Литерарни конкурс Свети Сава 2004 - награђени радови

Лични и друштвени живот у светосавској перспективи

Ана Станићевић - Гимназија, Ваљево, IV/3

Србија на раскрсници. Свуд около „тамни вилајет” из кога брише злокобни ветар моћних сила, који прети да угаси једину бакљу која нам преостаде. Њен пламен још тиња за згаришта на Врачару, где пожеле силник Синан паша, да згази прошлост свих Срба.

Али не устукну Светосавље пред варварином, но се као Хиландарски лахор разви над нашом рајском земљом, да нас и данас штити од тираније и показује нам пут ка милости Божијој и светлости будућих векова.

Христос се јави над Србијом и посла божанског гласника Растка да пренесе шта нам је чинити! А звук мелодични, свих звона храма Светога Саве разли се над Балканом и стопи се са срцима нашег напаћеног народа и ули наду да нам вапаји за будућност достојну човека неће бити узалудни.

Савиним гласом шапуће арија са звоника српске части и постојања: „Не плашите се, браћо, апокалиптичне светске звери, већ јој не дајте да се насели у срцима вашим. Истерајте из својих душа лаж, завист, лицемерје и почните сложно градњу храма Божијег дубоко у вама.А тада смело, очишћени од грехова својих и предака својих, крените напред да створите благостање у својој земљи.”

И сви ми, браћо и сестре, спознаћемо да: традиција Светосавља није рат, већ мир и не треба славити велике војсковође, јер су одреда били тирани. Колико је само мајки заплакало за својим синовима и кћерима због херојства Атиле, Александра Великог, Џингис Кана... Светосавље није разарање, већ стварање!

Само држава у којој влада мир достиже небеску хармонију.

Човек је велики само када воли и наша традиција није мржња, већ љубав. Нека нам та љубав, пријатељство и знање буде веза са светом. Ако будемо градили мостове спајања, а не раздвајања, са пријатељима које неспорно имамо у свету, Србија ће постати модерна, културна, светски призната земља коју ће сви поштовати.

Таква Србија ће мирисати на свежину јутарње росе, улице њених градова и села биће чисте и умивене нашим рукама, фасаде кућа блистаће ноћу, као и дању, дрвореди ће задивљени посматрати пролазнике, а цветне алеје ће преплавити сва насеља наша. Сваки појединац у таквој држави биће стуб духовне грађевине између земље и неба, пролазног и непролазног, тренутка и вечности.

Надахнут духом Светосавља, уздићи ће се као монумент над мраком незнања и корацима од седам миља прелетеће јаз између сна и јаве, ускликнуће с љубављу: „Захвалан сам, јер сам поникао у Србији која је имала славну прошлост, а у будућности ће засијати као Витлејемска звезда!”

Пламичком са Врачара разбуктаће се Прометејска ватра, носећи Србију на плећима садашњих и будућих великана у несагледиве висине. А Срби ће запевати сложно тропар Светоме Сави, нашем духовном вођи и просветитељу.