Uvod

Vise od sto godina srpski narod se odupire albanizaciji juznih krajeva svoje drzave, ali se tokom 1999. prvi put suocio sa cinjenicom da mora glasno da razmislja o mogucem "davanju" Kosova i Metohije narodu koji nazivamo Siptari ili Albanci. Na sastanku Kontakt grupe u francuskom dvorcu Rambuje pravljen je nacrt Mirovnog sporazuma izmedju jugoslovenske delegacije i predstavnika dela albanskog naroda sa Kosmeta, kako se to u politickom zargonu oprezno naznacavalo da se ostali Siptari u SRJ ne povrede. Sporna tacka, na koju Srbi nisu pristajali je bila odredba o pravu Siptara na referendum o svojoj nacionalnoj sudbini u Jugoslaviji, jer se pretpostavljalo da je to ulaznica u proces secesije Kosmeta od matice Srbije i njegovo utapanje u Veliku Albaniju.

Siptari su narod Scipnije, "zemlje orlova", kako kazu za Albaniju njihovi istoricari i romanticari, koji zivi u rasut u desetak zemalja. Najvise ih je u samoj Albaniji, preko tri miliona, a potom u Jugoslaviji oko dva miliona i zatim u Makedoniji, Grckoj, Italiji, Svajcarskoj, Nemackoj, Belgiji i dalekoj Americi. Ima ih ukupno sedam miliona, ali su poznati po svom visokom natalitetu, najvecem na Starom kontinentu i po svojoj ofanzivnoj nacionalistickoj politici. Albanija je najsiromasnija drzava Evrope, zemlja bez armije i mornarice, ali spremna uvek da se drugima "daje, ali ne prodaje", kako je to jednom rekao prvi siptarski kralj Zogu. Uz pomoc takve taktike Albanci su kao saradnici Turske, Austro-Ugarske, Italije, Nemacke, a potom SSSR-a, Kine i dana SAD, "okupirali" srpski zivotni prostor, posebno na Kosovu i Metohiji, smatrajuci ga iskljucivo svojim.

Albanci su vec jednom, u vreme fasisticke okupacije u Drugom svetskom ratu, imali zajedno sa Italijanima i Nemcima, vlast u nacistickoj Velikoj Albaniji. Takvu Albaniji jugoslovenski partizani su oslobodili fasizma i fasista, ali je nisu unistili. Tito je sanjao da Albaniju pripoji drugoj Jugoslaviji. I samo zahvaljujuci Jugoslaviji Albanija nije, na Medjunarodnoj mirovnoj konferenciji u Parizu 1946. godine svstana uz fasisticke sile, cime je zasticen i njen protektorat "Velika Albanija".

Rascepkani iznutra na tri plemena, Gege, Toske i Mirdite ili Malisore, i tri vere, muslimansku, katolicku i pravoslavnu, podeljeni kao monarhisti, staljinisti, komunisti i demokrate, Albanci su uvek bili i ostali slozni, kako to napisa Enciklopedija Britanika, oko svog albanizma. San o Velikoj Albaniji, o zivotu svih Albanaca sveta u jednoj drzavi, je bio i ostao nacionalna, a potom verska i politicka ideja vodilja svih Albanaca. Strategija osvajanja tog teritorijalnog i zivotnog prostora u tudjim drzavama, nazvana albanizacija, sprovodi se vec citav vek protiv pravoslavnog srpskog naroda na Kosovu i Metohiji. To se cini prisilnom islamizacijom, politickim i etnickim nasiljem protiv Srba, ne samo zato jer je to najveca siptarska dijaspora, nego i zato jer je Kosmet kljuc cijim padom bi se automatski otvorila vrata prvo Sandzaka i Crne Gore, a potom Makedonije i Grcke.

Pored politickog nasilja, diplomatskih pritisaka, demografske ekspanzije, kulturne i nacionalne indoktrinacije Siptara na Kosmetu vlast iz Tirane se decenijama u borbi protiv Srbije i Jugoslavije sluzila metodama nevidljivog rata. Bilo kao saradnik velikih ili samostalno Albanija je preko svoje tajne sluzbe Sigurimi ili preko tudjih, italijanskog SIM-a, britanskog Intelidzens servisa, nemackog Abvera, sovjetskog KGB-a, bugarske Drzavne sigurnosti, americke CIA, delovala obavestajno, propagandno, pa i teroristicki unutar Jugoslavije, Srbije i samog Kosmeta. Pod patronatom Albanije i njene obavestajne sluzbe Sigurimi na Kosmetu je od 1948. godine do 1982. otkriveno 147 siptarskih ilegalnih separatistickih i teroristickih organizacija. Samo tokom 1982. formirano je 62 tajne organizacije, od cega 15 pod direktnim uticajem siptarske emigracije, a osam pod komandom Sigurimija. Da bi se zaustavila bujanje siptarske ilegale Sluzba drzavne bezbednosti SFRJ nije se ustezala ni od tajnih likvidacija albanskih lidera, poput brace Grvala, Zeke Kadrija ili Envera Hadrija.

Mora se priznati da su drzavi bez armije i sitog naroda Albaniji i siptarskim kadrovima na Kosmetu i same vlasti SFRJ, pa i tadasnje Srbije, dakle i srpski politicari, svojim nesvatljivim ponasanjem omogucili i bujanje albanskog nacionalizma i stvaranje siptarskog nacionalistickog pokreta. Zamotane u komunisticku ideologiju i frazeologiju i Druga prizrenska liga i Bujanska konferencija, obe odrzane tokom rata, kao i Treca prizrenska liga oznacena kao proslava prethodne, bile su zapravo velikoalbanski sabori nacionalizma usred Srbiej i Jugoslavije. To je za posledicu imalo egzodus Srba i etnicko praznjenje Kosmeta pravoslavnih srpskim zivljem. Zavisno od politickih procena taj proces albanizacije Kosmeta i Srbije u politickom vrhu druge i trece Jugoslavije nazivan je velikoalbanski nacionalizam, kontrarevolucija, iredentizam, separatizam i sada terorizam.

Moglo bi se reci da je raspad Jugoslavije prakticno krenuo sa kosovskog tla, a da je u svim krvavim sukobima koji su se u medjuvremenu desili [iptarski problem i dalje ostao na politickoj sceni. Albanci su, doduse, u gradjanskom ratu 1991. do 1995. godine, ostali potpuno postedjeni. A kako je drzava Jugoslavija sve vise zapadala u krizu, a sa njom i srpski narod, izdeljen u tri administrativne i teritorijalne celine, to su Siptari digli glas i oruzje. Albanci sa Kosmeta danas prvi put bez ustezanja tvrde javno da ne pripadaju drzavi u kojoj zive tolike decenije, cije drzavljanstvo, pravo glasa i jezika, diplome i pasose imaju. To je jedna strasna cinjenica.

O genocidu Siptara nad Srbima napisano je mnogo referata i studija, doneseno bezbroj politickih ocena, ali nijedan siptarski politicar sa Kosmeta zbog toga nije odgovarao. Bez obzira kako se zvao taj velikoalbanski nacizam je svoj nevidljivi politicki rat doveo na prag epiloga. U poslednjih sezdeset godina albanski politicari, a potom i agenti Sigurimija i nove tajne policije SIK, kao i dvostruki spijuni, svi udvorice Zapada i Istoka, su organizovali oruzane pobune i demonstracije Siptara 1945. godine, 1948. godine, zatim 1968. godine, 1981. godine, pa 1987. i onda 1998. godine. U dva navrata, posle oslobodjenja i lane Siptari su na Kosmetu stvorili cak i svoju ilegalnu vojsku, baliste i teroriste. Prvu je Jugoslovenska armija unistila, a sa drugom Vlada SRJ i ne pregovara.

Autor

Copyright © 2000 Marko Lopusina