|
Литерарни конкурс Свети Сава 2003 - награђени радови
Прамен мироточивости међу маслинама
Јована Лазић- Филолошка гимназија, Београд
Наличје живота... Иза мора и заруделих гора бродолом изненада потапа монахе.
Праг је високо изнад, ослонац је невидљив.
Чеоне кости огрезле у крви пребрајају своје сопствене шавове...
Ритуали су окончани наговештајем икшама.
Да ли се то отвара ново овоземаљство?
Да ли ћу угледати ново копно?
Светао хоризонт?
Древне димензије окошталости губе се, тло црпи со кроткости.
Гипкост изливена у бескрај.
Је ли то наговештај преображаја?
Ћутање растукнуто стењем обзорја.
И васељена у ружичастом чанку пуном жита, бди, над прозором свеца.
Риђобрада сена... окружена вуковима, са врха планина баца одсјај. Ударци звука светосављем допуњавају речитост стихија.
Старац, савијен и сед, риђобрад, у монашкој ризи, опијен стихијом благотворне мисли чита евхаристију плавети пре него што се његово стадо сједини са Творцем.
Пут је отворен. Кораци ка Савиној води пожудно гоне чопоре. Светитељ у пламену кандила диже се са стадом из белих градова. Кренуше на ходочашће. Са првим стрминама планине један монах се спотаче. Рана на даљинама. Опело у ноћи. Одједном манастир израсте на обронку са сводом од маслиновог грања. Свита уђе са свецем и очита богослуженије.
Сава узе путир и принесе га уснама. Освети стадо, поклони им храну и с првим клицима накострешених орлова вину се из храма уз Светогорје, са свотком вечности међу песмама косова.
И тако, разнобојно очешљани, дани откључавају нови свет. Већ и липе цвате, поља, и видице се шире, сене колиба и шума испод плавети су, промичу јата нежна, висови обрасли маслинама. Озарена целина се стапа у химну која неподозриво цепа храстовину храмовне тишине.
Из неба, дубрава пуна звери дозива Саву у часу када усамљен и сирот просјак `оди васељеном. Светитељ просјаку спознаје блаженство небесника.
Допиру до старца урлици чопора.
И окрепи стада глас Савин...
"Србијо, земљо у затишју светова; ти, једини мој, народу њиве, постојан оста. Оста душа твоја, Србијо, на бојишту, крварећи над сабљама и главама шутњом, додиром и обликом, слутњом изречених псалама, пањева давношњих столећа. "
Настави Сава пут свој, до Горе Свете. Кад тамо, под маслињацима, у ваздуху зањиханом мирисом чемпреса, зајечаше манастирска звона у краху зоре.
Светитељи се пробудише. Већ сутра ће у ово доба бдети.
Јутро раскриљено; и слава моја за свеца старе трпезу. Жито и ракија. Свећа, восак, колач мој и буклија. Још со, со да трпезу осоли...
У ћивоту вечности, ореол богоблажености лебди над дверима Светосавског лика. Мошти круне мирисе. И звона све јаче звоне. Олтар у цркви сам. Простор испуњен тамјаном и свећама. Пустиња видика, затамњена распахнутим ветровима, утире пут одори моћи свечевог покрова. Дах приања светлошћу отпечаћених живота. Допловио лађама прапочетка, у искрама надања говори кроз обнаженост камења. Схимници су ћутњом проходали и обелели се виделом Саве. Прамен мироточивости међу дивљим хмељом и шипком зри истином у твом телу, лепотом у твом духу, вером у бивству твојему. Цела гора пламти од твог лика, Свети!
Устоличена престоница твоје речитости преложила се у мис`о спевом светоликих, гранитних здања.
Кад покори одредиште, Сава отпоче мисију. Вукове је већ одавно оставио гудурама, напојене млеком српске мајке. Он настави, босоног. Још и данас застрти су путеви Савиним стопалом. Ту је. Свуда. Само га треба видети, мрежњачом праскозорја.
Палимпсест овоземаљског видика растопљен пред твојим пламом; не опстаје у свом узалудном покушају распростирања. Из погледа свих светогорских инока осећам длето светлости твоје, Саво.
За стадо твоје, пастиру наш, молим ти се скрушеношћу жеља. Не дозволи да нас сводови одгурну, допусти нам да се дотакнемо лика твог зарад мироточивости српске; непосредно пред миропомазаније цара, управи пут наш ка светлости, ка добродетељи, ка ушћу рукаваца у бескрај.
Вином покајања причести ме, одагнај страст из срца и увесели дар живота опростом. Благомилосни свече. Отхрани наш мир молитвом Творцу.
Крст је оружје моје, вена твоја.
Вис је вера моја, рука твоја.
Звоно- глас ваја мојега, опомена сна твојега.
Олтар- пут мој, благослов твој.
Молитва, земља моја, сакралност твоја.
Ум твој је смирна удисаја душе моје за растом крила Еросових.
Хлеб мој- светиња твоја и моја. Осветио си га тајном и даривао ми да не идем гладна истине, али да се вратим огњишту, проповедам и исцелим муку, да дарујм и дајем... себе... и тебе, Свети.
Да ли су овоземаљски синџири неразмрсиви? Угази нам, стопама својим, петљу Аријаднина клупка да нас мимоиђе лавиринт жеља вечно уснулих на обалама животних домета.
Чанак испуни мој!
Лиром рађаја- волумен нектара опоре дивље лозе дарује бреме трајања.
Један иконорезац одагна сенке са усана ноћи резбаријом јецаја. Атонска гора бљештала је... а једна ноћ уцвала је љиљанима.
Дивљи хмељ цеди зној расутих круница.
Проломи се васељена и рикну Васкрс. Тамо одакле пођох, вратих се у одори громова из вртова Савиног извора. Светитељ ми подати цветни прах да љиљана у долу симбол милосрђем одреди и пређу неутољивости сажеже гутљајем воде живе.
Тамо одакле пођох, дођох, Свети! Пратећи тебе окусих вечност.
Ханкаром Карејске ћелије не усецам ожиљке на мрежњачи, јер само свитак простора умрљан мастилом из манастирских библиотека оста у руци моје опипљивости. Али, ближа но што теби, Саво, стапам се у мироточивости псалтира. Зовом те рађам у себи. Душу и разгоним тмину; мрак жаром наде и крилатошћу вере распрхнем једним замахом. Тобом дишем, Свети. Са овог врха на планини света, над зеленгорјем и цветоречјем вечно обитавајући, дух твој зри.
Српство овековечено пламом светосавља Богу свом тражећи опроштај, коју налазиш утеху, одјеком душе пуне божанства у гудурама виса.
Вољом своје промисли, вапајем нашег овоземаљства, искупио си Српство, себе, мене; припала твојем сазвучју дотакла сам обрис раскриљених сводова за удах који дахом ствара.
Пред тобом, Свети...
Стоје
Цар и роб,
Господар и кмет,
Отац и син,
Престо,
Схимник,
Листар,
Безнадежник,
Просвећеник,
Извор... и сам, сам Христолики свет,
Стоје мој дах, искон.
Научена Тобом да верујем, мис`о усавршим подвигом и уздигнем се признањем; жедна светосавља, дижем руке и Теби, неодољиво, с трпељивошћу, самопрекора, учена кроз тебе, Свети.
И после црног дана, кад Ахмет- бег, с војском у Милешеви развали привидни опстанак, не умори плам твоје светости.
Зденац Српства пуни се рађањем светосавског мира. Камење ћутње дозрело. Плавет размрскана да византијско побуђује.<п>
Дједови моји и прадједови! Српства родитељи! Прапочетку блиски, у миру Савином орођени! Душе сте лепоте и спокојство бивства у ћелији јеванђелиста.
Пoд Атоном ветрови дозивају одјек живота.
Језик душе моје христоликим бодообдаренијем, у расколу светова, одазива се.
У Карејској ћелији крст целивају иноци... Надземаљску крипту
обасја честар пун рубова одјека твојих, свети Саво.
Светитељ и човек, сједињен трзајем са памтивеком, на пешчаном лиду прераслих светионика. Светост и светлост. Језгро и целина. Сакрални чампрафски епитаф у
Распећу,
Васкруснућу,
И Преображенију храма твојега, Саво!
Укотвљен ореол у луци древних одора шеће се међ` маслињацима,
Траговима земљу да осоли.
Ти, Соли свеколике српске трпезе...
Ослани ме да се жеђ за тобом не утоли.
Јутрење свако дочекује будан
Устремљен бар један, уздигнут на врху, баш изнад манастира.
Тако кажу.
|
