Литерарни конкурс Свети Сава 2004 - награђени радови

Духовност и државотворност Светог Саве и Светог Симеона

Маја Браћ - Гимназијa, Бечеј

"Била је бескрајно црна ноћ. Али, у дому Немањића рађала се неописива светлост. Рађао се нови живот, рађала се вечност, рађао се Растко Немањић. Али не, погрешили су већ на почетку његови родитељи када су мислили да ће бити исти, погрешно су протумачили сјај његових очију. И заиста, ко је могао наслутити да ће будућем принцу бити милије свештеничко рухо, а не свилене хаљине, манастирска скромност, а не раскош двора? Нико, али он да, само он. На сваком углу настојао је да побегне самом себи, да прекине нит која га је везивала. А онда је једне ноћи кренуо према нејасној светлећој кули, док је хиљаде живота чамило у мраку. У мислима је владала духовност. Непресушна храна његових ноћи. Светла јама без дна у телу космоса. Јер има ништавних и безвредних живота и оних који су вредни пажње, али такав као што је његов, нема. И мисао о духовности није дата свима. Она припада само изабранима. А он је био тај, био је изабран. И то је знао, и то га је водило, терало га да корача даље, храбро кроз мртву тишину. Да је бар откида дашак ветра,па да залупи нека врата, да нешто падне, да се сломи. Све око њега је жудило, вапило  за неким покретом, за једним звуком. Преклињало да се неко негде огласи, да се најави зора и олакшање. Да дође крај, али крај почетка, почетка вечности. Чинило му се да је на земљу пала вечна ноћ и први пут је осетио страх од своје немоћи да види светлост, светлу кулу. А онда је схвативши да је живот творевина безброј ноћи и само једног дана који ће му осветлити будућност, храбро наставио да корача даље, дозволивши да његови циљеви и оно чему је тежио потпуно надвладају умор. И ускоро је угледао своју светлу кулу, свој будући дом, своју Свету Гору. Био је затечен и био је преплашен, али је био срећан, био је ту, на почетку вечности. Ускоро су се на хладан плочник светогорског манастира расуле тамне власи Немањиног и Аниног чеда и он положи своје уморне руке и клонуло тело на светеничко рухо, уми своје беле образе вином, а душу уми тамјаном. Душу у којој је још интезивно трептела светлост сећања и неумитно подсећала на родитељски дом и на оно што је у њему остало. Склапајући очи, забранио јој даљи сјај и пусти дух свој под високо јутарње небо удишући ваздух спокојства, мира и наде и у потпуности се предаде и постаде мило Христово јагње. И док је у бескрајној тами манастирске одаје, света тишина владала Светом Гором, пламичак свеће осликавао је борбу за вечност. Кидале су се нити са Раскових свилених хаљина и падале на под, кидала се веза са прошлости, а он је бришући сузе туге и среће у новом свештеничком руху изашао пред монаха и клечући потпуно му предао свој живот. Растко сад беше Сава и живот свој заувек поклони Христу да га води, као што Христ њему подари. И постаде вечни чувар светогорског манастира,не слутећи да ће и сам бити део вечности, наше српске вечности. У овоземаљски живот крочио је светим и светлим стопалом, а за њим цветаше босиљак и путеви српски постадоше бели и мирисни. Од тада у Србији процвета и замирише свака гора,свако брдо и њива. И он несебично подари светлост људима и подари им светлу кулу и своје све. А народ њему подари себе и он од њих начини писмене, културне, продуховљене, свете људе. Људе који ће знати да његов рад поштују и пренесу га новим генерацијама. Ми смо сведоци да су у томе успали.