Литерарни конкурс Свети Сава 2004 - награђени радови

Лични и друштвени живот у светосавској перспективи

Марија Димитријевић - Пета београдска гимназија

Уснила сам ноћас чудан сан неки. Неко привиђење или слутњу неку тешку. Синуо ми је у глави цвет небески, разговарала сам кришом са заборављеним боговима? Улазим у храм, откривам тајну светлости. А када се пробудим, тајну заборављам.

И неко ми је из сна измакао - никако не могу да сетим анђела, ни гласа Господњег ни небеских вртова. И дрхти у мени страшни грех, тамо где се време са простором спаја, тамо где се из светог храма јавља слика бога - тамо где је тајна већ на почетку.

Дуго се изнад мене помаљала нека тешка дубина, гла, умилна рука. И чула сам молитву: искрену, дубоку и неизрециву. Молитву заборављену.

Он стоји. Он говори и лута. Он не може да нађе. Клонуле главе дозива оне којих никада није ни било, па ипак он дозива. Гледам. У очима му суморна ведрина нека. Душа му је светла. Дотиче ми лик када се над светом водом огледам. Светли дан и зауставља ми се дах. Светом речју он ме дарива. У моју душу вечни мир уноси и од несреће ме брани. А она је увек ту: стална, нетрпељива и страшна. Обузима ме, моју крв, моје руке, помамно кружи и надвија се као црна сенка мојих светлих очију. Као грех, као страдање, као смрт. И бојим се страшно тамних сенки, људи, пропадања, страдања и беде. И слутим да други његову светлост не виде. Слутим да за њу не знају. А она је ту. Разасута, света, скривена и стварна.

Божанствени се просипа прах кроз ваздух опчињен анђеоским летом. Сунце нада мном као његово око светли. Задрхтало је у мени нешто далеко, у трену, у полутами неко ме дозива. Бљеснула је икона у оку, из таме се чула звер, видела сам нестварни траг анђела и нестао је враг.

Мисли ми се спајају са тајном његове дубине. Савијам се ка земљи, усправљам ка звездама. Прозрачан ваздух је испуњен цвркутима.

Други га не виде. Каткад се у њима јави попут светлости која обасја пут дуг и изгуби се још брже као да је ни било није. Али се опет појави. Да моли за нас који не умемо да срецу молитвом призовемо. Да светлошћу својом обасја оне који су трагали дуго бар за једним трачком. Да загреје сурове и хладне. Да душу своју да онима који је немају.

Он путује и путеви се затварају, постају невидљиви, затим се потпуно губе. Али се опет јављају, баш као што се светлост пали и гаси.

И светом речју он ме дарива. У моју душу вечни мир уноси и од несреће ме брани. У скровитој тишини он се моли да и мени израсту невидљива крила. Одлазим често у цркву и ослушкујем како се у дубини храма моје молитве спајају са молитвама птица.

Покушавам да о небеским вртовима пишем. Наилазе ми старе мисли, као ноћна мора која се не лечи никад. Дрхтавим гласом ћутећи земљом ходам. И можда ме он посматра док замишљена корачам, и мери моје кораке и слуша моје мисли, а можда никог нема и сама корачам путем без повратка.

И несреће ме разне вуку у једносмерни понор. Он ми увек руку пружа и путеви су опет јасни. И не знам да ли у сну дубоком мислим да ме неко сања или ја сањам с будним оком.

Али знам да он у моју душу вечни мир уноси.

Други га не виде или не могу да га виде. А он им и даље руку пружа. Да ли смо се превише задужили неверством, лажима, гресима и злочином? Или смо баш ми заслужили да патњом схватимо ништавило, грех, црну слутњу која граби и обузима?

Он опрашта, мио, свет и добар. Пред њим се ђаво спушта и никада не подиже. Светлост његова подиже оне који већ одавно леже крај пута, греје их и спасава.

У мени дрхти страшни грех. И не могу да се сетим анђела, ни божје речи ни мудрости свете, ни молитве његове?

Уснила сам ноћас по ко зна који пут један исти сан: Велико се невреме спрема. Црни се облаци надвијају над нашим главама. Заштити нас од страшних громова.Окити нас светлошћу својом. Прими нас у своје склониште. Да страдања више никад не буде. И да не буде од црног црње?