|
Литерарни конкурс Свети Сава 2004 - награђени радови
Духовност и државност Светог Саве и Светог Симеона
Угљанин Мирела - О.Ш. "Братство", Нови Пазар, VIII/7
Наша земља је годинама била у ратовима. Једина нада у боље сутра, бољу будућност била је писменост. Визију свих Срба остварио је Свети Сава и тиме изменио даљи ток српске историје и променио животе многих Срба. Изнад историје, ратова и држава, коју стварају моћне војсковође у којој се показују до мита нустрашиви јунаци,стоји историја људске борбе да се човек, људи и народи што више уздигну, тј. историја људског мира и људске цивилизације чудесна културна бројаница српског народа. Једни који је предосетио историју српског народа коју треба остварити да би нове генерације уздигле поносно главе и поносиле се тиме што су и они на неки начин део и потомци те историје, и одважио се да је ствара је Свети Сава, најмлађи син жупана српског. Он је добио на крштењу у апостолској цркви Светог Птра старо словенско име Растко.
Научници који се се бавили изучавањем настанка имена и њихових значења, сматрали су да је име Растко добио по храсту. Храст је у митологији старих Словена и Срба био обожавано дрво, јер је у то време било посвећено старом словенском божанству Перуну.
Многи биогтрафи кажу да су Растка родитељи добили у старости и да су га зато сматрали божјом милошћу и небеским даром. Отуда и велика љубав Расткових родитеља према њему. Растко је зрачио благошћу. За њега је речено да се никада није смејао, али је увек био насмејан. Због своје личности неки су мислили да не може постати добар ратник. Јер Растко је рано почео да размишља о судбинама људи и људским тајнама. Он је више пажње посвећивао старимк њигама и литератури него учењу борилачких вештина.
Последње две деценије XII века означавају прекретницу у историји српског народа. Тада је Србије стекла независност, међународно признање и нове размакнуте границе. У кратком пеироду збиле су се крупне промене од којих су познатије оне на границама. Знатно је теже утврдити токове унутрашњег развоја српског друштва које ће зрелошћу свог уменичког израза на пољу градитељства и књижевности већ на измаку XIII века открити резултате тога развоја и то само један његов део. Биће одједном јасно да су српско-византијски односи били само делом ратнички. Онај други део који је Србију приближио византијској култури и вери, који је подстакао домаће стваралачке снеге, обелодањују прве српске биографије, колико и сводови цркава Светог Николе код Куршумлије, Светог Ђорђа у Расу или манатсира Студенице. У визанстијски замишљеном простору и романичком поимању облика и скулптуре, Студеница је на уменички начин сажела историјске проблеме Немањине епохе у време када је Србије битку за самосталност већ била добила. А пут до тога није био једноставан. Владавина Стефана Немање завршила се његовим превременим, добровољним повлачењем са власти. О том одступању сачувана су сведочанства његових синова Саве и Стевана. По њиховом казивању, Немања се одрекао власти на једном од уобичајених сабора, на коме су поред чланова породице, затим руског епископа Калиника били окупљени и кнезови, војводе, војници, властела велика и мала. Немања је тад саопштио своју жељу да се посвети монашком животу, на шта су окупљени учесници сабора изразили жаљење и тугу, али се нису противили нити покушавали да измене владареву одлуку. Немања је истовремено објавио да на своје место, на српски престо поставља свога сина Стевана ''зета кир Алексија, цара грчкога'', као примећује Сава казујући укратко о промени на српском престолу. После изненадне смрти Стевана Првовенчаног (септембра 1228), није се постављало питање неследника престола: био је то његов прворођени син Радослав. Радослава је крунисао у манастиру Жичи његов најмлађи брат Сава краљевским венцем. Савин биограф Теодосије, желећи да увећа улогу свој јунака у овим збивањима, па каже да је Стеван Првовенчани по Савиној жељи одредио Радослава за наследника престола. После смрти његовог брата Стевана и крунисања новог краља, Сава је одлучио да испуни своју монашку жељу и посети свети град Јерусалим и сва света места Христовог страдања. У Палестини Сава је посетио сва света места као гост јерусалимског патријарха. Тако је Сава постао и први српски хаџија. У вековима после живота Светог Саве, као га је црква прогласила за свеца, у српском народу створила су се предања и легенде о Светом Сави. Он је тако постао митска личност српских предања.
Славећи Светог Саву славимо себе, јер је њему историја доделила нејвећу људску титулу да буде учитељ свога народа у стремљењу ка највишим вредностима које одликујку један народ. Сава је први српски потпис и тим именом се постписује читав његов народ.
'' Векови су прохујали од чудесне оне ноћи,
векови су прохујали и многи ће још те проћи,
ал'то дете јоште живи јер његова живи слава,
јер то дете беше Растко, син Немањин,
Свети Сава''
|