|
Литерарни конкурс Свети Сава 2003 - награђени радови Наставник и првопрестолник пута који води у живот
Пута који води у живот Теодосије је овакву карактеристику лика и дела Светог Саве могао узети од свога претходника Доментијана, који је био непосредни ученик Савин. Доментијан пак могао је овакав опис Савине личности и делатности чути скоро дословно од Јерусалимског патријарха Атанасија II (патријарховао од 1224. до 1236, када је мученички пострадао од Арапа), који је сличним речима окарактерисао Архиепископа Српског када је овај први пут дошао у Свету Земљу (1229. године). Патријарх јерусалимске Мајке свих Цркава осетио је у Светом Сави велику личност и схватио свестраност његовога дела у српском и другим народима оног времена, па га је и први пут назвао Апостолом и истинским делатељем у бинограду Господњем (а виноград је овај наш свет). И још Пророком (= надахнутим учитељем) и Просветитељем света (код Доментијана, издање Ђ. Даничић, стр. 203-4). Оваква и слична виђења и оцене Савине личности и делатности очигледно да су биле широко распрострањене још за Савина живота, не само у српском народу, него и у другим крајевима праволсавног света кроз које је пролазио Сава Немањић. Штавише, ово се може рећи и за хришћане римокатолике (Сава лично умирује угарско-латински савез уперен против Србије; путује по Латинском царству сасвим мирно; шаље свог изасланика у Рим), па чак у извесној мери и за муслимане онога доба (не без разлога Доментијан спомиње да је каирски султан Саву уважавао и називао првим Божијим човеком). У овом кратку осврту нас интересује пре свега однос Српског народа према Светом Сави. Поменимо зато и још неке карактеристике које спомињу касније генерације његовог народа. Писци српскога средњевековља не престају понављати Савине врлине и заслуге за овај народ, за цркву и државу, за народну веру, просвету и културу. Он свагда Христом сијаше као Сунце, украшаван Божанским врлинама...Вођен свагда Духом Светим, беше диван небу и земљи, чудесан Анђелима небеским и људима земаљским, ходећи без порока творећи правду свима; зато се слави од небеских и земаљских бића... Овакве карактеристике о првом Архипастиру и Просветитељу српском сусреће се у Србији и касније током турског ропства, затим у западним крајевима, у Карловачкој Митрополији и по свим крајевима српске дијаспоре. Овом најлпешем српском детету, како га је назвао Владика Николај (Велимировић), српски народ је приписивао све што је добро, честито било у народном животу и поднебљу свих српских крајева. Зато је недавно с правом рекао песник да је српска географија опредмећена Савина биографија (Матија Бећковић). Поклоништво светом и светлом Савином гробу у Милешеви, током прва три века (1237 - 1594), најбоље је показивало народно осећање величине Савине неумрле личности и значај његовог бесмртног дела. Трагични догађај спаљивања моштију Светог Саве на Врачару (1594) показао је како су Турци гледали на његову улогу у српском, поробљеном, али духовно непокореном народу. Ипак, Синан-паша се преварио када је мислио да ће ломачом да уништи лик и дело Савино у Србима. Јер, по речима истог песника, врачарско ватриште постало је српско духовно огњиште кроз следећа четири века наше историје, када се загробно мучеништво Савино на врачарском попришту спојило са мучеништвом српског народа. Ово светосавско непобедиво мучеништво Царства ради Небескога појавило се било и на великом косовском разбојишту, када се свесно жртвовање косовског Кнеза Мученика и косовских јунака показало као свенародно опредељење руковођено Савиним духом жртве за вечно и непролазно (отац Јустин Поповић). Било је то оно судбинско, хришћанско опредељење које траје од Косова до Јадовна, а оно је само остваривање Савине жеље, јер он хоћаше све сместити у Царство Небеско, како вели његов животописац. Конкретно, личност Светог Саве остала је у народној свести дубоко уписана најпре по његовим личним и монашким подвизима – у Светој Гори и Студеници, и у њиховим испосницама. Ту је млади Растко као монах Сава искрено силазио у све бездане људског бића и живота, у тајне људског срца и душе, пред којима само дубоке личности не посрну и не устукну. Зато је потом и био тако редак познавалац човека и народа, што сведоче и његове толико људксе и хришћанске Жичке и Студеничке беседе. (Они пак који у ово време мисле да својим комплексима и ововременим фрустрацијама тумаче Савину христолику личност и мере га по својој мери, такви у ствари пре причају причу о себи а не о Сави, или по Апостолу Павлу: сами собом мере и себе собом тумаче...). Савин сусрет са Живим Богом у Христу и благодатно, рецимо слободно исихастичко искуство тог богочовечанског заједништва, пружило му је затим сву ону ширину и дубину у пастирском и архијериском раду у своме народу – најпре током десетогодишњег игумановања у Студеници (1207 - 1217), када је као народни духовник, учитељ и просветитељ пропутовао скоро сваки кутак и засеок српских крајева; и такође, и препородитељ по свим српским и приморским земљама, како стоји у његовој архиепископској титули. То су две најплодније Савине десетогодишњице рада, са два различита, али узајамно допуњујућа положаја служења и жртвовања себе Богу и људима, своме народу у цркви и држави, на пољима вере и духовности, изворне хришћанске просвете и свечовечанске културе. Путујући апостолски по своме народу и просветитељски га учећи и преображавајући, Свети Сава је кренуо најпре од манастира, тих истинских жаришта наше црквено-народне просвете, културе и лепоте. Парадоксално је али тачно, да су у српском народу управо манастири били свенародна саборишта и училишта (светосавкси манастири никада нису знали за клаузуре западних монашких редова и клостера) – праве школе, праве вере и праве просвете. Српске цркве и школе функционисале су кроз векове онако како их је оснивао и сложио Свети Сава. Као што су опет, на свој начин, и међусобно сношљивој и плодној симфонији функционисали односи српске цркве и српске државе, јер је Свети Сава био истовремено црквоградитељ и државотворац за све Србе свуда. Он је читав народни живот и обичаје српске стваралачки осмислио и оплеменио, христијанизовао и хуманизовао, па је због њега и његовог освештеног наслеђа и завештања тако и запажена од многих страница хуманост и слободарство српског православља. Није ту у питању само Крсна Слава и Божићни и Васкршњи обичаји, него је и целокупни народни живот – у дому и задрузи, у храму и школи – задахнуо духом животне вере и љубави, радиности и правичности. Црквено-народни сабори и саборовање, задругарство и човечност односа (саборни дух, моба, слога у невољи) у Срба нису толико словенско-паганско наслеђе, колико светосавско достигнуће, хришћанским подвигом стечена осећајност и врлина нашег народа. Они су склони да у српском народном животу виде пре Перуна или хромог Дабу неголи Христа и Светог Саву, такви још нису упознали право народно биће и дух српског светосавског народа. Савино организовањеи уређење српске цркве са литургијском, манастирско-парохијском и породичним животом, са црквено-народним саборима и скупштинама, остали су кроз векове до данас наслеђе генерацијама праволсавних Срба. Само од Светог Саве можемо схватити огроман значај који су за све Србе имали Пећки Патријарси кроз векове ропства и ослобађања. Од њега потиче и значај и улога српских монаха и свештеника у народу, који су најчешће били први заточници вере и правде, слободе и културе наше. Савин рад на нардоној писмености и књижевности, на састављању првих нашим језиком писаних песничких, књижевних, правних и дипломатских текства, на изградњи величанствених по архитектури и уметности цркава и манастира и других споменика духовне и материјалне културе, који надмашују културу многих суседних народа – све је то већ довољно познато да би га подробно набројали. Но значај и величина Светога Саве не ограничавају се само на српски народ, већ се протежу и на друге Словене и многе наше суседе. Његов допринос православној Византији и цариградској цркви ио је велики, а можда ни до данас још није довољно оцењен. Било је у то критично време латинске окупације саме византијске престонице и других центара, чак и саме Свете Горе. У том пресудном моменту Свети Сава повезује Српски народ са физички ослабљеном Византијом и цариградксом црквом, али тиме јасно показује и своме народу и другим Словенима где је центар изворног Источног Хришћанства ка коме се треба духовно и културно оријентисати. Истовремено, он тиме пружа снажну подршку и Никејском Царству, које ће ускоро баспоставити Византију, а самом Цароградксом Патријарху помаже против дезинтеграционих поступака Охридске и Трапезунтске цркве. Па ипак, оваквим својим опредељењем, спрски Архиепископ, као истовремено и велики духовник и дипломата, није довољно испољио никакву нетолеранцију или ускост. Напортив, како је правилно примећено у њему се Исток и Запад сједињују кроз хармонију која задивљује (Епископ Николај Велимировић), што посведочују и његова путовања и односи како са западним тако и са источним суседима. Савино лично доживљено и за народ промишљено опредељење било је: за изворну јудео-хришћанску верску традицију, али исто тако и за грчко-римско философско, државно-шравно и кутлурно наслеђе, како га је стваралачки продужавала Византија. За познаваоце Савине личности и његових писаних дела, за свако дивљење остаје његово животно познање и укорењеност у библијској, пророчко-апостолској атмосфери живљења и понашања (Доментијан га је на крају Житија с правом назвао српским Мојсијем и равноапостолским али истовремено и у најбољим токовима семитске, египатксе и грчке патристике, која је стваралачки усвојила све најбоље из хеленске традиције, као што је опет и од византијског друштва Сава усвојио и на свој народ применио достигнућа римско-византијске традиције). Има свакако и других елемената које је Свети Сава стваралачки уградио у наше народно биће и у наш историјско-културни животни пут, онај пут у живот који се спомиње у његовом напред наведеном Тропару. Све то скупа јесте наш светосавски пут који води у живот – и у овај историјски земаљски живот, са свим богоданим му даровима и људским достигнућима, али и у овај живот вечни у Царству Небеском, ка коме сваки човек и народ стреми и греди, ако је прегалац у свечовечанском добру, у сталном подвигу истинксе хуманизације, пуног очовечења и обогочовечења. И да завршимо указујући на једну основну врлину и карактеристику Светога Саве, из које, чини се, и све остале извиру. Када погледамо на уметнички недостижан и речима неописив лик Светог Саве на фресци у Милешеви, из небески плавих очију тог најлепшег српског детета можемо ишчитати Савину најдубљу тајну и поруку: Ништа није веће од љубави. Јер она је слава и савршенство свих врлина. Све друге врлине и дела јесу као удови духовног човека, а љубав је глава и сједињење целог човека. Са љубавњу је спојено високотворно смирење, и милостивост, и човекољубље, ради којег је и сам Бог постао човек. (Савин Хиландарски Типик, гл. 33) |
Мало је личности у историји које су одиграле такву улогу у животу једног народа, као што је то случај са Светим Савом у животу и исторји српског народа. Тешко је наћи пример да се сав етос једног народа може исказати једном речју, као што то може наш народ једном речју светосавље. Ретко је која личност тако трајно усмерила судбину свога народа, као што је учинио Свети Сава са српским народом. То сведочи да је та личност много виша од националних вођа, хероја, умних људи, какве имају и други народи, а који имају значајну улогу само у једном историјском периоду.