|
Литерарни конкурс Свети Сава 2004 - награђени радови Лични и друштвени живот у светосавској перспективи
Пред иконом. Усклицати нећу. Нити се клањати. Појању ме нико научио није. Како да утројим песму која ме не дотиче? Допире ли до вас? Срби не могу осећати оно што осећати не знају. Диве се из страха. Свесно подлежу устаљеним обичајима. Вера, којом се дичимо. Тврдоглаво бацање у суноврат сујеверја. Знам, о узвишеним људима не треба зборити превише. Свака сувишна реч вратиће их у блато просечности. Многима си мртво слово на папиру, нота или реч. Препознају те по јануару. А, између? Отпева се која химна по сеоским црквама, научи неки параграф из књига плагијатора. С једне, с друге, са сваке стране омеђени тачком. А, тврдимо да су свеци узвишени, непоновљиви, бескрајни, неограничени. Ја сам их управо написао малим словом. Усуђујемо се да их стрпамо на неколико бедних страница. Колико тада вреди сва њихова преподобност, сво наше отачаство? Зар је ово оно што је он хтео? Перспектива у којој ветрови немилосрдно кидишу. Све милосне нежности ишчилеће с првом вечерњом шетњом. Неки нови клинци сакупљају репове твојих идеала. Смањују те, Саво. Ускоро ће кутија шибице бити привремено станиште твога имена. И висине ће твоје заспати. Узвишени путеви биће распети у сећању и забораву. Жртва твоја расута на комаде безначајних ситница. Бар имати то, кад већ немамо ништа.Успомене ће носити посебни, који су те познавали по мантији и житијама. Властодршци ће ти завидети на величини круне. Изван хрпе хартија, гомиле камења , плејаде фресака, скрива се нешто у теби самом . Са оне стране просвећења. Испратио си нас. До обале. Чекао си да отпловимо. Чекао си, док је последњи талас отковитлавао с нама. Удахнуо си нашу тугу, издахнуо топлину. Са оне стране, Саво! Тамну ноћ, претворио си у наранџасто праскозорје. Убрао си латицу новог цвета. Ставио на место где је био трн. Пустио си да се мириси шире, да расту и мешају се. Сливени као вино од различитог грожђа. Опили су нас. Њихова сласт избрисала је горак укус прошлости. И видео си. Хришћани најзад трагају. Доживесмо бродолом. Не можемо, не смемо, не умемо даље. Без тебе, заборављено ништа. Око мене, људи главе преображују у песнице. Или смо сами,или мртви. Кажеш ми Саво, оно што нисмо. Ја бих само да пријатељи ми смо. Ја бих само да се знамо. Да ли по Богу, или по души, тек нешто јесте у нама исто. Бескрајно нежно, ко' суза чисто. Још има речи што се ћуте. Снаге мало што их чува. Има још свега што није стало. Има НАС, има. Не тако мало! Док стојим пред тобом, пусти да слутим. И говорим нешто друго. Допусти, Саво, да сањам. Моји снови не трају дуго. Диши, свече, за све нас. Без мене. Буди тамо. Mоја је сена, тек бледа пратња. Tвоје су речи стизале касно. Срце наше чути их неће. Зато их чувај. Не збори ниједне. Зоре су нама заспале давно. Водила те божанска мисија. Страст која убија. Или душа олова? Искусио, станиште безнађа. Предаја ли је? Не. Земља змајева је само мени блиска. Mожда сећања? Вредело је. Oтргнута су забораву. Засигурно молитва. Кад више нема наде. Илузија одласка у Хиландар. За обичне је траг у блату. Извесна. Смрт. Победа Луцифера! Ондашњу искру коју нам поклони, прекрила је киша на плочнику срама. Душа која јеца, човек који дрема на пучини од сребра и комад тмурног неба. Kапи се неумитно и упорно вековима преламају на балканској стени. Дани у низу. Промичу. Зид ћутања и сна. Твој корак сумњичав и стран. Застаде на моме прагу. Kуцаш ли ти то, Растко, или се вратнице моје душе саме отварају. Позвати те не умем. Препознати те не смем. Остани. Прођи са слутњом, не реци ништа, не умируј ме сутрашњим даном. Остани и живи изван пролазности сваке. Свитање. Одлазим Саво. Пред венцем твојим не остављам ништа. Нема трагова. Не могу те наћи. Добро је. Не познајемо се. Спојени смо незнањем. Нек траје. Свака коначност је тужна. Без разлике. Жељена или не. Ћутим и не гледам те. Не прекидам тишину. Ни корак даље. Остаћу иза ње. Oтишао сам… |
