Литерарни конкурс Свети Сава 2003 - награђени радови

Светосавље-памтити то значи постојати

Гордана Родић, "Прва београдска гимназија", Београд

У овом тренутку ја имам 18 година. Годину дана ме дели од узраста у ком се пре скоро 9 векова из српско народа издвојио један велики човек, изабравши за себе трновит пут. Са 17 година једно дете је донело одлуку да посвети живот очувању душе, своје и свога народа. Са 17 година то дете се свесно одрекло свих материјалних тековина и зашло у сферу божанског. У седамнаестој години Растко Немањић вероватно није ни слутио колика ће бити његова важност за српски народ.

Ми се данас налазимо у опасној замци. Журећи да се упијемо у свет, нисмо ни свесни колико брзо губимо себе. Намамљени сјајем који се пали по потреби, као хипнотисани трчимо у будућност као у котао поред кога стоји инфантилни моћник и радује се мешајући своју хомогену, смрдљиву смешу. Трчимо кроз ноћ ка некој вештачкој светлости и довољно смо лењи да не претражимо сопствене душе. А у њима, у ствари, има светлости јаче од све која данас светли. Кроз нас би радо исијавао дух наших предака, само када бисмо му дозволили. Морамо дозволити да нас прошлост уведе у будућност.

Растко Немањић, у монаштву назван Сава, а по смрти проглашен свецем, најмлађи је син великог жупана Стефана Немање и његове жене Ане. Иако му је предвиђена велика слава кад једном постане световни владар, Растко је осећао да је рођен да би другачије живео. Одрекао се двора, богатства, славе и пркосећи свима побегао у Свету Гору и замонашио се у манастиру Св. Пантелејмон. Ускоро му се придружују отац и мајка. Сјајно је када родитељи пристану да крену стопама детета, када су спремни да пренебрегну своје разочарењеи пропале планове и жеље, и подрже сина који је изабрао свој пут-пут кроз уска врата.

Сава и Симеон, жупан Стефан у монаштву, одлучили су да на Светој Гори подигну српски манастир. То је била храбра жеља и пут до њеног остварења није био нимало лак. Сава је пуно путовао и целим срцем се борио и уверавао црквене великодостојнике у важност једног таквог здања. После доста мука, у лето 1198. године, никао је Хиландар, највеће српско средњевековно, културно, просветно и књижевно средиште. Ускоро после тога, умире Симеон, Латини у хришћанској престоници Цариграду осниваји Латинско царство, а у Србији долази до сукоба око престола између Савине браће Вукана и Стефана. Сава успева да над очевим моштима измири браћу, а и поред свих проблема који  су се јавили, никада не престаје да подиже нове српске цркве и манастире, пише службе, житије и типике и ради на просвећивању свог народа.

Вероватно се Сава, не једанпут, запитао није ли превише то чему тежи, није ли живот прекратак за остварење тако крупне ствари, али никада није стао , никада се није предао. Није посумњао у то да је могуће остварити самосталност српске цркве, и то је и учинио. Није се уплашио великог задатка који је одредио себи-да подели и уреди земљу, и у томе је успео. Нису га обесхрабрили неуспеси, нити рушења тек постигнутих циљева. Издигао се изнад свађа, похлепе и ограничености. Увек је имао високе циљеве, увек је ишао за најбољим... Имао је оштро око да запази шта народу треба, истанчан слух да ослушне о чему се сања и сигурну ногу да крене у непознато и одатле однесе најбоље. Посејао је српско семе на најплодоносније тло тадашњег света. Живео је за памет, за просвећеност, за поштење и љубав. Оставио нам је у аманет бисере српске културе да их чувамо и лични пример да га следимо.

Данас је култ Светог Саве у нашем народу поново заборављен. Значај Светог Саве се на неки начин подразумева. Подразумевање у једном тренутку повлачи за собом несвесност. Ми смо данас несвесни тога колико нам је благо предато, па уместо да га чувамо, љубоморно и поносно ми га газимо. Некада су горуће мошти Светог Саве биле реликвија над којим се заклињало у истрајност и борбу за живот и идентитет. Данас смо на граници да Синан-паши признамо победу.

Страшно бих волела да наш народ опет пронађе у свом архетипу Светог Саву. Волела бих да сви пробудимо заспали понос и тргнемо се. Волела бих да бар из поштовања према прецима почнемо да ценимо себе. И на крају, желела бих да као своји људи једног дана негде у свету, на ветрометини поново подигнемо и неки нови Хиландар.