Литерарни конкурс Свети Сава 2005 - награђени радови

Интелектуална и културна садашњост Србије у светлу Светосавља

Андреј Мојсић - Школа за бродарство, бродоградњу и хидроградњу Београд

Садашњост Србије.

Дани су краћи и године брже пролазе. Планети Земљи потребан је краћи временски интервал да обиђе Сунце. Иако неприметно, време се скраћује. а Србија лебди негде између. Плута посред неке непомичне баре. Полако и постепено је прождиру таласи таме. Људи јуре сутра, али губе данас.

Прастари кловн од костију, смеје се пред нацијом чији „вечни пламен“ таласа ветар смрти, претећи да угаси и зрачак наде.

Садашњост Србије.

Традиција је очувана као и постојање цркве, чија је улога имала већи значај и утицај на културу и дух нашег народа у ранијим временима.

Сада је све једна шарада, маска, бојена љуштура, шарена лажа.

Наши политичари чине јадне ствари, како би нам се приказали као интелектуалци, хуманисти и вечити националисти. И поред баналности њиховог лицемерја, народ ипак подржава такве невернике и издајице.

Култура постоји као реч која се користи у књигама, каквих се данас мало може наћи за читање.

Уметност. То је песма из неке прошлости. Давно заборављена. Песма која се сада пролива Србијом, беда је. Кич и сића.

Наука. Наша наука је запостављена, па млади људи напуштају домовину и селе се на запад. Да поштено живе од свога заната, у коме уживају, и да постану и остану поштовани и цењени, што у нас људи овде, мало ко може, уме и хоће.

Тужно је то што је скоро цело друштво у Србији толико примитивно, да ће за шаку новца продати део националног блага. Веру за вечеру а земљу туђину. Србија се продаје на лицитацији! Која је ваша почетна понуда, господо?!

Вера постаде фреска, симбол, сведочанство. Нема воље, нема вредног циља, нема хармоније, нема правог живота.

Можемо насликати хиљаду икона и фресака, основати још толико манастира и цркава, али без иједне искрене мисли. Толико причамо о вери у Бога и његовом смислу уопште, а мало нас је оних што ишчиташе целу Библију и обогатише свој дух древним предањем.

Мало је искрених верника, нормалних људи који верују у Бога, за себе и ближње своје. А изненада смо сви поклоници православља када су у питању нерадни дани, па славимо и до десет слава у години, да бисмо побегли од различитих својих обавеза. Зато нам нација трули, јер част, као саму реч, изговарамо кроз подсмех. Преобразили смо се у варваре који пустоше своју сопствену земљу.

Није то изазов одолети искушењима и остати частан, добар, милосрдан. Поштен према другима, а тако и према себи. Умерен и лукав а здрав и бистар.

Сврха човековог постојања није мучење у овом свету превара и обмана. Трновит пут до успеха не смемо поистоветити путем великомученика који прођоше кроз пакао на земљи и тело своје за веру дадоше. Не треба да тежимо да постанемо свеци. Ваља нам кроз живот доказати да плећа тих људи нису носила терет низашта. Да у срцима створимо чист осећај вере без идолопоклонства, лажних речи и мисли.

И док правична убеђења лепршају тамо негде високо.....на небу, нашом земљом харају руке таме. Сенке смрти, врата преваре и маскирани чувари лажног плача, који су такође заклети глумци сопствених живота.

Наша лажна залагања одлазе у море људских глупости и проневера. То море пуно превара и отпада људских мисли и поступака, односи део по део острва части истине. Посред тог острва мале рајске земље, стоји високи барјак са златним крстом на врху.

О земљо изгубљена у мору таласа таме зла!

Видиш ли људе, оне јаднике, што клањају се пороцима? Алавост их давно стигла па убијају браћу за мало новца. За лажни тренутак среће а душа им вечни плач.

Видиш ли оне Србе што лажу и издају род? Стиже их мач анђела.

О земљо изгубљена у мору таласа таме зла!

Вичем из горког беса! Видиш ли тамо оне људе, ако се људима такви могу назвати! Секу шуме и граде хотеле, бројне продавнице, кафане и рибњаке уз наше манастире и света места! Па наше вековима крваво чуване светиње изгледају као вашар са поставком старих аутомобила! Дођи, плати, разгледај, наждери се, па иди! Ако нам овако могу каљати светиње, а онда могу исто тако своје мајке и очеве да продају за мало кича!

Чујеш ли ме земљо изгубљена у мору таласа таме зла?!

Зар остадох сâм у свету кончића и лутака?! Искро не гаси се! Зар смо браћо Срби дно пробили и толико у безнађе бездана угазили?! Има ли овој колективној несрећи краја ?!

Острво, земљице, горда стено!

Видиш ли људе, оне тамо са друге стране долине суве?! Кочија их има једна. Горка киша у тим срцима пада. Ветрови им пролазе кроз очи које као да су вечно отворене. Магла око њих. Обучени у поцепане одоре, као залеђени усправно стоје боси на трњу давно осушених ружа. И......видиш ли земљо изгубљена, сумрак ће тамо ускоро. Али не......и време стоји.

Чује се само хук ветра који с времена на време прошара малу шуму јаблана сувог лишћа, које већ дуго опада.

Лишће лети кроз маглу преко дванаест камених људских фигура. Њихова лица ме подсећају на лица Исусових ученика. Не дишу, не крећу се. А очи и главе им уперене у тебе земљо заробљена у тами зла. Они не живе стваран физички живот, јер сада земљом влада болест зла. Њихова моћ вере и снага воље држи те, острво наде! Они нису робови, нису искушеници или какви мазохисти. Сви верују као један, јер знају да је и истина једна и вечна.

Не дајмо да барјак са крстом падне у дубину таме зла!

Битка за веру. Веру, која нам је вечан путоказ. И вера за битку која је смисао опстанка.

Борићу се правим, вечним вредностима против тренутних, лажних прилика и искушења. Довољно ће бити да принесем тим шареним љускама латицу вечног цвета и разуме се, победићу ништавило.

Задатак Срба је да корачамо од првог до судњег нам дана са коренима својим. Свога народа и вере која га је одржала кроз многе векове разарања и боли, као јединствен и непоткупљив народ.

Да будемо једно, које ствара изданке светлости – вере у Бога. Као планета Земља, која води њиве и земље нам плодне кроз ветрове јесени и мразове зиме у благо пролеће поновног рађања и лета потпуног процвата живôта, који тада бујају.

Потомке треба научити вери. Они су неуки. А ускоро ће бити синови јутра и свет ће остати пред њиховим ногама. Морају спознати хришћанство у правом светлу и значењу. Разлику некадашње и данашње цркве. Тадашње и садашње предности и злоупотребе. Тако ће наћи мир у срцу, разлог да верују и воле. И дух, који ће их водити у нова откривања и освајања знања.

Ваља ми уложити у себе, у своје знање. У богатство највеће, вечно знање, јер ћу га пренети другима. Оним људима који не сумњају у себе, своје способности и постојаност сопствених, заиста вредних циљева.

Без идола, немогућих савршенстава и сувишних речи, Србин може да преживи у лавиринту ове измучене земље нам Србије и удари још један печат истине. Још један светли зрачак наде. Још један спаситељски, вечни поглед ка земљи вере и културе. И та земља ће опстати као и нада у погледу, са једне фреске, нашег пастира Светог Саве.