|
Литерарни конкурс Свети Сава 2004 - награђени радови Свети Сава
Одрекавши се овоземаљских добара и сласти, прихватио је живот пун одрицања и телесних патњи, показујући свима који га следе прави пут. Пробијао се сам кроз шуму оштрих речи које су рањавале његово напаћено срце. Вером је бранио очи којима је гледао, слушао, причао и патио. Спаљивао трње страшћу за уздизањем свога народа, бранио га од злих ветрова. Сузама је клесао камење, правећи тако народу добро познате, овога пута своје, симболе. Заједно са оцем основао је манастир Хиландар, нашу највећу светињу. То сигурно није било случајно као што није био случајан одабир места на које се запутио, онда када је осетио да мора прогутати горки залогај хлеба, одрекавши се родитељске доброте и наклоности. Осетивши снагу његовог духа и снагу заједничке им вере, његов отац Стефан Немања, креће истим стазама, покушавајући тако сопственим искуством разумети поступке и деловање његовог сина. Растка су бесмртним учинила његова дела. У манастиру је добио име Сава. Служећи људима као утеха, али и као пример моралне снаге и спознаје да се човек може примаћи Богу живећи у чудоређу и вери, поштујући, дајући несебично себе, разумевајући друге, помажући и саучествујући у свакој невољи, прокрчио је пут до врата светости. Следити пут Светог Саве значило је овом народу чути глас Божије правде, али и стећи уверење да је неопходно јединство и слога како би се лакше превладале потешкоће. На широком и мудром челу Савином, као на огледалу истине, видео је народ себе и могућност сопственог спасења. Видео је обрисе живота који нису још ишчезли. Постао је неимар знања, схвативши да једино писмен и учен народ може своје постојање учинити бесмртним. Ослободио је светлост не осетивши њену топлину ни у једном трену. Умро је природном смрћу, али он никада неће напустити путеве чијим траговима ходе многи заслужни и знаменити Срби. Кости су му спаљене, али његови кораци још одзвањају у сваком Православном храму, а његова дела постала су најзначајније наслеђе наших предака. Сваки живот је мистерија, као и живот Светог Саве. И тајна. Али тајна је решива, ако се окренемо пространим путевима духовних вредности, ако научимо да пијемо воду са сопственог извора и да се грејемо на сопственом огњишту. Последње речи Светог Саве биле су: «Више ме нећете видети у овом телу, нити ћете чути реч уста мојиех, а много ћете желети видети дане моје, но неће вам се дати да ме видите у овом веку. Но када се тамо скупимо у дому Горњем, ту ћете ме угледати». |
Таквих више нема. За неке он је просветитељ, за друге спаситељ и светац. Његова реч је увек мирила завађене, давала снагу сиромашним и убогим, спокој мртвима. Свој живот је посветио Богу и измученом српском народу. У оно тешко време, отежале свести када је српском народу размилело трње изгледало као једини могући пут и већ познато окружење, воља је тупила. У почетку несхваћен, племенити Растко, најмлађи син Стефана Немање, великог српског жупана, сам је одабрао пут и закорачио њиме. Био је, ипак земаљски створ, саткан од крви и меса као и сви ми. Тиме је његов немогући пут изгледао још узвишенији и светији.