|
Литерарни конкурс Свети Сава 2004 - награђени радови Лични и културни живот у Светосавској перспективи
Говорити о животу и делу светог Саве значи наћи се на вододелници између осмовековног искуства, испуњеног неуморним радом највећих српских умова будућности која тек долази на духовном, културном и националном плану. Сава је творац српског црквеног закона, српског слова и српског човека. То је његова најдубља и најтрајнија грађевина и највећа задужбина. Учвршћен вером у бога, облагодарен надом у милост божију и испуњен љубављу према свему што је сматрао за свето, свети Сава представља и велику тајну у схватањима савременог човека. У питању је тајна жртве, тајна оштроумности, тајна издржљивости, доследности, његове благородне моћи и љубави према роду своме. Тајна је и условила спаљивање његових чудотворних моштију, а управо то га је учинило бесмртним. Тајновит је пепео који је овде развејан и његова вечна светлост и топлота. То је једина светлост која ево, четири стотине година, обасјава разум и греје срце православног народа, који данас у тешком економском и историјском тренутку узвраћа љубав и жртву. Саградивши величанствену светосавску богомољу у престоници зацелимо тешке ране нашег времена и постанимо права и истионска сложна деца светосавска на овој балканској ветрометини. ”Звона светог храма на Врачару нас позивају да се вратимо на пут којим је свети Сава ишао и који је своме роду указао. То је пут мира и помирења са самим собом и са другима. То је пут јединства, слоге и духовног препорода васколиког, православног, српског народа”-речи су патријарха Павла. Из Милешеве и сад Савно свето миро вернике наводи да следе аскетске нагоне светитељеве, да се клоне искушења и да приме причест божији. Нажалост, већина омладине света у својој ”несрећној свесности” излаз траже у хероину, сектама, алкохолизму. Појава мантије и крста у школама још је један печат православља, још један светлосни зрак са Врачара. Црквено царство већ две хиљаде година опстаје, нашу школу обасјава две године и заједно са нама наставља своје битисање у будућности. Свештено предање као мера и надахнуће српског постојања отвара видике нашег ума и душе. Изводи нас на пут праштања, благости и самилости. Српски песници двадесет првог века призивају Савин дух. Њихов пој је разнолик: неком је свети Сава мит, неком култ,. Неком светлац, неком светац... Устремљени ка царству небеском , стихови су окружени светачким ореолом, који “Путује без пута, а пут се за њим рађа” (Баско Попа). Показало се да нам скоро сваки нови дан доноси нешто чему се од светог Саве треба учити и у живот спроводити. “Управио нам је стопе, али и дух, прекрстио млеко да буде бело, али и душу да не буде црна”-рече Матија Бећковић-зато чувајмо достојанство, благородност и богољубље Савиног крста и ходочашћа. Његов дух је извор нове снаге, енергије и непоновљивог надахнућа, инспирација која траје, која се преноси с колена на колено и кроз будућност води у вечност. Србија не може бити империјална сила како су то желели Душан Силни и краљ Александар. Србија коже бити духовна царевина, ризница културе, пут од просветитеља до светитеља, од исцелитеља до миритеља, од искушеника до небесника-па до заштитника. Српство је својом вером потврдило да је Синан паша развејавањем светог пепела извршио чин сједињавања и условио вечни живот-”јер није мртав ко гроба нема”. О Савином путу који диже из клонућа и данас се говори узнесено и понесено, из векова, кроз векове, за векове... |
Из светосавља је произашла јединствена народна мисао како без страдања и смрти нема васкрсења и слободе. Зато ако се може говорити о карактеру народа, најмање ћемо погрешити ако карактер српства назовемо светосавље, јер сигурно можемо пронаћи довољно доказа да је овај народ целокупно своје митско и историјско осећање везао за светог Саву. По Србима све што је човек научио, научио је од светог Саве. Да би се оспорио српски народ, да би се оспорила српска држава и непрекидна свест о њој у предању и књигама староставним, требало би прво оспорити светог Саву, а то не може бити.