Литерарни конкурс Свети Сава 2004 - награђени радови

Свети Сава и ми

Диана Парлић - ОШ "Јован Дучић", Београд, VIII-2

Напољу дува ветар јак, олујни, хладан. Налеће као казна, као освета, као претња, а онда се притаји. А стари храст стоји још усправно. Шкрипи и повија се, али се враћа у свој првобитни положај, јечи, откидају му се по неке гране, али он остаје. Не може да га однесе ветар, не може да нас однесе...

И овај јануар је хладан. Над Београдом шибају ветрови и разносе магле и облаке од храма Светог Саве, па све до Суботице, Златара, Кладова, Пећи, Свете горе... Негде у Рашкој, око Студенице примири се, притаји и кришом се на прстима пришуња и шапатом савија око Жиче, Милешева, Ђурђевих ступова, Грачанице, Пећке патријаршије...

То он обилази Србију овог јануара око Савиндана. А ту, у Студеници, са фреске ме посматрају његове очи, очи Светог Саве. Погледајте са боље. Оставите своје пролазне бриге иза себе. Он је отворио прозоре пуне светла и искри сазнања. Тако мирно нас гледа право у очи. Да ли нешто пита? Да ли из његовог погледа могу да наслутим да ли смо испунили његова очекивања? Да ли смо на правом путу и да ли смо, излазећи из дугих и тамних векова робовања, борбе за очување националног поноса и идентитета, остали чиста срца? Мучи ме питање да ли ова поколења могу да наставе да корачају у будућност чувајући своју традицију, језик и културу. Спуштам поглед на трен и знам: ми треба да будемо Савини потомци којима добробит земље и народа стално лебди пред очима. Ми треба да миримо завађене, да ширимо благост и праштање као он. На нама је да будемо спремни на одрицања материјална и пролазна зарад духовних ствари које једине могу да огреју и усреће душу у овим тешким верменима. Знамо ли да препознамо плетива која нас стежу, чине себичним, свадљивим, похлепним, завидним? Ко је од нас успео да научи да оно што је право и вредно најчешће не може да се види оком? Ко уме да се одрекне своје таштине и лашног самопоуздања, самохвале и буде свој, искрен и постојан као храст? Да ли је то питао поглед Светог Саве? Такав је био он. А ми?

Данас, деца моје генерације нису спремна на одрицања, нису толерантна, не умеју да гледају право у очи. Лицемерје и материјална добра су се раширили, па заборављамо ко смо и зашто смо овде. Постали смо ситни сами себи, остављајући овде земље и огњишта где смо ницали и боравили. Глас сујете одраслима је избрисао памћење и само је чинио да имају људско обличје, а душе су им остале тако празне и пуне само тужних обећања. Споља су често бивали тако лепи, а унутра празни и нечисти.

Над овом земљом вековима надвијале су се буре и ратови, гинуло се јуначки, али и издавало заборавом.

Најсветлији тренуци треба да буду у миру, слози, учењу и напредовању како је Свети Сава и започео.

Погледајте његове руке. Тако су мирне, а само што се нису покренуле. Једна рука је благо подигнута. Хоће ли се прекрстити или ће је спустити на неку од наших мудрих глава да би нас помиловао због напора да нешто значајно постигнемо? У другој руци држи књигу која није само симбол његовог просветитељског рада у Србији. Представља све српске књиге које постоје и оне које ће тек настати. Да ли би неко од нас пожелео да његово име заслугом стане у ту књигу?

Не, не затварајте прозоре које је отворио! Гледајте кроз њих широм отворених очију и погледа упртог у висину. Гледајте пуни самопоуздања, али правог онако како нас је учио и како нас будно гледа већ вековима са фресака Свети Сава. Само тако, одговарајући на та питања из његовог погледа, можемо напред. Не заборављајте и не прећуткујте своју историју. Тек онда ћемо моћи да станемо напред и погледамо те очи које очекују од нас да не издамо његов пут.

Па нека ветрови дувају још снажније. Сложни и измирени и учени моћи ћемо да им одолимо. Јер наш храст и његово стабло је старо и саткано од правих људских вредности, омотано чворнатом и отврдлом кором пожртвовања, учења, врлина, памћења и трајања.

Не плашите се, тај ветар само разноси прах Савиних моштију по земљи коју је толико волео и необјашњив вековни зрак светлости из његових очију који може да да наду. Тај ветар дува са Косова, из своје постојбине, па све до места докле досеже памћење људско и растерује страшни мрак из наших срца.