Литерарни конкурс Свети Сава 2003 - награђени радови

Светосавље: Памтити, то значи постојати

Душица Аврамовић- Гимназија Филип Вишњић, Бијељина, Република Српска

Анђеле Божији, чувару наш свети, животе наше одржи у страху Христа Бога; ум наш учврсти на истинитом путу, и дирни душе наше небеском љубављу, тако, да тобом вођени добијемо од Христа Бога велику милост...

Молим се свом анђелу чувару, светитељу Сави, у име свог грешног народа који је скренуо са пута који води од Студенице до Хиландара, са пута светосавља. Овај пут никада неће нестати, у небеским мапама је означен црвеним словом, само за нас голим рукама је крчен, позлаћен златом из ризница Немањиних, посвећен траговима босих стопала Савиних.

Од Бога послат, отац нашег народа, исписао је нашу крштеницу златним словима и учинио нас богољубивим подијеливши са нама Божју мисао. Одлучно се опростио од свих овоземаљских уживања и одлучио да учини нешто више, да заувијек остави траг, да у наша срца посије сјеме љубави, благости и доброте. Прихватио се тешког посла, и тако постао наш први васпитач и учитељ. Научио нас је највреднијим људским особинама, прије свега достојанству: да стојимо погнуте главе пред Господом, а усправна чела пред нерпијатељима и пријатељима. Да знамо ко смо! Да знамо која је наша земља и колика је била њена цијена! Да памтимо доброчинство и љубимо своје ближње, а мржњз и недјела опраштамо и заборављамо! Да видимо даље и да чујемо више! Да не губимо вријеме, да изгубимо заблуде о љепоти овоземаљских уживања и да душу своју дарујемо ономе који ће нам подарити вјечни живот!

Постао је наш вођа кроз мрачни тунел и зачарану шуму људског варварства ка спасењу, ка вјечном животу и опроштењу свих гријехова. Осим душе лијечио је наша тијела да муке на том путу лакше издржимо и да јачи упловимо у царство Божје. И када будемо стигли до небеске капије, он ће стајати покрај нас, тих и радостан, и одагнати страх од нас. Створио је нашу цркву да у њој своје покајање Богу саопштимо, а школе наше да се ни пред чијим знањем не застидимо. За државу нашу се није копљем и мачем борио, већ својом ријечју која је постала ништа до сушта истина у очима страних владара, и за њене границе да буду чврсти као бедеми се борио, не да би нас од других одвојио, већ да би наш извор од других сачувао, да и када одемо имамо гдје да се вратимо.

Данас мој народ као да не зна да српство управо значи светосавље, и не бринемо да нећемо бити достојни Светог Саве кад дође судњи дан. Заборавили смо ко смо, ко нас је створио и коме дугујемо све што имамо. Заборавили смо да волимо, научили да мрзимо, а мржња изједа душу нашу као што ми хљеб, тијело Христово, једемо. Журимо да уберемо све полодове које нам живот пружа, не размишљајући да ћемо тако можда убрати забрањену јабуку, која ће нам заувек затворити рајска врата.

А Растко, дуб освјештани, још увијек стоји насред српске земље и чека Србе да му се врате, да се око њега окупе и Богу помоле. Тај вијековима стар дуб ће нас увијек привлачити под своју крошњу, његове гране ће нас подићи к небу, његову свјетлост у мраку ћемо увијек видјети. Његов коријен је и наш коријен и никада нас вјетрови неће одувати са наше земље, ако му приђемо у загрљај.

Ближи се вријеме када ћу добити прилику да будем даривана највећим светим даром који једној жени може бити дат, и да подарим свети дар који је нјавреднији на свијету. Добићу сина и даћу живот.

Мој син ће расти високо у бескрај, чело ће му освјетљавати пресјајно Сунце, а рукама ће загрлити Бога. Он ће знати да безусловно воли, својом душом, широком као Гором Атоском, загрлиће људе, и у њима пробудити добро. Откуцаји његовог срца чуће се надалеко, као звона Хиландарска а својим ријечима ће славити светосавље. Неће га вријеђати мрски погледи и на њих ће одговарати само благим осмијехом, као благословом, а поглед његов ће бити посланица мира. Он ће знати ко је по звону што са задужбина Немањићких пева, по јасности његова гласа, по томе што га прадедови гледају с иконостаса и што сваки у руци држи храм.