|
Литерарни конкурс Свети Сава 2003 - награђени радови Светосавље-памтити то значи постојати
Његово благо лице, милостив поглед, топла реч, умност биле су неопходне народу да би опстао. Чаролија је расла из часа у час, из дана у дан постајући вечно живи огањ у души који му је дао снагу да својој земљи подари лице и име кроз веру, писмо, образовење, кроз добротољубље и човекољубље. Борио се и његова борба је била благословена. Благословени трагови босих стопала на Атосу, благословене књиге које је писао, благословене молитве за свеколики народ. Благословена светлост карејска, благословено трајање хиландарско.... Време је пролазило полако, али незаустављиво.Људи су се навикли на свог принца, мислили су да је он ту одувек и да ће увек ту и бити, само за њих. Јер он није старио. Срце му је остало младо, испуњено надом и оном чаролијом, чудом љубави, која је увек постојала да би помогла другима. Једнога дана принц је заспао земаљским, а пробудио се Васељенским животом. Жалост је завладала у краљевству. Народ је био уплашен, осећао се беспомоћнм, маловедним, није знао како ће живети без Њега. Деца су открила тајну. Видела су: родила се нова звезда, нова светлост. Деца су знала да је то он, њихов принц, њихов Сава. Од тада је прошло много времена. Краљевство земно, наше, пролази кроз многобројна искушења, ратове. Нашим пољима харају глад, болести, немаштина, мржња. Али она блистава звезда високо на небу, сваки пут је чудотворно сијала сваком ко би погледао, шаљући му у срце драгоцену светлост љубави. Указивала је на пут и онима који је никада нису видели, нити су пак слутили да постоји. Прича о принцу није заборављена. Траје без додатака и улепшавања, јер потпунија и лепша од ње не постоји. Сава живи кроз своју децу, која се надају и воле, кроз љубав Божију, која нема границе у времену и простору. |
Некада давно, у једној далeкој земљи живео је човек који је спознао
чаролију Божије љубави. Дала му је снагу да постане принц немоћних,
гладних, неуких, принц деце, принц свих људи малог земног краљевства.