostorije albanske delegacije i ponaosob ih prozivao: "Hoces li da potpises?" "Po" (na albanskom "da"), uglavnom su odgovarali, i Taci je "izolovan". Hil je onda posadio prevodioca pred kompjuter i stojeci diktirao recenice koje je prethodno usaglasavao sa Albancima ("Odgovara li vam ova formulacija?").

Pored toga, kosovski Albanci rekli su da pristaju na "transformaciju" OVK, sto bi valjda trebalo da je eufemisticki termin za razoruzanje. Kako prenosi "Beta", dnevnik "Koha ditore", kojeg uredjuje Veton Suroi, pise da "SAD ne zele razoruzanje OVK, vec zele postizanje bezuslovnog sporazuma koji bi UCK-u dao odredjenu ulogu u politickom zivotu Kosova, kako bi se sprecilo da ta organizacija ugrozi bezbednost vojnika na terenu". Iz americkih izvora moze se saznati da se predstavnici OVK spremaju u SAD na obuku koja ce ih nauciti kako da prerastu u politicku organizaciju.

Druga delegacija, koju je tesko nazvati bilo srpskom bilo jugoslovenskom, pa je zato nazivaju "drzavnom", sa svoje strane nije htela da pristane ni na kakvu formalnu naznaku nezavisnosti Kosova u politickom sporazumu, a o vojnom aneksu koji predvidja rasporedjivanje NATO trupa nije htela ni da razgovara. To je ko zna koliko puta ponovio predsednik Srbije Milan Milutinovic, koji se prvo pojavio u Parizu, a onda i u Rambujeu gde je, ostao do kraja pregovora. U skladu sa svojim karakteristicnim svatanjem diplomatije i sopstvene uloge u njoj, Milutinovic je, setajuci oko zamka, pred kraj pregovora novinarima rekao da je izasao napolje jer tamo unutra nema nikakvih pregovora nego samo kruze "nekakvi papirici". Na pitanje hoce li Srbi biti bombardovani odgovorio je - "Pitajte Havijera Solanu, ja nisam Havijer, ja sam samo Milan."

Posto su pregovori propali, i delegacija na celu sa Ratkom Markovicem napisala je Kontakt-grupi pismo o namerama u kome izrazavaju spremnost da dodju na nastavak pregovora, s tim da "svi elementi autonomije u momentu utvrdjivanja sporazuma moraju biti jasno definisani" (da se posle ne bi ispostavilo da sporazum pruza osnovu za nezavisnost - nasa prim.). Ako to bude tako, "SR Jugoslavija je spremna da razmotri obim i karakter medjunarodnog prisustva na Kosmetu".

Tada je Amerika odlucila da posegne za bombama, koristeci se izrekom "u koga je sila, kod njega je i pravo".

Bez mandata OUN, bez objave rata, bez pravih razloga za napad. NATO i SAD su 24. marta 1999. godine bacili prve bombe na vojni aerodrom Batajnica kod Beograda i tako otpocele operaciju koju su nazvali "Milosrdni andjeo". Izgovor je nadjen u sprecavanju humanitarne katastrofe, odnosno navodnog bega miliona Albanaca iz Jugoslavije od srpske represije, koji jos nisu ni bili u pokretu. Izbeglice su krenule kada su prve bombe pocele da padaju po Kosmetu. Samo glavni grad pokrajine Pristina za 78 dana rata granatirana je trideset osam puta. Jednom i sa pedeset, a drugi put cak sa 120 bombi NATO.

Istovremeno CIA i DIA, tajne civilna i vojna sluzba SAD, dobile su zadatak da organizuju svoju obavestajnu mrezu u i iznad Jugoslavije.

Copyright © 2000 Marko Lopusina