Литерарни конкурс Свети Сава 2004 - награђени радови

Духовност и државотворност Светог Саве и Светог Симеона

Милица Лукић - Деветa гимназијa "Михаило Петровић Алас", Београд, IV6

"Народ је чедо моје, трајнији од сваке државе. Кад тад, народ ће се спојити као вода чим пукну бране које га раздвајају. А језик чедо моје, језик је та вода, увек иста с обе стране бране, које ће, као тиха и моћна сила која брегове рони, опет спојити народ у једно отачество и једну државу."

Док је под светлом воштанице рука Саве Немањића записивала ове речи када је његов отац монах Симеон на самрти остављао као духовни аманет поколењима, схватио је да је то почетак, да се ту не сме стати, да треба и даље крчити пут.

Те речи и тај аманет претворили су се у покретачку силу која је избијала из Саве на сваком његовом кораку. Али основна покретачка сила била је његова визионарска вера у Бога и пламена љубав према човеку спојена у једно. Из тог јединства љубави према Богу и према човеку проистекао је склад који у себи уједињује и мири супротности.

Рођен је као трећи син Стефана Немање, великог жупана који је ратом против Византије, копљем и мачем, мудрошћу и одлучношћу устао да прошири и учврсти границе српских земаља и направи јединствену и велику српску државу.

Савино рођење је Немања дочекао са великом радошћу. Наредио је да то огласе звона на свим црквама и манастирима, објавио је да се народ весели и слави три дана и захвалио се Богу.

У народу се говорило: "Ово ће дете бити неко ново знамење".

И заиста Свети Сава је био велики простевитељ, творац српске школе и неимар у сваком смислу. Био је политичар, државник па дипломата. Био је сугестиван, мудар, пред опаким непријатељем - и лукав. Био је један од оснивача српске књижевности.

Састављао је номо каноне, написао је типик за главне српске манастире Студеницу и Хиландар. У једној од почетних глава типика писао је "Свете и часне и слатке" речи којим га је отац саветовао: "Право ходи и путове своје исправљај. Не склањај се ни на десно ни на лево, јер путове оне с десна зна Бог, а развраћени су они с лева".

И Сава је ишао право, ногама чврсто на земљи, а главом додиривао небеса. Пратећи тај пут, погледом и мишљу је продирао у далеку будућност. Све што је за свога живота стварао било је за векове, за вечност. Био је све што је српском народу у том тренутку било потребно.

Највећи труд који је Сава уложио, после труда над својом душом јесте труд над својим народом.  

Све његове активности прожете љубављу према Српском народу створиле су плодове: народну цркву, народну државу, народну културу и народну одбрану.

Самостална црквена организација са централном влашћу из народа и у народу, какву је Сава створио, са народним језиком и народним обичајним изразом своје вере има своје оправдање у Јеванђељу. "Сам Спаситељ је својим Апостолима заповедао: идите и научите све народе".

Савина народна црква је јеванђељска и апостолска.

Таквој цркви потребна је народна династија у држави. Свети Сава је блиско везао цркву и државу. Он је крунисао Стефана за краља, не зато што му је био брат, него зато што је био православни Србин. Б

лиска веза олтара и престола, њихова међусобна равнотежа и хармонија били су извор великог патриотизма.

На тим темељима створена је народна држава, која је за Саву значила отаџбину, земљу отаца у којој живи један исти народ. Држава која не иде "докле мач може ићи, него мач сме ићи само до граница једне народне државе, то јест отаџбине".

У таквој држави сава је творац и отац народне просвете. Школу и просвету је блиско везао за цркву.

Свети сава није био војсковођа ни организатор војске, али је определио смисао и циљ српске војске. Војска је народна и има за циљ само и једино да брани народ и народну државу, а никако да напада друге народе и руши туђе државе.

Све гране живота српског народа органски је спојио једну са другом у целину која је недељива физички и духовно.

Тако је средњи век био доба велике светлости. Дух и светлост дао му је и свестрани утемељивач, син Немањин - Растко, монах и државник - Сава.

Светосавље и данас надахњује, али не сме да се заборави да светосавско начело не подноси мировање, заостајање, тапкање у месту. То начело је управо супротно: кретање, напредак и обнова, тражење новог, опредељивање за модерно.

За оне којима је стало до суштине Светосавља - нема мира ни одмора; постоји само неуморна, колико духовна и морална, толико и конкретна ствасралачка акција у којој се обнавља вера, стварају нове вредности уз поштовање и чување старих наслеђених. Поштујући традицију дужни смо да је схватимо као темељ на коме градимо нова модерна здања.

Светосавско начело, иако древно, актуело је и сада. У њему је светлост и за ово доба искушења, слабости и греха, који нас прате још од светосавског доба - раскол, склоност ка свађама и деобама.

У тим расколима и свађама, ко данас да нас измири, као некада Сава у Полумиру? Ко да стиша страсти и укроти деобе? Ко да спасе српство од нечистих разједињујућих сила и опомене нас да се не свађамо над амбисом?

Свако у себи нека потражи одговор јер светосавски дух је у нама - то значи вера и љубав су у нама.

Свако нека се понаша онако како би му саветовали Симеон и Сава - "земаљски анђели и небески људи."